Пише: Филип Драговић
Нека се језа и нелагода провлаче међу Србима ових дана, у вријеме учесталих и интензивних „подјела“. Неријетко се узнемирени Србин запита: ко нам намеће свађе и подјеле и зашто дјелујемо овако размрвљено у поређењу с нашим идеолошким противницима, који изгледају монолитно у својим убјеђењима? Мени се чини да сама поставка питања са собом носи нека погрешна увјерења која несвјесно оживљавамо, а која притом највише одговарају диктаторима који се надају нашој „недјељивости“ из страха од сваког „спољашњег агента“.
Социолошки гледано, историјске цивилизације можемо посматрати као организме са читавим животним вијеком, који у себи садржи тренутке рађања, сазријевања, размножавања и умирања. Евидентно је да ће многе културе проћи кроз ове стадијуме ако им услови то дозволе. Природну утемељеност ових процеса видимо и у чињеници да је „зрело друштво“ уједно и „здраво друштво“. Своју виталност, између осталог, показује у конструктивном односу конзервативних и прогресивних мисли, који му омогућава да истовремено очува идентитетске обрасце и развије способност за самопреиспитивање. Таква друштва имају потенцијал да производе велику умјетност и комплексну филозофију.
Једна од видљивих разлика између зрелих и незрелих друштава јесте могућност дефинисања сопственог идентитета. Зрела друштва, са својом историјском подлогом и комплексном структуром, могу да дефинишу сама себе, ослањајући се на своју прошлост, идеале и постигнућа. Незреле културе су, у поређењу с њима, често приморане да се упоређују с другима и да сопствени идентитет одређују кроз сличности и разлике у односу на обрасце других, већ утемељених цивилизација.
С тим у вези, видимо да је српска култура историјски утемељена, географски распрострањена и да, својом величином и сложеношћу, оставља простор за различите перцепције и тумачења. Супротно њој, свједочимо новокомпонованом култу неоцрногорства или црногорског неспрства. Тај идеал дјелује више као својеврсни култ, како због своје острашћености, тако и због упоредиво мањег броја људи који га прихватају. Због свега тога, срж ове идеологије теже подноси било какву трансформацију. Узгред, ова „национална припадност“ неријетко се назива и дукљанском, али је можда вријеме да почнемо да одвајамо ову идеолошку креацију модерног доба од древне Дукље и њених заоставштина.
Незрелост овог приступа види се и у његовој паразитској природи, која се надовезује на радикалску идеологију Београда. Докле год постоје актуелни Београд као конструисани непријатељ и актуелни Загреб као некаква идеолошка тежња, постојаће и тај тужни нуспроизвод. Међусобна сличност и једноличност гласноговирника унутар ове идеолошке структуре свједочи да не постоји озбиљнији помак у трансформацији идентитета. Упркос тежњи да се таквим представи, овај нови идејни пројекат није произвео самопреиспитивачке елементе. Ту ће се, с времена на вријеме, појавити неки Буксовци, Перпери или активисти који се диче својом прогресивношћу, али ће без много притиска показати свој хипернационализам већ при најмањем сукобу с неистомишљеницима. Тако се њихове прогресивне идеје своде на пуко имитирање својих геополитичких спонзора, који ни сами не умију да досљедно испрате матрице које намећу својим трећесвјетским пијунима.
Ако посматрамо ствари на овај начин, не треба да се бојимо црногорско-антисрпске „стабилности“, нити да се с њом упоређујемо. Далеко од тога да је српско друштво здраво, али је, у поређењу с њим, знатно еволуирало.
Не треба падати у заблуду да је српска култура супериорна или непоколебљива. Управо колебање и самопреиспитивање у српској свијести показују ту историјску зрелост у односу на сушти догматични национализам. Наравно, догматизма има и међу Србима, и управо онда када Срби почну да личе на мање развијена друштва, показују да има простора за даљи развој и да крај српске цивилизације није на хоризонту.
Морамо се осврнути и на питање да ли културна зрелост аутоматски даје цивилизацији бољу шансу за преживљавање. Историја показује да то није случај. Друштвени организам, баш као и сви остали, може да преживи и „хибернира“ у веома базичном облику, попут ларве, док се не укажу услови за цивилизацијски напредак. Вјерује се да људи на острву Сјеверни Сентинел живе више хиљада година, уз релативно непромијењене културне обрасце. Да ли онда треба да страхујемо за свој опстанак у сусрету с мање развијеним друштвима?
Дубоко вјерујем да нам баштине наших предака нису дате да их љубоморно чувамо од страних утицаја из страха од разводњавања или потпуног нестанка. Оно што морамо да произведемо јесте снажан идентитетски ген, који се кује у ватри преиспитивања и памћења. А такав ген може да произведе само зрело друштво, које је наизглед контрадикторно и хетерогено. Монолитни идентитет може опстати међу ловцима-сакупљачима на изолованим острвима и у планинама, али се брзо топи у сусрету с друштвима која су своје проблеме превазишла кроз међусобно преиспитивање.
