Журнал.ме наставља фељтонско објављивање студије „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“, једног од најзначајнијих радова совјетског историчара Евгенија Павловича Наумова (1932–1990), дугогодишњег сарадника Института за славистику Академије наука СССР-а у Москви. Наумов је био међу најугледнијим истраживачима средњовјековне историје Јужних Словена, а његови радови о Србији, Босни, етничким процесима и друштвеном развоју Балкана и данас представљају неизоставну литературу у научним расправама. Студија коју доносимо, први пут објављена 1989. године, представља покушај да се на основу средњовјековних извора реконструишу облици етничког самосазнања становништва Србије и Босне у раздобљу од XII до XIV вијека. Без обзира на протек времена и каснији развој историографије, ријеч је о дјелу које и даље заслужује пажљиво читање, како због богатства анализиране изворне грађе, тако и због методолошких питања која остају актуелна и у савременим научним расправама.
Први дио, други дио, трећи и четврти дио
С друге стране, у оним дијеловима Босне који су били под влашћу Шубића (све до 1322–1324. године), могуће је уочити формирање представа о јединству словенског становништва Хрватске и Босне, односно извјесно оживљавање концепта „словенске наднародности“, какви се рефлектују у Љетопису попа Дукљанина.
Опстанак оваквог „промежуточног“ облика, као неке врсте „државе“ Шубића унутар оквира Угарског краљевства, вјероватно је био повезан и са слабљењем етничког самосазнања самосталне босанске заједнице, која би у случају даљег учвршћивања власти Шубића могла опстати тек на нивоу „протонарода“, односно локалне етнополитичке цјелине нижег ранга.
Оваква перспектива постепеног гашења самосталне босанске државности, као посљедице образовања „краљевства“ Драгутина и „државе“ Шубића на простору Хрватске, Далмације и Босне, по нашем мишљењу, није могла остати без одјека ни у етничким процесима тога времена. У оним дијеловима Босне који су били под влашћу Драгутина може се, с извјесном вјероватноћом, претпоставити извјесно јачање општесрпског самосазнања (у складу са представама које налазимо у повељама Нинослава), али сада већ са израженијим нагласком на државном и вјерском јединству, у складу са политичким тежњама Драгутинове власти и њене православне јерархије (3, с. 75; 33, т. 1, с. 189–190).
Насупрот томе, у дијеловима Босне који су се налазили под влашћу Шубића (све до 1322–1324. године), може се претпоставити обликовање представа о јединству словенског становништва Хрватске и Босне, односно извјесно оживљавање ширих појмова словенске заједнице, какви се огледају у Љетопису попа Дукљанина. Опстанак таквог прелазног облика, у виду својеврсне „државе“ Шубића у оквиру Угарског краљевства, вјероватно је био повезан и са слабљењем етничког самосазнања самосталне босанске заједнице, која би, у случају даљег учвршћивања власти Шубића, могла опстати тек на нивоу протонарода, односно локалне етнополитичке цјелине нижег ранга.
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (четврти дио)
Међутим, као што је познато, обје ове међусобно супротстављене тенденције остале су привремено неутралисане захваљујући учвршћивању централне власти у Србији, као и слому политичке моћи Шубића и низа других промјена на политичкој мапи двадесетих година XIV вијека. То је омогућило ново јачање босанске државности, а прије свега ширење посједа босанске династије Котроманића на рачун западних области Драгутинове државе (подручја Усоре и Соли), затим на сусједне крајеве Хрватске и, коначно, на Хумску земљу, која је 1326. године коначно изашла из састава Немањићке државе (3, с. 87–90, 162).
Тако се већ тридесетих година XIV вијека Босна развила у знатно шире политичко образовање него што су то била ранија властелинства из времена бана Нинослава, обухватајући простор од Саве до Јадранског мора. Овако значајно територијално ширење Босанске државе (у поређењу са посједима босанских банова с краја XII и у XIII вијеку готово удвостручено) било је закономјерно праћено и дубљим промјенама у сфери етничког самосазнања.
У састав државе Котроманића тада су по први пут ушле области чије је становништво дотад било под снажним утицајем других државно-правних и етничких традиција (српских, хумских и хрватских). Етничка разнородност становништва под влашћу бана Стефана II Котроманића (1314–1353) додатно је порасла укључивањем Захумља, у којем је живио и знатан број влаха, укључујући и оне који су припадали српској хумској епископији (12, с. 36–38).
