Piše: Boban Karović
Književnik Borislav Pekić je, oktobra 1984, u jednoj opuštenoj atmosferi, uz piće i cigarete, pričao šta sve još namerava da napiše. Iako je bio radoholik i imao nepresušnu kreativnost, poduži spisak naslova je izazvao nevericu kod njegovog prijatelja Vladete Jankovića, pa su rešili da se opklade: na piščevoj vizitkarti su zabeležili sva dela koja Pekić treba da završi pre 1991. „ako neće da plati bogatašku večeru“ trojici prijatelja. I zaista, neka dela sa tog spiska je završio – po dva toma „Zlatnog runa“ i „Atlantide“ – neka nije, ali je tih godina objavio naslove koji nisu bili predviđeni, među kojima su i danas već kultne knjige „1999“, „Novi Jerusalim“, „Pisma iz tuđine“, „Godine koje su pojeli skakavci“ i „Sentimentalna povest Britanskog carstva“. Ovu priču je jednom prilikom podelio profesor Vladeta Janković, pitajući se pritom „zašto je Pekić one jesenje večeri za vremensku granicu opklade – umesto 1990, 1995, ili bilo koje druge – odabrao upravo 1991, poslednju godinu svog umetničkog veka“. Neki su u tome videli piščevo proročanstvo godine sopstvene smrti. Zvuči intrigantno, ali je zapravo totalno „pekićevski“.
U danu kada ovaj broj NIN-a bude pred čitaocima, 2. jula, navršiće se tačno 34 godine od smrti jednog od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih književnika 20. veka. Rođen je u Podgorici 1930, prve godine života je zbog očevog posla – visokog činovnika u Kraljevini Jugoslaviji Vojislava D. Pekića – proveo u više mesta: od Novog Bečeja, Knina i Mrkonjić Grada, pa do Cetinja, odakle su njegovu porodicu početkom Drugog svetskog rata proterale italijanske okupacione vlasti. U Srbiju su Pekićevi 1941. stigli u kamionu u kojem je bila i porodica kasnije legendarnog glumca Pavla Vuisića. Borislav je u tom kamionu sedeo dalje od Pavla jer mu je ovaj nekom prilikom u dečijoj igri rekao da će ga ubiti. Pekići su se neko vreme nastanili u južnom Banatu, a 1945. odselili su se u Beograd, gde će Borislav započeti uspešnu književnu karijeru, ali i iskusiti neke životne nedaće. Godine 1971. emigrirao je u London, gde je i umro 1992, ali je za Beograd sve vreme bio vezan.
Ni lak, ni dosadan život
O Pekiću za NIN govore njegova supruga Ljiljana i ćerka Aleksandra. Ljiljana Pekić, inače arhitektkinja po zanimanju, na početku se priseća trenutka njegove smrti.
„Kada je umro, bila sam toliko potresena, nisam htela da nastavim život bez njega… Čak ni moja ćerka nije uspela da me uteši i ubedi da želim da živim. On je bio moj razlog da živim, on je bio moja jedina ljubav, bio je moje sve. Ne možete da zamislite kakav je to bio bol, kakva praznina me pokrila… Niko nije mogao da me uteši“, priča ona.
Život sa Pekićem, ističe sagovornica NIN-a, nije bio lak, ali nikad nije bio dosadan.
„Prošli smo kroz teške trenutke, ali uvek smo ih rešavali zajedno. Jedan od najtežih je bio kad mu je vlast oduzela pasoš dan pre naše selidbe u London. Bili smo odvojeni godinu dana, ja sam otputovala sama sa našom ćerkom u neizvestan život. Pisao nam je svakog dana te godine, ta pisma smo objavili i ona pokazuju koliko je bio brižan suprug i otac“, govori Ljiljana i nastavlja:
„Još kada smo počeli da se zabavljamo, on mi je čitao svoje dnevnike, svoje ideje i misli. Tada sam shvatila koliko je talentovan, koliko je poseban, da je čovek nesvakidašnje inteligencije i da će neko za njega morati da se bori. I već tada sam shvatila da za njega vredi živeti, vredi boriti se… Tada sam rešila da će on biti čovek mog života. Znala sam da će život sa njim biti težak, ali da je vredno potruditi se i izdržati sve što nas čeka… Da on sam neće moći da se izbori… Nisam ni znala koliko će biti teško, ali sam znala da imam dovoljno ljubavi da to izdržim. I ta energija i taj polet su me držali celog života. Ljubav sve savlada. Sve što sam radila išlo je ka tom cilju. I to me je držalo celog života sa njim.“
Kaže da se radovala svakom Pekićevom uspehu, svakoj knjizi, svakoj nagradi… Otkriva da je „voleo da piše uz muziku, uglavnom klasičnu – nekada vrlo glasno – i bilo mu je žao što je kao mlad prestao da svira klavir“.
