Piše: Dubravka Lakić
Ono što mi je bilo najprivlačnije kod Kafke jeste taj egzistencijalistički nivo njegove filozofije i njegovog rada, a takođe sam osećala da je to možda i zbog njegovog trostrukog identiteta koji imam i ja.
San Sebastijan – Posle svetske premijere nedavno u Torontu film „Franc” legendarne rediteljke Agnješke Holand našao se među takmičarima za „Zlatnu školjku” 73. San Sebastijan festivala.
Za ovu poljsku, ali i američko-kanadsku rediteljku (Varšava, 1948) – autorku filmova „Probna snimanja”, „Provincijski glumci”, „Groznica”, „Gorka žetva”, „Evropa, Evropa”, „Olivije Olivije”, „Tajna bašta”, „Totalno pomračenje”, „U tami”, „Pokot” (trag zveri), „Zelena granica” – važi da je hrabra, borbena žena, ali i aktivno političko biće koje glasno kaže šta misli. Njena dinamika i energija i dalje fasciniraju, po tome je nadmašila svoje kolege na praškoj FAMU među kojima joj je, po sopstvenom priznanju, najdraži po senzibilitetu bio Điđa – Srđan Karanović.
U svojim životnim godinama u kojima sada jeste Holandova je snimila i svetu već predstavila film o češkom piscu jevrejskog porekla koji je pisao na nemačkom – o Francu Kafki, čije je delo bezvremeno, a njegov lik u 21. veku poprimio obrise „rok stara” zgodnog za brendiranje. I o tome Agnješka govori za „Politiku”, odgonetajući u svom filmu suštinu sjajnog pisca i njegovog dela, dajući novu perspektivu života čoveka koji se krije iza oreola literarnog giganta…
Otkuda ideja da se spojite sa Kafkom?
Ja sam majka projekta, ali otac je Marek Epstajn koji ga je napisao, a kuma je Šarka Šimbelova, koja mi je prva došla sa idejom, ohrabrenjem da pokušam da to uradim. Dakle, govorim i o autorima i o glumcima i celoj ekipi, jer veoma verujem u kolektivni rad. Čak i ako je projekat istovremeno duboko ličan za reditelja, tako da je to možda ključ, ali ključ je izgubljen među mnogima.
Letos u Karlovim Varima rekli ste da vam je Franc Kafka bio važan gotovo od detinjstva i da ste ga osećali kao brata?
Rekla sam da sam se susrela sa njegovim romanima kada sam imala 14 godina i on je od tada ostao sa mnom kao neko veoma blizak, kao pisac, kao umetnik, kao prorok. Iskreno, kada snimamo filmove kao reditelji gubimo pomalo intelektualni kapacitet. Kada se setim šta sam čitala u detinjstvu i mladosti i kako sam bila srećna što sam savladala Kafku sa lakoćom, a ne kao ovo danas – čitanje savremenih filozofa. Pročitam dve ili tri rečenice i ništa ne razumem.
Živeli ste u komunističkoj Poljskoj, pa živeli i studirali nekoliko godina u komunističkoj Čehoslovačkoj, je li to bilo „kafkijansko” vreme?
Da, Česi kažu „kavkarna” i to je opisivalo svakodnevnu stvarnost tih zemalja, tih režima. Ali ono što mi je bilo najprivlačnije kod Kafke jeste taj egzistencijalistički nivo njegove filozofije i njegovog rada, njegovog pisanja. Takođe sam nekako osećala da je to možda zbog njegovog trostrukog identiteta, koji baš kao i on i ja imam kao pola Poljakinja, pola Jevrejka koja živi u čudnoj komunističkoj antisemitskoj zemlji. Tada mi se i učinilo da je Franc neko iz moje porodice i moj brat, recimo. I brat koji je istovremeno veoma jak, veoma moćan. Dovoljno moćan da ostvari svoju viziju uprkos svim preprekama i kritikama, a da nije bio zaista prepoznat dok je još bio živ. I veoma krhak, a istovremeno me je tražio za zaštitu. Zaista sam se tako osećala.
Kada tako posmatramo stvari i Kafkin uticaj na vas, da li je i on bio jedan od razloga što ste otišli u Prag da studirate film?
Sigurno jedan od razloga, Prag je Kafkin grad, to je Kafkino mesto. Voleo ga je i mrzeo u isto vreme. Želeo je da pobegne i nije mogao da pobegne. I njegovi tragovi su veoma vidljivi. I kada sam ponovo počela da idem u Prag posle revolucije 1989. godine, shvatila sam polako sve, jer je Kafka, osim kratkih perioda tokom komunističkog vremena, bio praktično zabranjen u Čehoslovačkoj i mislim da ga je veoma malo Čeha čitalo u tom periodu.
