Piše: Nina Savčić
Marko Murat rođen je 30. decembra 1864. godine u zaseoku Dubrava u Luci Šipanskoj, na ostrvu Šipan nadomak Dubrovnika. Bio je drugo dete Kate i Pava Murata. Imao je starijeg brata Andru i tri mlađe sestre: Maru, Anu i Pave.
Pavo je izučio obućarski zanat i kad se odvajao od svog oca koji je držao prodavnicu mešovite robe, na sebe je preuzeo rukovođenje radnjom. Međutim, kako je trgovina bila opljačkana, suzio je izbor proizvoda na piće i neke životne namirnice, ali je svoj obućarski poziv uvrstio u ponudu.
Budući veliki slikar i prvi plenerista, ime je dobio po majčinom ocu, Marku Pulenku, poljoprivredniku i pomorcu, čiji su preci na Šipan došli sa veličanstvenog ostrva Mljet. Pojedini daleki njegovi rođaci bili su veliki trgovci, poneki čak plemići. Mnogo je polagano u toj porodici na obrazovanje, Katin stariji brat bio je pismen, a mlađi, Vice, koji će odigrati važnu ulogu u Markovom odrastanju i kasnije samom slikarskom pozivu, bio je biskup. Ipak, kada je Kate pošla da uči da piše kod nekog učitelja, njen se otac pobunio i došao po nju pa je sa sobom poveo uz pretnje. „Za žene je kuća, a ne libro!“ tim je rečima zaustavio ćerkino obrazovanje.
Kao dete, Marko je bio krhkog zdravlja. Nažalost, tako je ostalo i kasnije tokom života. Postoji anegdota koju je sam slikar pričao. Naime, kada je bio mali, mnogi su njegovoj majci govorili da je rahitičan zbog neproporcionalno velike glave. Uplašena majka povela je svog sina kod doktora. On je dete pogledao i uz smeh rekao kako je to od velike pameti.
„Biće ti veliki čovek“, tako je utešio uplašenu Kate. Ovo je imalo uticaja na ponašanje Markovih roditelja prema sinu. Kako je kasnije u svojoj autobiografiji Murat pisao, na njegovo su obrazovanje roditelji jako polagali, te su doktorove reči, verovatno, imale značajnu ulogu u tome.
Marko je od ranog detinjstva istraživao umetničko polje. Po zidovima je kao dečak ugljenom crtao likove za koje su njegovi drugovi i vršnjaci pogađali koga i šta predstavljaju.
„Ove kritike mojih ’umjetničkih djela’ bijahu najblagonaklonije što sam ih doživio; bez zavisti, bez prekrivene tjesnogrudosti i uobraženosti kritičara u svoju superiornost i sveznanje!“, pisao je slikar.
Osnovnu školu, Marko je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Dubrovniku, kod italijanskih jezuita. Tokom viših razreda gimnazije, pohađao je i časove crtanja, a dok je pohađao zadarsku bogosloviju njegov mu je ujak sveštenik Vice omogućio da nastavi sa crtanjem kod franjevačkog slikara Josifa Rosija. Obrazovanje koje je kod njega stekao bilo je temelj njegovog slikarskog školovanja, jer je prema slikarevim rečima, baš tu naučio stvari koje su mu kasnije mnogo koristile u radu.
Možda najznačajniji trenutak u Muratovom životu bio je onaj u kom je odlučio da nekoliko svojih radova pošalje u zagrebački list „Vienac“. Jedan od tih radova („Sijelo kod Cvijete Zuzorić“) bio je objavljen. On je privukao pažnju poznatom meceni, baronu Ljudevitu Vranjicaniju, koji je odlučio da Marku daruje stipendiju za školovanje na Akademiji u Minhenu. Mladić je, naravno, ponudu prihvatio i tako izabrao svoj budući poziv. Napustio je bogosloviju i posvetio se crtanju i slikanju koje je oduvek voleo. Na Akademiju likovnih umetnosti Murat se upisao 31. oktobra 1887. godine.
Ranko Rajković: Poimanje slikarstva u zemlji slikara
Upravo Minhen je bio pravo mesto gde je trebalo u drugoj polovini 19. veka učiti slikarstvo. U tom periodu ovaj grad doživljava procvat i prerasta u obrazovni centar, a Maksimilijan II, koji je bio kralj Bavarske, na tron je došao sa obećanjem da će od Minhena načiniti takav grad da niko neće moći da kaže kako je video Nemačku a da nije bio u tom gradu.