„Naš život u Londonu je bio srećan. On je uživao u svojoj bašti, u svom cveću, znao je ime svake biljke – naravno, kao i sve što je radio, i to je shvatao ozbiljno, pa je postao stručnjak hortikulture. Revnostan u svemu čime se bavio, dizao se usred noći kad je bio mraz da ih prenese u toplo, u kuću, iz staklene bašte. Jednom je rekao da sada zna ko su njegovi najveći neprijatelji, to su ptice koje kljucaju ono što je zasadio“, kazuje nam piščeva udovica i završava:
„Posle njegove smrti sam uključila njegov magnetofon u kome je bila snimljena traka. On je uglavnom hodao sa tim malim magnetofonom oko vrata i snimao svoje misli, beleške i dnevnike. Tako sam uspela da se oživim i uživam slušajući njegov glas, mesecima sam, svakog dana, transkribovala sve to na kompjuter. Osećala sam kao da priča sa mnom svoje misli, svoje ideje, svoja osećanja, kao da je tu pored mene…“
Glumac Pavle Pekić za NIN: Za stolom mesta i za likove iz romana
Sećanje na Borislava Pekića za NIN je podelio i njegov rođak, glumac i predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije Pavle Pekić – njegov deda i piščev otac su braća. „Moja prva uspomena na Borislava jeste jako velika toplina i mekoća u razgovoru, nežnost, osećaj da te jako pažljivo sluša, da učestvuje u temama koje sam ja, tada kao dete i tinejdžer, mogao da pokrenem“, započinje priču Pavle Pekić.
Sa Borislavom se sretao u Beogradu, Rovinju, pa i u Londonu.
„Kao tinejdžer, sa 13-14 godina, dosta sam čitao. Bio sam član biblioteke u Rovinju i dane sam provodio u čitanju. Sećam se da su jednog leta, na nekoliko dana, došli Borislav i Ljilja, on je video koliko čitam i dao mi je svoje ’Besnilo’. Pročitao sam i prvi put shvatio zašto je moj stric jedna tako moćna figura oko koje gravitira toliko sveta. Naravno, bio sam suviše mlad da bih znao sve reference koje taj roman nudi… Dva dana kasnije on je seo sa mnom i počeo – vrlo strogo – da me ispituje šta sam ja tu razumeo. Nije bio to onaj čovek kojeg sad pamtim kao toplog, nežnog, visokog vilovnjaka, nego je više bio kao jedan vrlo strog profesor. Od tog trenutka pa do Pekićeve smrti nisam ništa njegovo pročitao. Godinu dana nakon njegove smrti bio sam na kafi kod strine Ljiljane i rekao joj da bih uzeo da čitam nešto njegovo – dala mi je ’Novi Jerusalim’ i dobro se i danas sećam da sam tu zimsku noć proveo razmišljajući koliko mi je krivo što ga nisam ranije čitao, dok je on bio među nama, pa da ja njega pitam sve što, s tom pameću, mogu da postavim kao pitanje. Njegov opus je toliko veliki da ga ja i danas čitam, ovoga puta non-fiction, poput dnevnika, pisama, korespondencija… I svaki put se rastužim što nije tu da ga pitam nešto“, priča Pavle Pekić.
Otkriva nam i kako je u Pekićevom domu nastajalo „Zlatno runo“.
„Živo se sećam toga da se kod njih postavljao sto za 12 osoba, iako su na večeri samo tri. Zašto? Zato što su tu živi i prisutni u tom trenutku likovi ’Zlatnog runa’. Svako ponaosob ima svoj deo stola i svoj deo pažnje. U radnoj sobi je imao veliki zid od plute na kojem su bile zakačene razne fotografije, biografije svih likova, tokovi radnje, epohe u kojima se dešava… Bio je to jedan magični svet, matematički prenet na zid od plute“, dodaje.