Нема сумње да је владајућа феудална елита у Босни, која је у том периоду све више јачала, већ тада била свјесна да тако разнородан састав становништва захтијева сталне и одлучне мјере његовог унутрашњег повезивања. Отуда, по свој прилици, произлази и досљедна тежња да се нагласи државно и етничко јединство Босне — насупрот сусједним политичким цјелинама.
Као потврда тога може послужити дугачка титула Стефана II, у којој се, поред саме Босне (односно њеног централног дијела), наводе и новопридружене области, укључујући и Захумље, за које је вођена борба са Немањићима и локалним феудалцима. Тако се у једној повељи из 1324. године он назива: „Ја, господин свим земљама босанским и Соли и Усоре и Доњим крајима и Хумској земљи господар“ (30, с. 105).
Могуће је да је управо у вези са новонасталим околностима развоја босанске етничке заједнице било неопходно и њено ново именовање, које би омогућило њено јасније разграничење у односу на сусједне словенске заједнице.
Као такав нови етноним јавља се назив „Бошњани“ (односно становници Босне), чија појава, како се истиче у литератури, свједочи о формирању босанског самосазнања и осјећаја припадности у феудалном смислу, односно о свијести о јединству унутар нових политичких оквира (7, с. 45; 8, с. 506). Ипак, овај у основи тачан закључак, по нашем мишљењу, захтијева извјесна прецизирања, нарочито када је ријеч о етносоцијалној ситуацији унутар државе Котроманића.
Од посебног је значаја чињеница да се увођење новог етнонима одвијало „одозго“, односно из канцеларије босанског бана, посредством његових званичних аката, и то у вријеме када политички систем Босне још увијек није био у потпуности заокружен. Карактеристично је, наиме, да бан Стефан, у већ наведеном акту, своје властеле назива „добрим Бошњанима“ (међу којима су били и феудалци из Централне Босне, Загорја, Раме, Усоре, Соли и других области), али при томе не убраја у њихов број своје вазале из Хумске земље. Истовремено, како је већ истакнуто, Стефан II себе представља као њиховог пуноправног владара (30, с. 106).
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (трећи дио)
Ништа мање је значајна и сљедећа околност. Ширење и јачање Босне одвијало се у условима ратних сукоба против Србије, када је у походима против „безбожних и поганих бабуна“ (односно босанских феудалаца) учествовао и млади краљ Србије Стефан Душан (34, књ. 1, с. 25; 3, с. 91). Управо у таквим околностима било је нарочито важно и свјесно увођење новог етнонима „Бошњани“, како би се у државно-правној и етносоцијалној терминологији додатно учврстила посебност Босне и њеног становништва.
Већ неколико година касније, у уговору Стефана II с Дубровником, становници читаве Босне (а не само властела) означавају се као „Бошњани“, а не као „Срби“, како је то био случај у повељама Нинослава (35, књ. 1, д. 1, с. 43–44). Ипак, упркос доминацији новог термина у званичним актима босанског двора, и даље се повремено јављају одреднице које указују на старију, „српску“ етничку припадност (на примјер, у повељи бана из 1333. године јавља се назив „српски“ — за разлику од његових латинских копија) (35, књ. 1, д. 1, с. 46).
Другим ријечима, иако су у службеној пракси босанске државе владајући кругови досљедно уводили нови етносоцијални и државни термин „Бошњани“, таква врста „обликовања одозго“ не значи да је у стварности етничко самосазнање становништва под влашћу Котроманића у другој четвртини XIV вијека било уједначено. Напротив, може се претпоставити да су у ширим слојевима становништва представе о сопственој припадности остале разнородне: становници централних области Босне могли су се у већој мјери доживљавати као „Бошњани“, док су их њихови сусједи често и даље именовали као „Србе“, „Хумљане“, а можда чак и шире као „Словене“ или „Влахе“.
