Piše: Borislav Pekić
Govoriti o čovekovoj slobodi volje posle toliko hiljada godina istorije, isto je što i tražiti od krokodila da napusti močvaru i da se nastani na Trafalgar Skveru, pošto je kao vrsta milione godina proveo srećno u vodi i mulju.
Znači da ono što nazivamo svojom prokletom sudbinom zapravo je neka vrsta dugotrajnog modeliranja naše ličnosti upravo u uslovima koji nisu u nadležnosti naše volje. Mi smo ukratko programirani kao i svaki kompjuter samo je razlika između nas i računara u tome što je on brži.
Čovek koji je naviknut da ne gazi travu, čak i ako nije Nemac, može upropastiti revoluciju zato što se ne usuđuje da pregazi travnjak isped predsedništva vlade.
Ništa tuđu imovinu više ne štiti nego višegodišnje usklađivanje našeg moralnog osećanja sa svim sumnjivim načelima da je ono što je tuđe – nepovredivo.
U kapitalističkom svetu samo duševni bolesnici uspevaju da se uistinu oslobode tog uslovnog refleksa, svi ostali imaju grižu savesti koja se savlađuje na razne načine, pre svega bekstvom od policije.
Ljudi umiru u penziji brže ne zato što su stariji, pa je na njih došao red, već zato što je ono zašta su celog života programirani postalo besmisleno, neprimenljivo, uzaludno.
Svaki deo je ostao isti, a zadatak se promenio. Računar koji je programiran da rešava saobraćajne probleme u velikom gradu, ne može vam dati nikakav pametan odgovor kad od njega tražite da vam dekodira hijeroglife.
Čovek koji je programiran za rad ne može nikad uistinu da se odmara. Sve su naše navike, običaji, pa i mnogi od našeg mišljenja specijani programi kojima smo nahranjeni ne samo od vlastitog detinjstva ili detinjstva humanog sveta kroz njegovu znanu istoriju već od biološke istorije koja nam nije dokučiva.
U nama ima više, daleko više, robotskog nego slobodnog, a slobodno najčešće dolazi na svoje kad se ono što je robotsko u nama pokvari u vremenu krize, preokreta, straha i duboke patnje.
Samo živeti u stalnom paklu da bi čovek bio uistinu slobodan, cena je koju bi malo ko platio. I naš strah od robotske budućnosti i civilizacije, ne potiče od susreta s nečim nepoznatim i nepredvidljvim, već od podsvesnog prepoznavanja nečega što i sami s velikim uspehom praktikujemo.
Borislav Pekić, odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984.
Izvor: borislavpekic.com