On smatra da je upravo „Zlatno runo“ remek-delo svetske književnosti.
„Da smo se ovde ozbiljno bavili kulturom, država bi davno ’Zlatno runo’ prevela na, pre svega, engleski. Često se vraćam tom delu. Kad sam ga prvi put pročitao, bio sam ponosan ne zato što imam rodbinske veze s njim, ne ni zato što je to pisano na srpskom jeziku već baš zato što je to remek-delo svetske književnosti. Ono jeste zahtevno za čitanje – možda i zahtevnije od većine njegovih romana – ali čitalac vrlo brzo biva usisan u taj magičan prostor zvani Pekićeva fantazmagorija i onda se mesec dana knjiga ne ispušta iz ruku. To je bar moj slučaj“, navodi Pavle Pekić.
Prema njegovom mišljenju, Pekićeva dela su odlična i za ekranizaciju, pre svega „Zlatno runo“. Da je situacija drugačija, ocenjuje on, mogli smo već da imamo nešto veliko kao što je u svetu „Igra prestola“. Kako kaže, kada bi neko kao sinopsis, sa dobrim prevodom na engleski, predložio Stivenu Spilbergu „Zlatno runo“, „Atlantidu“, „Besnilo“ ili „1999“, i ovaj veliki režiser bi se toga prihvatio, jer „to je tako dobar literalni kvalitet“.
Sagovornik NIN-a zaključuje da Pekića treba uvek iznova čitati. Saglasan je s ocenama da njegovo vreme dolazi.
„To je ona vrsta književnosti, ona vrsta umetnosti koja epohama koje dolaze nudi otkrivanje samih sebe. On je pisao ispred svog vremena. Takav je to autor“, završava Pavle Pekić.
„Uvek pedantan, uvek spreman“
Pekićeva ćerka Aleksandra kaže za NIN da je on sve radio temeljno i sa posebnim zadovoljstvom, te da mu ništa od toga nije teško padalo, niti predstavljalo „rudarski“ posao.
„To je teško – i tek će biti – onome ko dolazi posle njega, ko čita i studira ono što je on napisao. Da bi savladao ceo njegov opus, čoveku treba posebna koncentracija. Uvek je bio aktuelan. Komplikovano i teško je prodreti u ono što on kaže, a to je uvek bilo i biće bitno i aktuelno. Jedanput sam rekla – sve što je rekao bilo je zlato, pa sam zato i knjigu njegovih intervjua nazvala ’Zlatno doba dijaloga’, a drugu ’Stope u pesku’, jer svi mi pokušavamo da ga pratimo u stopu, ali moramo da budemo posebno mentalno agilni, jer te stope brzo nestaju u pesku. To lično nisam uspela do svojih pedesetih godina, kad sam se vratila ovde, ali, dobro, bolje ikad nego nikad“, priča nam Aleksandra i nastavlja:
„Najteže je prevoditi ga, odnosno teško je da se nađe adekvatna formulacija, te nijanse kod njega su toliko bitne i važne da malo ko uspe da uđe u njegovu srž da bi ga kvalitetno preveo. Šta god je rekao – bilo je bitno; šta god je napisao – bilo je bitno. Sve je shvatao ozbiljno, u tančine razrađivao i studirao teme, nema tu nekih pomagalica, sve je ozbiljni epicentar. Svaka formulacija je bila bitna, nijansa je bila bitna, varaš se ako misliš da možeš da promeniš jednu jedinu reč pa ćeš tako bolje preneti njegovu misao. Nećeš! Sve je promišljeno, svaka reč je bitna, sklop rečenice je pažljivo građen… Zato ga je i teško prevoditi, jer prevodioci uvek hoće nešto da menjaju, misle da znaju kako će se bolje izraziti. Nema boljeg kad prevodiš najboljeg.“
Ona se priseća i jednog susreta Pekića i Vladete Jankovića u Londonu.
