Пише: Вук Бачановић
Црногорска јавност се посљедњих дана узбуркала око нечега што јој је, као и сва велика научна открића, годинама одштампано стајало пред носом, а било је намијењено искључиво десетогодишњацима. У уџбенику Познавање друштва 5, који је ових дана у јавности проблематизовао посланик Уједињене Црне Горе Владимир Добричанин, Срби, истина, постоје на графикону, дакле статистички су регистровани, пребројани и заведени, али када дође тренутак да се објасни шта су тачно у односу на Црногорце, ауторски колектив изненада показује мудрост старих картографа који су, покушавајући мапирати непозната пространства цртали Левијатана и прелазили на сљедећу страницу.
Владимир Добричанин је то протумачио као скандал. И потпуно погријешио. Пред нама је, напротив, један од ријетких случајева у којима црногорски школски уџбеник друштвених наука дјецу, заправо – не лаже.
Уџбеници, руку на срце, обично настају тако што стварност, која је по природи неуредна, противрјечна и склона да се не покорава министарствима, мора бити исјечена на квадратиће довољно правилне да стану у радну свеску. Ту су народи, мањине, етничке групе, државе, границе и празна поља у која ученик оловком уписује тачан одговор.
Вук Бачановић: Димитријевић и Љакић – Крв Авељева не оптужује жртву
Проблем настаје када се у ту административну касапницу унесе Црна Гора, гдје један исти породични албум може садржати прађеда Србина, ђеда Црногорца, оца који је био обоје и унука који је, зависно од пописа, политичке климе и породичног ручка, дужан да родбини објасни шта је историја хтјела да каже. Зато је спорно мјесто у уџбенику заправо запањујуће прецизно.
Срби су ту. Видимо их. Има их много. Али онога часа када их треба издвојити као посебну антрополошку појаву у односу на Црногорце, школска апаратура почиње да шкрипи. Језик не објашњава довољно. Вјера још мање. Породично поријекло производи више проблема него рјешења. Историјско предање је заједничко управо на мјестима на којима би требало да буде најкорисније за раздвајање. Имена су непоуздана.
Презимена саботирају истраживање. Славе праве додатну штету. Гусле су потпуно неупотребљиве као инструмент етничке идентификације. Преостаје једино национално самоизјашњење, што је научно корисно отприлике колико и разврставање људи према томе за који клуб навијају, с том разликом што се људи далеко рјеђе одлучују да између два пописа почну навијати за други клуб.
Управо зато црногорско друштво већ деценијама троши огромну количину политичке енергије на производњу разлике која у свакодневном животу непрестано одбија да буде довољно видљива. Да је разлика очигледна као између Финца и Сомалијца, не би нам требало толико академија, декларација, сабора, резолуција, телевизијских емисија и ударних наслова на порталима и друштвеним мрежама да је свакодневно доказујемо.
Управо непрестана потреба да се разлика објашњава показује колико је она, изван политичке сфере, тврдоглаво непостојећа. Зато су аутори уџбеника, можда и против сопствене намјере, дошли до границе до које су стигле генерације црногорских историчара: Србин и Црногорац у Црној Гори могу се веома успјешно разликовати све док се не почну упоређивати.
И због је педагошка вриједност „проблематичног“ уџбеника друштва изузетна. Ученик на једној страници добија Србе као статистичку чињеницу, а на другој открива да их систем категорија не може ефикасно смјестити ни у једну припремљену ладицу. Дакле никако се не ради о пропусту надлежног министарства. То је можда најтачнија лекција о Црној Гори у цијелом уџбенику.
Јер понекад је најпоштенији одговор на питање шта раздваја двије групе управо празно мјесто остављено за одговор.
Зато је од свих данашњих уџбеника управо овај „скандалозни“ можда најближи ономе из доба краља Николе. У оном из 1911. је писало да у Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком“, док се овај из 2008. само не усуђује да објасни како да све те Србе и Црногорце разликујемо. Разлика између њих, испада, није у закључку него у педагошкој тактици: стари је саопштио истину свога времена, а нови је, у складу са савременим педагошким стандардима, оставио ученику да је сам примјети.