Je li ga čitao vaš profesor Milan Kundera?
Kada sam došla na Prašku filmsku školu, naš profesor književnosti na prvoj godini bio je Milan Kundera. A Milan je bio zaljubljen u nemačke pisce iz prve polovine 20. veka. U Kafku, Tomasa Mana takođe, ali i Muzila i Broka. I niko od mojih kolega ih nije čitao. Ja jesam i bila sam u tome jedina, jer su ovi pisci u Poljskoj bili prevedeni i objavljivani jer je tamo period „staljinističkog romana” bio završen još 1956. godine. U Češkoj se to dogodilo znatno kasnije. Franc Kafka je u Češkoj i u Pragu sada u 21. veku postao jedna od najvećih turističkih atrakcija i brend za razne uređaje. Možete ga pronaći u bilo kojoj praškoj ulici, u suvenirnicama, on ima i nekoliko spomenika u tom gradu. I to je paradoks koji nas je takođe privukao, Mareka i mene, da pokušamo da projektujemo, da postavimo pitanje šta je suština Kafke. I koliko je ta suština preplavljena popularnom kulturom i veoma intelektualnim interpretacijama.
To i jeste veoma privlačno u vašem filmu „Franc”, jer nije reč o čistom biografskom filmu.
Nekako smo upoređivali broj reči koje je napisao sam Kafka i broj reči i knjiga napisanih o njemu. Dakle, rad na ovom filmu bio je više kao traženje Kafke i zato sam birala asocijativnu strukturu više nego linearnu. Takođe smo želeli da pronađemo suštinu kroz fragmente i zagonetke i to je bio glavni pristup. Tražili smo trenutak u njegovom životu koji se može ispričati kao filmska priča i koja bi možda mogla da otvori šire granice moje mašte. U suštini, ovaj film se bavi i teškim Kafkinim odnosom sa sopstvenim identitetom, sa svojom okolinom. I na čisto privatnom nivou to znači i njegov odnos sa patrijarhalnim ocem i zatvor porodice, koji svi i dalje nekako osećamo. Tu je i ta njegova nemogućnost direktne komunikacije i neka vrsta neurotipičnog sindroma. I to što je više voleo da piše nego da govori ljudima, posebno ženama. I njegov strah od bliskog identiteta, zapravo.
Nije želeo da bira identitet. Nije želeo da se predstavi kao Jevrejin, Nemac, Čeh. To je bilo nešto nebinarno u njegovom pristupu stvarnosti uopšte.
Uranjate i u njegov egzistencijalizam, fatalizam i pesimizam o čovečanstvu i o ljudskim životima?
Da, jer fascinira i to njegovo odbijanje da pronađe formalne stvari koje su bliske. I takođe, na kraju, ali ne i najmanje važno, njegova vizija budućnosti, opasnosti budućnosti, kao u totalitarnom društvu koje svodi pojedinca na nevažan, zanemarljiv deo.
Saznajemo iz filma da je Kafka bio vegetarijanac.
Mislim da Kafka nije voleo da jede previše, pa mu je bilo lakše da jede samo ono što ja zovem travom.
Glumcu Idanu Vajsu, koji tumači njegov lik, a i fizički liči na Kafku, bilo je lako da se uživi i u vegetarijanstvo?
O, da, zato što je on i sam oduvek vegetarijanac. Idan je nemački glumac, a takođe je i jeverejskog porekla i zaista ste u pravu da on fizički liči na Franca. Uz to, sam film je sniman na jezicima na kojima je Kafka pisao i govorio, a pisao je sve na nemačkom. Ali kada sam videla Idana, meni je odmah bilo jasno da je on Kafka i to ne zbog te fizičke sličnosti već i zbog njegovog duha i duše. On je pročitao sve te Kafkine romane i kratke priče, zaključao se na dva meseca u stanu u Hamburgu kako bi osetio neku vrstu te „kafkijanske” tame. Kada smo pričali o tome koja mu se Kafkina osobina prvo nametnula, Idan Vajs mi je rekao: „Osetljivost u kojoj se prepoznajem, ali i smisao za humor. To je prilično mračan smisao za humor”. Idan je pravi izbor za ovaj film.
Izvor: Politika Onlajn