„On mu je, inače, bio dobar prijatelj. Vladeta mu tom prilikom prenosi poruku nekog sa Dramskog programa Radio Beograda, odakle mu je tražena jedna nova radio-drama, odnosno sinopsis nove drame. Tata kaže: ’Ma nema problema’, a Vladeta zgranut odgovara: ’Ali ja putujem sutra ujutru u 10.’ Odgovor je bio: ’Imaćeš je, bez brige.’ I tako je i bilo, ja sam donela Vladeti dramu sledećeg jutra u 10. To je bio on. Rokovi su za njega bili svetinja. Kad nešto obeća, bio to kratak ili dugačak rok, tako je uvek i bilo. Uvek pedantan, uvek spreman, uvek na vreme… Iz njega je prosto tekla reka ideja, bez prestanka“, kaže Pekićeva ćerka.
Dnevnici Borislava Pekića (treći dio): „Nema književnosti bez duhovnog revolta”
Sagovornica NIN-a smatra da će Pekić uvek ostati relevantan.
„Mi smo u ’Službenom glasniku’ objavili njegove dnevnike – svi misle da su ti dnevnici pisani, ali ne, oni su transkribovani sa magnetofonskih traka. Ništa nije menjano, on je tako govorio, mama je samo to prenela na papir. To skoro niko ne može da postigne – tu perfekciju, taj nivo koncentracije… Bio je poseban. Njegova mudrost je bila u tim nijansama, kod njega nema improvizacije. To što je rekao jedanput – to važi za vjek i vekova, kod njega nema nekih promena u načinu razmišljanja. Pitanje je da li si u stanju da prodreš u njegovu suštinu, jer ona se ne menja, menjamo se samo mi i način na koji ga tumačimo. On uvek ostaje isti, kao i njegova relevantnost. Mama je jednom rekla: ’Njegovo vreme tek dolazi.’ Tako će i biti“, ističe Aleksandra Pekić.
O robiji nikad nije pričao
Borislav Pekić je 1948, sa osamnaest godina, kao pripadnik tada ilegalnog Saveza demokratske omladine Jugoslavije, osuđen na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina. Na izdržavanju kazne je bio u kazneno-popravnim domovima u Sremskoj Mitrovici i Nišu. Na robiji je dobio i tuberkulozu. Pomilovan je 1953, posle pet godina provedenih iza rešetaka. U to vreme je govorio da se borio protiv sistema, ali da nije protiv države i protiv izgradnje zemlje, pa je, da bi to i dokazao, išao na radnu akciju. Aleksandra Pekić je autoru ovog teksta ranije svedočila da nikada nije čula oca kako priča o robiji.
„Šta je imao o tome da kaže, on je napisao u tri toma pod nazivom ‘Godine koje su pojeli skakavci›. A i tu je dosta ostavljeno mašti onih koji se malo više udube u te tri knjige. Oni koji nikada nisu bili ni blizu nekog zatvora uopšte ne mogu ni da zamisle šta znači kada neko provede po kazni mesec dana u potpunom mraku u samici, u ćeliji koja je izolovana od svega i svakog, ne postoji ni krevet, nego se sedi na betonu koji je često mokar i hladan, a do te prostorije ne dopire nijedan glas. Čak i u normalnoj ćeliji ste zbijeni kao sardine, spavate i živite sa ljudima koji su vam potpuno nepoznati i sa kojima nemate ništa zajedničko. Da ne pričamo o svakodnevnim batinama… Ali, iskreno, nikad o tome nije pričao. Nikad. Inače, mama je pričala s bibliotekarom u zatvoru u Nišu, koji je rekao da je tata za godinu i po dana pročitao 600 knjiga“, kazala je Aleksandra.
Londonske godine
Godine 1959. Pekić je počeo da radi kao dramaturg i scenarista, a 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme čuda” i od tada se posvećuje isključivo pisanju. Za drugi roman – „Hodočašće Arsenija Njegovana” 1970. je dobio Ninovu nagradu. Kapitalno delo – „Zlatno runo” objavljuje u sedam tomova od 1978. do 1986, a „Besnilo”, roman koji je svojevrsna apokaliptička vizija sveta u kojem živimo, izlazi 1983. Za mnoge je Pekićevo najbolje delo „Zlatno runo“, a s tim je saglasna i njegova ćerka.
„Možda zato što ga je, jadan, prekucavao sedam puta, i to svih 3.500 strana, ili možda zato što smo godinama živeli sa svim Njegovanima. Šalim se, naravno. Obeležavajući čitavu jednu balkansku istorijsku epohu Cincara i Srba, kroz uspon i pad jedne familije po imenu Njegovan, tata je napisao sagu za mene bolju od Manovih Budenbrokova, koju mnogi, uključujući mene, beleže kao klasik naše književne epohe“, kaže ona.