U Minhenu se školovao veliki broj naših slikara i vajara. Ovo je zaista bio važan centar koji je donosio novine i umetnike vodio ka novim slikarskim stilovima. Mnogi se slikari ovde sreću sa Kurbeovim radom i uče o plenerizmu koji će kasnije odvesti u impresionizam. Takođe, upoznaju se sa secesijom i simbolizmom.
Marko je u prve tri godine dobijao stipendiju barona Vranjicanija, a kako bi nastavio školovanje bio je potreban novi mecena. To je bio Velimir Todorović, vanbračni sin kneza Mihaila. Tokom studija, slikar se sprijateljio i sa Milenkom Vesnićem, studentom prava a kasnijim ministrom i diplomatom.
U prvo vreme tokom studija, Murat sledi realizam svojih profesora. Međutim, ubrzo otkriva svoj pravi stil. Bio je to plenerizam, slikanje u prirodi, puno svetlosti, života, boja. To je onaj vezivni element koji spaja umetnikov senzibilitet i njegovo detinjstvo, predele ostrva, maslinjake, majčinu pesmu u polju i široko veliko more, sve pejzaže koje je nosio u srcu okupane suncem Jadrana. Slika „Cveti u Dubrovniku“ iz 1893. (godine kad je napustio Minhen) na pravi način prikazuje slikarev stil. Ova je slika bila na godišnjoj izložbi minhenskog kraljevskog salona.
Iz Minhena, Murat se vraća u Dubrovnik, ali ne zadugo. Već naredne godine, on dolazi u Beograd gde biva postavljen za nastavnika crtanja u Prvoj muškoj gimnaziji upravo zalaganjem Vesnićevim, koji je tad bio ministar prosvete. Međutim, vlada u kojoj je Vesnić bio ministar pala je pre nego što je Murat stigao u Beograd. Slikar je ipak ušao u nastavu. Nakratko jer mu taj poziv nije odgovarao. Bez obzira na svoj otkaz u školi, Marko ostaje u Beogradu i 1894. priređuje svoju prvu samostalnu izložbu u Građanskoj kasini.
Nakon još jednog pokušaja da predaje u gimnaziji, Murat zajedno sa Đorđem Jovanovićem i Ristom Vukanovićem osniva Umetničko-zanatsku školu u Beogradu i tu počinje da predaje. Ova će škola prerasti u Akademiju likovnih umetnosti, a zatim u Fakultet primenjenih umetnosti. U Beogradu, Murat ostaje do početka Prvog svetskog rata.
Godine 1920. Murat postaje upravnik Nadleštva za umjetnost i spomenike u Dubrovniku.
Na tom mestu ostaje do penzije.
Na velikoj izložbi u Parizu 1900. godine, pored dela ostalih srpskih umetnika (Paje Jovanovića, Đorđa Krstića, Leona Koena, Riste Vukanovića) bila je predstavljena i slika „Dolazak cara Dušana u Dubrovnik“ Marka Murata.
Ova je slika bila primećena na samoj izložbi, a Murat je dobio titulu Viteza akademije. Iako je prvobitno ovo platno sa istorijskim motivom trebalo da otkupi Narodni muzej, slikar je odlučio da sliku pokloni Aleksandru Obrenoviću.
Umetnik je želeo da se svaki put kada kralj pored slike prođe seti Dubrovnika.
Slika je bila na dvoru dok je austrijske vlasti nisu krajem Prvog svetskog rata odnele. Dugo se nije znalo gde je platno. Iz Mađarske je 1922. slika vraćena sa oštećenjima. Sam umetnik je pozvan da sliku popravi. On je to učinio, ali je ljut zbog tretmana koji je slika imala, pored potpisa dopisao: „Posle invazije varvara, restaurirao autor 1922.“ Na platnu je taj natpis stajao sve do Drugog svetskog rata kada je prebojen od strane kustosa Narodnog muzeja zbog straha od revolta okupatora.
Godine 1920. Murat postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije, a 1940. pravi član Akademije umetnosti.
U kasnijim godinama, od suncem okupanih predela koje su karakterisale žive boje i pre svega svetlost, Muratovo slikarstvo postaje zagasitije, a zdravlje mu se, ionako nežno, pogoršava, te se može reći da u tim kasnim radovima, slikar ne posmatra samo prirodu već i samog sebe.
S poletom je bolestan i usamljeni slikar prihvatio poziv 1940. da naredne godine priredi retrospektivnu izložbu u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Nažalost, rat je u tom poduhvatu slikara onemogućio.
Marko Murat preminuo je u svojoj kući u Dubrovniku 14. oktobra 1944. godine.
Izvor: Nova Ekonomija