Оваква разнородност етничког самосазнања, у већој или мањој мјери, испољавала се, по свему судећи, и у оквирима српске феудалне народности у првој половини XIV вијека. Познато је да су у градовима Српског приморја (односно Јужне Далмације) и у том периоду опстајале романске, далматинске заједнице. Стога не треба занемарити ни свједочанства западноевропских публициста који почетком XIV вијека истичу да се становници ових приморских области сматрају правим католицима, па чак и „Латинима“, јасно се разликујући од осталог становништва Српског краљевства, које означавају као „шизматике“ и „горе јеретике“ (36, с. 250, 252).
Сличне ставове износи и анонимни аутор „Описа источне Европе“ (1308), који се у многоме подудара са записима из 1332. године другог заговорника западноевропске експанзије на Балкан — тзв. псеудо-Брокара (или Гијома Адама) (37, с. 216–217). Према његовим наводима, Србију би било лако освојити, јер у њој живе „два народа“: једни — Албанци, а други — „Латини“, при чему су сви они у вјери и обреду везани за Римску цркву. Псеудо-Брокар даље наводи да „Латини“ посједују шест градова са сопственим епископијама (Бар, Котор, Улцињ, Скадар, Свач и Дриваст), док Албанци живе распршени по њиховим дијецезама, изван градских зидина.
Истовремено, исти аутор уочава да се Албанци и романски Далматинци разликују по језику: иако Албанци не говоре латинским језиком, користе латиницу и њоме се служе у својим књигама. У његовом трактату налазе се и подаци о бројности албанског становништва унутар Српског краљевства — према којима су становници сјеверне Албаније могли да изведу до петнаест хиљада коњаника у бој (38, т. 2, с. 618–619).
Иако је овај западноевропски публициста, пишући у духу крсташке пропаганде, несумњиво преувеличавао спремност Албанаца и латинског становништва Приморја да подрже походе против „нечисте“ власти Немањића, његова свједочанства ипак указују на сложеност етничких односа и на изразиту разнородност етносоцијалне структуре у Српском приморју.
Оваква разнородност становништва у извјесној мјери се осјећала и у унутрашњим областима Српског краљевства, нарочито у брзо развијајућим градским и рударским средиштима, гдје је већ тада живио знатан број (за тадашње прилике) њемачких колониста — Саса, затим далматинских трговаца и занатлија, као и припадника других народа (Грка, Бугара и др.) (28, с. 620). Међутим, у поређењу са овим малобројнијим, углавном иноетничким и иновјерним слојевима градског становништва и трговаца, знатно бројнији су били већ раније помињани Власи, чију су основну масу чинили сточари-кметови, у највећој мјери потчињени српским манастирима (Хиландару, Дечанима, Бањској, Архангелском манастиру и др.) (39; 40; и др.).
Повеље ових манастира, настале у првој половини XIV вијека, садрже пописе влашких заједница (катуна), као и именичне спискове зависних Влаха, што омогућава не само увид у распоред влашких насеобина унутар државе Немањића, већ и у њихову ономастику, обавезе и поједине аспекте њиховог правног положаја (у односу на централну власт и цркву). У извјесној мјери, ови подаци могу се довести у везу са сличним свједочанствима о Власима из XIII вијека, те тако омогућавају стицање цјеловитије слике о демографским и етносоцијалним промјенама у влашкој средини, као и о развоју српско-влашких односа.
Занимљиво је да се и у првој половини XIV вијека, упркос видљивим успјесима процеса консолидације српске народности и јасним знацима славенизације (односно србизације) значајног дијела влашког становништва, које је постепено прелазило на сједелачки начин живота и земљорадњу, Власи у даровним повељама српских владара досљедно издвајају од остале масе словенског земљорадничког становништва („Срба“) (30, с. 102–104, 138, 140, 142 и др.).
Није без значаја ни то што је у појединим повељама забиљежена тежња краљевског двора и врха православне цркве да се ограничи склапање српско-влашких бракова. Тако се, на примјер, у Дечанској и Бањској повељи налази изричита одредба: „Србин да се не жени међу Власима“.
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (други дио)
При томе се, по свему судећи, имало у виду и пресељавање Срба у влашке катуне, односно у породице сродника по женској линији (30, с. 93, 114).
Овакве забране тешко је објаснити искључиво економским разлозима, односно настојањем да се спријечи смањење броја зависних земљорадника-бащинника. Напротив, чини се да оне указују на стварну етничку разнородност влашког становништва у Србији. То потврђује и анализа влашких личних имена. Ако се, на примјер, узму подаци из Бањске повеље (1314–1316) и упореде са материјалом из српских повеља XIII вијека, уочава се да међу Власима почетком XIV вијека преовлађују словенска имена.