Najveći deo knjiga Pekić je napisao tokom života u Londonu, ali su ga jugoslovenske vlasti najpre smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Britansko državljanstvo nikada nije uzeo jer je, kaže njegova porodica, smatrao da se državljanstvo defakto ne menja, kao ni narod kome pripadaš. Kroz londonski dom Pekića su, inače, prošla neka od najznačajnijih imena Jugoslavije.
„Od prijatelja su dolazili Đorđe i Zlata Lebović, Palavestra sa suprugom, Miron Flašar, Mija Pavlović, Fića David, Danilo Kiš, Dragoslav Mihailović s Nenom i Milicom… Toliko ih je prodefilovalo kroz našu kuću da im se ni broja ne zna. Kao mala sam bila zaljubljena u Kiša i provela bih sate čučeći u ćošku i neprimetno ga posmatrala, zapažajući svaki njegov pokret kada bi, tipično za njega, zamahnuo glavom unazad, s onom njegovom talasastom, bujnom kosom. Uvek su svi nekako sedeli na podu u to vreme, takav je bio običaj bar kod tate i Kiša. Njega je tata obožavao, tu je postojala neka posebna ljubav između njih. Kada je Kiš preminuo, to je bio jedini put kada sam videla tatu kako plače“, otkriva Aleksandra.
Istoričar Dragoljub Mandić: Do kraja neizlečiv od politike
Premda je srpsku književnost, a i kulturu uopšte, zadužio svojim monumentalnim opusom, sasvim je prirodno što se politički značaj Borislava Pekića našao u senci književnog. Međutim, ne samo da je politika u Pekićev život ušla pre književnosti, nego se s pravom može smatrati da je on za nju bio genetski predodređen, jer su njegovi preci bili aktivni učesnici političkog života Crne Gore i kasnije Kraljevine Jugoslavije. Sledeći porodičnu tradiciju, Borislav Pekić se politikom inficirao već kao dečak i od tada će ona presudno uticati na njegov život. Zbog politike će tokom Drugog svetskog rata biti proteran iz Crne Gore u Banat, biće uhapšen i na pet godina zatvoren u komunističkim tamnicama, gde će trajno narušiti svoje zdravlje. Kasnije će svoje političke stavove platiti oduzimanjem pasoša, emigracijom i zabranjivanjem knjiga, ali ga ništa od toga neće sprečiti da poslednje godine života posveti obnovi parlamentarne demokratije i odbrani nacionalnih prava srpskog naroda.
Borislav Pekić je tokom čitavog života imao zdravstvenih problema, ali je nekako uspevao da ih zaleči. Međutim, to se nije moglo reći i za politiku, od koje je neizlečiv ostao do kraja života. U vreme dok su se još zabavljali, Pekić je svojoj supruzi Ljiljani govorio da mu je politika najvažnija stvar u životu i da sve ostalo „pada“ ukoliko mu se pruži prilika da učini nešto na tom planu. Na prilike nije čekao nego ih je i sam stvarao, inspirisan snažnim antikomunističkim opredeljenjem. O tome najbolje govori činjenica da je svoju ilegalnu organizaciju, Savez demokratske omladine Jugoslavije, osnovao u vreme kada je Titov režim bio u svojoj najrepresivnijoj fazi. Priliku je video i tokom studentskih demonstracija 1968, mada im ideološki nije pripadao već je želeo da ih iskoristi „za svoje desne ciljeve“. Dok je živeo u Londonu, redovno se oglašavao kada bi nekome u Jugoslaviji bili ugroženi ljudska prava i umetničke slobode, da bi u drugoj polovini osamdesetih glasno ukazivao na teror koji je srpski narod doživljavao na Kosovu.
Poslednje godine svog života, tokom kojih se odigravao krvavi rasplet jugoslovenskog čvora, Pekić je posvetio zagovaranju politike sinergije nacionalnog i demokratskog. To je, prema njegovom shvatanju, značilo da se treba boriti da svi Srbi nastave da žive u istoj državi bez obzira na sudbinu Jugoslavije, dok je istovremeno, kao jedan od osnivača Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, bio žestoki Miloševićev kritičar i bitna figura tokom prvih godina obnovljenog parlamentarnog života. Međutim, za razliku od književnosti, Pekić u praktičnoj politici nije imao mnogo uspeha. Sve što je od nje dobio bili su progoni, memljiva zatvorska ćelija i udarci pendreka.
