Пише: Давор Џалто
Превод: Журнал
Већ мјесецима српски грађани протестују против репресивног режима Александра Вучића и читавог корумпираног, клијентелистичког система који је под његовом влашћу развијен или ескалирао. Протесте су покренули студенти српских универзитета, али су они од тада прерасли у свеопшти народни покрет који одбија да се сврста уз било коју од постојећих политичких странака — и то с добрим разлогом.
Српска православна црква, као највећа вјерска заједница у земљи, од самог почетка је подијељена по питању ових протеста. Док је огромна већина њених епископа изабрала да ћути, било је појединачних гласова унутар епископата како у прилог, тако и против протеста. Студенти Православног богословског факултета у Београду придружили су се протестима, а поједини теолози су такође изразили своју подршку. Патријарх Порфирије, поглавар Цркве, остао је неодређен. Он је избјегавао да отворено подржи протесте, правдајући се тиме да Црква треба да остане изнад друштвених подјела. Ипак, преко унутрашњих и неформалних канала комуникације стиче се утисак да он подржава студенте, иако можда није довољно снажан да се јавно супротстави режиму.
Један од ријетких свештенослужитеља који су се отворено изјаснили против протеста јесте епископ крушевачки Давид, из града Крушевца у централној Србији. У тексту од 9. фебруара 2025. године, користећи углавном сложену (и испразну) фразеологију и квазитеолошке аргументе, он је повезао протесте са „неоортодоксним“ теолозима, оптужујући их да промовишу „другу православност“ која изобличава и квари традицију. Прије њега, епископ новосадски Иринеј (сјеверна Србија) критиковао је оно што је назвао „православним Трилатералом“ — савезом (неименованих, али наговијештених) теолошких институција из САД-а и Европе — као „неоортодоксни теолошки интернационал“ (а тиме није мислио ништа добро).
Упркос овим и другим притисцима, свештеници Крушевачке саборне цркве показали су и иницијативу и храброст, и слободу и своје хришћанско и људско достојанство. Дана 27. фебруара, изашли су из цркве и, испред саборног храма, поздравили демонстранте док су пролазили улицама Крушевца. Дали су им свој благослов и организовали да се дуж тротоара поставе храна и пиће за све учеснике.
Давор Џалто: Убијмо капитализам, пре него што он убије све друго
Да би се у потпуности разумио овај чин, потребно је схватити како функционишу црквене структуре у земљама гдје је православље доминантна и традиционална вјера. Православна црква је организована као „епископоцентрична“ институција, што значи да локални епископи имају огромну моћ над свештеницима у својој епархији, уз мало или нимало спољашњег надзора, осим у екстремним случајевима. Другим ријечима, свештеници су често у милости и немилости свог епископа: ако је епископ разуман и добар човјек, свештеници су у солидном положају, али ако је ауторитаран, егоцентричан или чак психотичан, ефикасно им једино Бог може помоћи. Постоји, иако врло мали број, изузетних епископа који су способни, посвећени Цркви, али и добродушни и вриједни људи. Такве епархије су међу свештенством и вјерницима познате као „рај на земљи“.
Одлука свештеника да подрже демонстранте донесена је у таквом контексту. Организовали су се спонтано, како кажу „природно“, прво само неколико њих, а касније су им се придружили и други. Иако би вјероватно одбацили појмове „самоуправљање“ или „анархо-синдикализам“ (с обзиром на то да ови термини потичу углавном из политичког рјечника и најчешће се повезују с атеистичким, па чак и антирелигијским контекстима), њихова спонтана организација, по сопственој иницијативи, и то унутар ауторитарног црквеног окружења, подсећа на самоуправљачку или анархо-синдикалистичку организацију (коју су и сами студенти примјењивали од почетка протеста).
Овај анархо-синдикалистички начин организовања није новост на Балкану. Треба имати у виду традицију југословенског социјалистичког самоуправљања, али и још старију традицију српских сеоских задруга.
У контексту Православне цркве, постоје историјски извјештаји о анархо-синдикалистичкој организацији монаха и свештеника у Русији, након Фебруарске револуције (1917), као средству за враћање слободе од ауторитарних црквених структура.
Одлука ових свештеника да изразе свој став — и као православни хришћани и као грађани — у ситуацији када су политички ставови њиховог епископа, као и његова арогантна реторика, били јасно изражени и познати, представља храбар чин, демонстрацију слободе и приврженост правди и основном људском достојанству. Овај поступак може послужити као примјер другим свештеницима да устану у име људске слободе и достојанства, да одбаце репресију, лицемјерје и корупцију, те да ненасилно изазову деспотску власт и локалних политичких вођа и појединих епископа. Практиковање оваквог православног хришћанског „анархизма“ не само да потврђује њихов статус слободних грађана, већ и учвршћује њихов идентитет као православних хришћана — људи достојанства, посвећених слободи, правди и, изнад свега — љубави.
Извор: ZNetwork