Ипак, упркос томе, у влашкој средини Бањске вотчине удио властито српских имена у односу на XIII вијек остаје релативно ограничен. Истовремено, и даље је присутан значајан број влашких имена, карактеристичних управо за тај етнички слој, који се у литератури обично означава као романско-влашки или српско-влашки (12; 39; 40).
Шта је, међутим, био узрок тако изразите постојаности влашке антропонимије и недовршености процеса њихове славенизације (односно србизације)? По нашем мишљењу, кључни разлог лежи у сталном приливу нових влашких група са југа и истока (са простора некадашњих византијских области које су ушле у састав државе Немањића, као и из Бугарске), које су биле знатно мање изложене утицају словенског етноса, а понекад су, чини се, биле и дјелимично измијешане са Грцима и Албанцима.
Могуће је да се овај прилив додатно појачао у тридесетим и четрдесетим годинама XIV вијека, у вези са освајањима Стефана Душана и укључивањем у састав Српске државе пространих јужних области (укључујући Албанију, Епир и Тесалију). Истовремено, подаци о влашкој антропонимији указују на сложене везе Влаха не само са сусједним српским сеоским становништвом, већ и са романским градским срединама Јужне Далмације, одакле су преузимали и изразито католичка имена (попут Лукара, Балдовина и др.).
Све ово даје основа да се говори о сложености и вишеслојности етничких процеса у Српској држави у првој половини XIV вијека. Несумњиво је да су економски развој, ширење трговачких веза унутар земље и са спољним свијетом, као и раст градова, доприносили консолидацији српске феудалне народности, јачању узајамних веза међу становништвом, као и постепеној славенизацији појединих иноетничких и инојезичних група.
Истовремено, успјеси спољне политике Немањића — прије свега војне побједе над сусједним државама (Византијом, Босном, Бугарском) и припајање нових области — допринијели су јачању српског етничког самосазнања и учвршћивању представе о снази сопствене државе. У том контексту Српско царство, проглашено за вријеме Стефана Душана, све се више доживљавало као равноправно великом „Грчком царству“ (2; 4; 5; и др.).
Овај период обиљежен је и снажним развојем српске феудалне културе, појавом нових оригиналних и преведених књижевних дјела (попут зборника житија српских владара и архиепископа који је саставио Данило II, као и превода западних романа — „Александрије“ и др.), те ширењем културних веза са Византијом и другим земљама (41; 42; и др.).
При томе, постепени развој српског феудалног друштва није искључивао, као што је већ показано, ни појаве локалног партикуларизма, условљене особеностима становништва појединих крајева и планинских области, међусобно одвојених феудалним границама посједа и власти (30, с. 94–95). Такође, тај развој пратили су и нагли помјераји становништва, нарочито влашких група.
Нови етапни моменат у развоју етничких процеса на простору Српског и Босанског краљевства започиње средином XIV вијека. Упркос јасним специфичностима етносоцијалних кретања унутар сваке од ових држава, могу се уочити и извјесне заједничке одлике, условљене унутрашњим политичким развојем, јачањем моћи властеле и ширењем граница сусједних држава.
Међу тим одликама посебно се издвајају сљедеће: прије свега, смјењивање раздобља извјесног застоја и убрзаног развоја у процесу обликовања етничког самосазнања српске и босанске феудалне заједнице; затим стално појачавање миграција становништва (нарочито у вези са османским продорима), што је доводило до нарушавања етничке хомогености појединих области, али и до ширења простора у којем су се обликовале етносоцијалне заједнице; и, коначно, постепено јачање предуслова за настанак нових протонарода („субетноса“) у оквирима тадашњих полусамосталних кнежевина, властелинстава и посједа најмоћнијих феудалаца.
Уочљив израз овог процеса феудалне децентрализације јавља се већ педесетих година XIV вијека у оквирима простране Српско-грчке царевине, која се тада, према ријечима савременика и противника Немањића Јована Кантакузина, почиње распадати на „мноштво дијелова“ (33, с. 237 и даље; 43, с. 10; и др.). Тако је већ око 1360. године Зета постала засебна, полунезависна област под влашћу Балшића, док се у исто вријеме назире издвајање западних и сјеверозападних крајева Немањићке државе (кнежевине Војислава Војиновића, а потом Николе Алтомановића).
