Piše: Mišo Vujović
Gotovo da nema generacije u Nikšiću – od pedesetih do devedesetih – koja ne pamti Petra Stolicu. Tihog diva u radničkom odelu, leti u beloj trik-majici, sa platnenom maramicom na glavi vezanom u četiri čvora. Zimi je preko radničkog odela nosio sivo-zelenu bundu, onakvu kakvu su dobijali rudari i željezarci.
Petar nije govorio – osim kada je morao da se sporazume. Mucao je, mumlao, ispuštao nejasne zvuke iz kojih se tek nazirala misao. Njegov jezik bio je jezik tela, pogleda, šapata, gestova. Stariji su ga bolje razumeli znajući traumu sa kojom je živeo. Ćutao je više nego što ovaj svet zaslužuje – i u tom ćutanju bilo je više istine nego u mnogim govorima.
Kao mladić, preživeo je nešto što većina ljudi ni u filmu ne bi mogla podneti. U Korićkoj jami kod Gacka, ustaše su zverski pobile 138 žitelja Korita i okolnih sela. Petra su udarili maljem u potiljak i bacili među mrtve. Onesvešćen, gurnut u bezdan. Po njemu su padala poluživa i bezživotna tela.. Pred njim – ćutanje.
Izašao je iz provalije. Kako – niko nije znao. Ni on sam to nije umeo da objasni. Ali je preživeo. Sa telom punim ožiljaka i glavom u kojoj su zauvek ugasili govor i sluh. Narod je govorio: „Živ klan – nedoklan.“
Nikada nije molio. Nikada se nije žalio. Radio je.
Po kućama, dvorištima, gradilištima. Nosio kamen kao perje. Podizao betonske stubove kao da su grančice. Bio je oličenje ćutljive snage, tiha gromada od čoveka.
Zbog svog nemuštvog stanja, ali i – kako se šaputalo – zbog muške obdarenosti kojom ga je priroda nagradila, bio je omiljen u određenim krugovima situiranih gospođa. Žene su znale: Petar ne priča. S njim je svaka tajna bila – zauvek zakopana. O tome se šuškalo, ali nikad naglas. Bila je to tiha zavist onih koji pričaju – ali ne znaju da ćute.
Kao deca, zadirkivali smo ga. Skupili bismo se oko njega, bacili kamičak i razbežali se uz vriske. A on bi se pokrenuo kao stampedo – gromada što se kotrlja za nama. Nikada nas nije povredio. U njegovim očima nije bilo mržnje – samo duboka, nima neshvatljiva, praznina. Praznina koju smo tek kasnije počeli da prepoznajemo kao tugu.
Jednog proleća, udario ga je automobil. U bolnici, kada su mu skinuli pantalone, videli su da su mu noge bile obmotane trakama, ispod kojih je sakrio ozbiljnu ušteđevinu. Našli su apoene odavno povučene iz opticaja, ali u njegovoj svesti – validne. Petar je bio hrabar čovek ali je imao strah da ne ostane Biz novca, stoga je retko trošio. Gde god bi ušao – neko bi ga častio. Njegovo piće bio je čaj. Ili sok.
Petar Stolica je preživeo pakao. Govorio je bez reči, a svi su ga razumeli. Bio je čovek koji nije umeo da mrzi, ali je sve osećao. I zluradost odraslih. I nevaspitanje dece. I lažnu dobrotu. I tišinu bez milosti.
Danas svi govore – a niko nikoga ne čuje. Petar je bio osuđen na ćutanje – a svi su ga razumeli.
Izvor: IN4S