Demokratija
Bio je posvećenik književnosti, ali Pekić je ostavio trag i u politici. Ili je možda ispravnije reći da je politika ostavila trag u njegovom životu. Osim što je sredinom 20. veka zbog politike robijao, on je 1989. sa grupom intelektualaca obnovio rad Demokratske stranke (DS), te postao njen potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvovao je i u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila DS. Demokratija je, svakako, pojam koji se provlači kroz ceo njegov život, o njoj je sve vreme razmišljao.
Godine 1991. je, u beogradskoj opštini Rakovica, bio kandidat DS za narodnog poslanika u Skupštini Srbije, ali je u toj trci pobedio njegov protivkandidat, radikal Vojislav Šešelj. Pekića je tada tešio prijatelj i nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta Velimir Veca Lukić, s kojim je često znao u Klubu književnika da vodi lucidne, cinične dijaloge. Ovom prilikom Lukić mu je govorio: „Šta ćeš, pobedio te plodniji pisac.“
A kako je uopšte došlo do ove izborne avanture?
„Kada je došlo do kandidovanja za poslanike na izborima 1991, niko nije bio voljan da se prihvati kandidature u Rakovici. Isprva nije ni on želeo uopšte da se kandiduje. Međutim, bila bi sramota da DS ne učestvuje u tim prvim koliko-toliko slobodnim izborima. Popustio je pod pritiskom ‹samo ti, Pekiću, možeš› (da se žrtvuješ, a da te gubitak ne uništi) i, naravno, izgubio, što se unapred i očekivalo. Znao je on da tu nema šanse, ali se svim srcem založio u promociji i agitaciji. U to vreme, kasne 1991. dobija telefonski poziv, nepoznati glas mu preti da će baciti bombu u stan. ‘Dođite odmah, nemojte gubiti vreme, šta čekate, tu sam!’, kazao je. Ne znam šta je taj čovek mislio, bio je bez ikakvog straha, nisi ti mogao ničim da ga uplašiš, nikada“, priča Aleksandra Pekić i dodaje:
„Za sebe se nikada nije plašio, bio je neustrašiv. Sećam se i priče koju su mi ispričali njegovi dobri prijatelji, braća Mirko i Draško Petrović – tokom demonstracija je seo na asfalt skrštenih nogu ispred demonstranata i odjedanput se, niotkuda, dajući pun gas, pojavio beli golf i krenuo ka njemu i ka masi iza njega. Skoro svi su se razbežali dok je on mrtav-hladan nastavio da sedi ne pomerajući se, sve dok se golf nije zaustavio pola metra od njegovih kolena. Ni tada se nije pomerio, pa ni onda kada je iz tih istih kola izleteo besan Željko Ražnatović Arkan i kada su se pogledali oči u oči njih dvojica, imao je taj ledeni pogled, kao onaj kada sam kao dete jela čokoladu pre večere. Arkan se samo okrenuo i dao pun gas u rikverc. Ja sam, bogami, bila malo izdržljivija.“
Mihizovim rečima
I možda je ovu priču o velikom književniku najbolje završiti rečima jednog drugog kulturnog poslenika – scenariste, dramaturga i kritičara Borislava Mihajlovića Mihiza. On je o svom prijatelju Pekiću ovako govorio 1992:
„Za života, Borislav Pekić je spajao svoje dvostruke zavičaje: crnogorsku montanju oca sa panonskom pitominom majke, mladićku maštu bez granica sa skučenošću zidova tamničke ćelije, onemogućeno visoko školovanje sa svestranom učenošću erudite; svoju beogradsku Čuburu sa londonskom Belgravijom; dubinu balkanskih vekova sa širinom evropskog duha. Stvorio je monumentalno literarno delo, na samim vrhovima srpske kulture. Borislav Pekić nije često, ako je uopšte, izgovarao krupne patetične reči, ali je svojim životnim stavom, ne pitajući za cenu, učinio sve da stare i bitne pojmove slobode, istine i pravde, zanemarene, zgužvane i pogubljene na poluvekovnoj stranputici, vrati u svest naroda.“
Izvor: NIN, br. 3940, 2. 7, 2026, str. 60-64.