Са слабљењем централне власти у Српско-грчком царству (чији се распад у суштини окончава око 1371. године), и у другим областима које су припадале српској етничкој заједници долази до стварања засебних кнежевина. Тако се у Јужној Србији формира „држава“ Вука Бранковића, а у источним и сјевероисточним крајевима области под влашћу кнеза Лазара и Растислављића, поред којих је постојао и низ фактички самосталних, мањих властелинских посједа. Несумњиво је да су жестоке борбе међу насљедницима Душанове државе, као и слабљење (а понекад и прекид) дотадашњих привредних и културних веза, имале неповољан утицај на обликовање свијести о припадности широј етничкој заједници.
Приближно у исто вријеме и у развоју босанске феудалне државе и етносоцијалне заједнице долази до наглог заокрета, условљеног крупним политичким промјенама — прије свега притиском угарског краља Лајоша (Лудовика) I Анжујског. Док је у ранијем периоду Босна ширила своју територију на рачун области које су раније припадале Хрватској и Српском краљевству, сада Лајош I успијева да поврати поједине крајеве (укључујући Хум и Завршје) и да 1357. године потчини својој непосредној власти дио босанских феудалаца у Доњим крајевима (3, с. 123–125).
Ослабљена унутрашњим приликама, Босна средином XIV вијека улази у раздобље политичке нестабилности, што се неминовно одразило и на развој етничког самосазнања њеног становништва. Већ шездесетих година избија сукоб између Лајоша и новог бана Босне Твртка, који доводи до његовог привременог свргавања од стране незадовољне властеле, а потом и до подјеле босанске територије између супарничких грана династије (Твртка и Вука) (3, с. 129–132).
Сложеност и нестабилност унутрашњих прилика у Србији и Босни, као и њиховог спољнополитичког положаја у педесетим–седамдесетим годинама XIV вијека, довеле су до противрјечних тенденција како у развоју државног уређења ових земаља, тако и у сфери етничког самосазнања њиховог становништва. Није случајно што у другом житију српског краља Стефана Дечанског (насталом, по свој прилици, између 1360. и 1380. године) налазимо посебан, по свом карактеру готово јединствен за српску хагиографску традицију, одломак који велича „славенски српски народ“.
Аутор житија сматрао је прикладним да свој текст започне управо таквом похвалом, истичући да српски народ „не само војничком силом превазилази друге народе, него и славом и богатством, љепотом својих крајева и величином“, те да се по тим одликама разликује од сусједа, „украшавајући се и може [такође] похвалити [својим] царевима благочестивијим и премудријим…“ (45, с. 64).
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (Први дио)
Овај изразити нагласак на патриотским мотивима у Другом житију Стефана Дечанског, који је релативно необичан за српску агиографију, може се објаснити настојањем појединих друштвених слојева (у овом случају, по свему судећи, духовништва) да у раздобљу феудалне разједињености призову сјећање на вријеме јединства и моћи државе Немањића.
Овакве тежње биле су сасвим разумљиве у условима јачања локално-сепаратистичких процеса, који су се додатно усложњавали преласком појединих области некадашњег Српског царства под власт босанских владара (нарочито Подриња, Требиња и сусједних крајева, које је Твртко прикључио Босни у периоду 1373–1377. године) (3, с. 135).
Све ове особености политичке ситуације у Србији и Босни омогућавају да се крај треће четвртине XIV вијека с правом посматра као једна од преломних етапа у развоју феудалне државности и етносоцијалних односа на овим просторима. Овај период, с једне стране, обиљежен је коначним распадом Српског царства и стабилизацијом новонасталих кнежевина и властелинских посједа, а с друге — укључивањем Босне у нове политичке токове, најприје кроз присаједињење појединих области некадашње Душанове државе, а затим, пред крај вијека, и сусједних крајева Далмације и Хрватске.
Значај ових процеса не исцрпљује се, међутим, само у промјенама политичке карте овог дијела Балкана, нити се може свести искључиво на јачање феудалног партикуларизма и слабљење централне власти. Ништа мање важан био је и све израженији утицај османске експанзије, која се у Србији осјећала већ од педесетих година XIV вијека, а у Босни од осамдесетих година.
Напредовање Османлија довело је до појачаног прилива становништва различитог поријекла — Влаха, Грка, Албанаца, Бугара — као и до помјерања домаћег становништва, које се селило како према приморским градовима (Дубровнику, Далмацији и Босни), тако и ка сјеверним и јужним областима Угарског краљевства, као и у планинске, тешко приступачне предјеле данашње Црне Горе, Херцеговине и Хрватске (46, с. 55).
Сви ови процеси неминовно су довели до појаве нових елемената у структури етничког самосазнања становништва, чије је даље проучавање могуће једино на основу извора из времена османског освајања, односно од краја XIV до педесетих–шездесетих година XV вијека.
Дакле, размотрени подаци из извора јасно указују на сложеност процеса развоја етничког самосазнања становништва Српског и Босанског краљевства у XIII–XIV вијеку.
Они потврђују већ у историографији уочену чињеницу да су се у епохи средњовјековних заједница супротстављене тенденције прожимале кроз читаву етничку историју, испољавајући се на свим нивоима организације етничких заједница и често дјелујући истовремено, па и у различитим правцима (17, с. 76). Као и у другим словенским земљама, у Србији и Босни тог времена систем етничких заједница, а самим тим и различити нивои етничког самосазнања, био је подложан сталним промјенама.
Тешко је сумњати да су у овом простору кључну улогу имале српска и босанска етносоцијална заједница; при томе се осјећај припадности овим заједницама код становништва често преплитао са другим, било ширим било ужим етничким представама. То нам омогућава да говоримо о постојању надетничких појмова, свијести о словенском јединству, заједничком поријеклу и блискости.
Истовремено, уз народносне облике самосазнања, одржавали су се и наднародни облици, који су често улазили у противрјечан однос са локално-партикуларистичким тенденцијама. Ове су, пак, биле повезане са процесима политичког издвајања појединих области (кнежевина), као и са њиховим настојањем да се оформе као посебне, односно новонастајуће протонародне заједнице феудалног типа.
Један од најупечатљивијих примјера таквих помјерања у сфери етничког самосазнања јесте постепено обликовање нове етносоцијалне заједнице у Босни, праћено промјеном етнонима код локалног становништва. Умјесто ранијег назива „Срби“, који се користио и за становнике Босне у оквиру Српског краљевства, у босанским изворима се све више утврђује назив „Бошњани“, непосредно повезан са политиком босанских владара и развојем сопствене државности.
Проучавање историје српске ранофеудалне народности, а потом и двије феудалне заједнице (српске и босанске), омогућава да се постави питање основних разлика између народности развијеног феудализма и оних из периода раног средњег вијека (1, с. 259). Постоје разлози да се говори о знатно већој постојаности и унутрашњој чврстини феудалне народности у односу на ранофеудалну. Главни узроци томе леже, између осталог, у већој улози феудалне идеологије и културе, у вишем степену друштвено-економског развоја, у расту значаја градова и ширењу трговине, као и у учвршћивању јединственог правног поретка.
С тим у вези није случајно што је, по нашем мишљењу, издвајање Босне као самосталне политичке и етничке цјелине окончано управо у завршној фази развоја ранофеудалне народности и у раздобљу развијеног феудализма. Након тога, етничка карта овог простора све до краја треће четвртине XIV вијека није претрпјела битније промјене, упркос извјесним осцилацијама у степену развијености етничког самосазнања становништва, које су се испољавале кроз смјењивање раздобља релативног „успона“ и „опадања“.
Фусноте:
1. Развитие этнического самосознания славянских народов в эпоху раннего средневековья. М., 1982.
2. История народа Југославије. Београд, 1953. Т. 1.
3. Ћирковић С. Историја средњовековне Босанске државе. Београд, 1964.
4. Историја српског народа. Београд, 1981. Књ. 1.
5. Наумов Е. П. Господствующий класс и государственная власть в Сербии XIII–XIV вв. М., 1975.
6. Шишић Ф. Летопис попа Дукљанина. Београд, Загреб, 1928.
7. Grafenauer B. Die ethnische Gliederung und geschichtliche Rolle der westlichen Südslaven im Mittelalter. Ljubljana, 1966.
8. Ćirković S. Srbi. Etnički razvoj // Enciklopedija Jugoslavije. Zagreb, 1968. T. 7.
9. Етногенеза Црногораца и марксистичко одређење нације // Пракса (Titograd). 1981. № 4.
10. Королюк В. Д. Славяне и восточные романцы в эпоху раннего средневековья. М., 1985.
11. Наумов Е. П. Вопросы проблемы в современной югославской историографии // Славяно-волошские связи. Кишинев, 1978.
12. Наумов Е. П. Балканские влахи и формирование древнесербской народности // Этническая история восточных романцев. М., 1979.
13. Наумов Е. П. Процесс формирования средневековой сербской народности и балканские влахи // Формирование раннефеодальных славянских народностей. М., 1981.
14. Наумов Е. П. Этнические представления на Балканах в эпоху раннего средневековья (по материалам «Летописи попа Дуклянина») // СЭ. 1985. № 1.
15. Наумов Е. П. Этнические процессы в средневековой Сербии и Боснии // СЭ. 1986. № 5.
16. Бромлей Ю. В. Этнос и этнография. М., 1973.
17. Бромлей Ю. В. Современные проблемы этнографии. М., 1981.
18. Раннефеодальные государства на Балканах (VI–XII вв.). М., 1985.
19. Быжов М. В. Византийские источники по истории Руси, народов Северного Причерноморья и Северного Кавказа // Древнейшие государства на территории СССР. 1980. М., 1982.
20. Византијски извори за историју народа Југославије. Београд, 1966–1971. Т. 3–4.
21. Радојчић Н. Како су називали Србе и Хрвате византијски историчари XI и XII века Јован Скилица, Никифор Бријеније и Јован Зонара? // Гласник Скопског научног друштва. 1927. Т. 2.
22. Patrologiae cursus completus / Ed. J. Migne. P., 1855. Ser. lat. T. 201.
23. Quellen zur Geschichte des Kreuzzuges Kaiser Friedrichs I / Hrsg. v. A. Chroust. B., 1928.
24. Социјалистичка Република Србија. Београд, 1982. Т. 1.
25. Kniezsa J. A magyar nyelv szláv jövevényszavai. Bp., 1955. I köt. 1. rész.
26. Scriptores rerum Hungaricarum / Ed. E. Szentpétery. Bp., 1937–1938. V. I–II.
27. Зборник Константина Јиречека. Београд, 1962. Т. 2.
28. Новаковић С. Законски споменици српских држава средњега века. Београд, 1912.
29. Ђорђевић В. Списи Светог Саве. Београд, 1928.
30. Соловјев А. В. Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века). Београд, 1926.
31. Светосавски зборник. Београд, 1938. Књ. 2.
32. Волић И. и др. Историја Југославије. Београд, 1972.
33. Јиречек К. Историја Срба. Београд, 1952. Т. 1.
34. Стојановић Љ. Стари српски записи и натписи. Београд, 1902. Књ. 1.
35. Стојановић Љ. Старе српске повеље и писма. Београд, 1929. Књ. 1. Д. 1.
36. Наумов Е. П. «Завистники венецианского чекана» // Данотовске чтения. М., 1973.
37. Наумов Е. П. Славянские страны в западноевропейской публицистике XIV в. // Славяне и Запад. М., 1975.
38. Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија. Скопје, 1977. Т. 2.
39. Грковић М. Лична имена у Дечанским хрисовуљама. Нови Сад, 1983.
40. Грковић М. Имена у влашким катунима Призренског властелинства // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. 1984–1985. Књ. 27/28.
41. Кашанин М. Српска књижевност у средњем веку. Београд, 1975.
42. Наумов Е. П. Античные мотивы в средневековой сербской литературе // Славянские литературы. М., 1978.
43. Наумов Е. П. Югославянский эпос и проблемы сербского средневековья // Славянский и балканский фольклор. М., 1971.
44. Наумов Е. П. Кем написано второе житие Стефана Дечанского? // Славянский архив. М., 1963.
45. Данилов А. и др. Житие на Стефан Дечански от Григори Цамблак. С., 1983.
46. Османская империя и страны Центральной, Восточной и Юго-Восточной Европы в XV–XVI вв. М., 1984.
