Пише: Јасна Ивановић
У једном свом чувеном телевизијском интервјуу Данило Киш говори о трауматичном искуству шишања ,,до главе“, које је било уобичајено у вријеме када је он био ђак Цетињске гимназије. Указом директора, једном годишње, сви цетињски гимназијалци били би подвргнути овом немилом чину, а то је трајало кроз осјетљиво формативно доба све до пунољетства. Траума је нашла своје карикатурално мјесто и у Кишовој будућности, када је један ,,џентлмен“, хотећи да оспори Кишово дјело, заправо проблематизовао његову ономад ћелаву главу. Знају они, писао је џентлмен а с горчином искуства препричава Киш, кога су у оно доба шишали до главе – љотићевце, недићевце, развлашћене… Након ове исповијести, сваки наредни пут кад би Киш током интервјуа учинио какав нервозан покрет сувим прстима кроз разбарушену косу, гледаоци би могли помислити како то чини тек да провјери да ли му је коса и даље на глави…
Наравно, Кишова исповијест не стоји далеко од асоцијације на шишање у логорима, том можда најпоузданијем симболу прошлога вијека, како исправно примјећује новинар током интервјуа. На том трагу дозовимо у сјећање накарадно шишање голооточких логорашица, чија је брижљиво нагрђена фризура требало да одаје њихов антиреволуционарни карактер због којега су званично ту и доспјеле.
Мотив, или симбол шишања косе заправо је дубок колико и цивилизација коју памтимо. До прошловјековних логора прешао је дуго путовање преко, рецимо, библијске приче о Самсону и Далили, будистичких иницијација, старословенских свадбених и погребних обичаја, па и кроз Игоову Фатину која продаје косу да би прехранила дијете, или Толстојеву Карењину чија се нутрина мијења попут фризуре…
Тренутак у којем живимо, упркос отклону од традиционалних мотива и симбола, који понекад дословно има карактер апсолутног поништења тј. канселовања културе, ипак општи с истим мотивима и симболима. Ако бисмо данас неког нашијенца питали шта би му прво пало на ум када се помене шишање, добар дио одговора би имао везе с умјетничким перформансом извјесног забављача имена Десингерица. Његов наступ, које родитељска јавност у званичним апелима описује као опскуран и за његову тинејџерску публику понижавајући, однедавно укључује и шишање посјетилаца током концерта. Коначни производ је фризура попут оне коју су у прошлом вијеку носиле голооточке логорашице.
Цијела помпа коју су око шишања на концертима Десингерице подигли првенствено родитељи његове тинејџерске публике, потпомогнути архетипом о коси као симболу идентитета, био је повод да Горан Бујишић, академски сликар и сународник Киша и Десингерице, наслика платно које приказује реченог забављача како у маси разуларене концертне публике шиша никог другог до предсједника Србије Александра Вучића.
Критичари Вучићевог режима сложили би се да је таква умјетничка визија поетска правда, која је метафорично дошла по главу кривца. Критичари критичара би спочитали како неће бити да је Вучић крив за опскурно шишање на концертима, као што није крив ни за бријање српских објеката багерима на Газиводама, као што није крив за прикривене договоре о рударењу који би хтјели до главе обријати флору и фауну Србије, како не може бити да је Вучић крив – за све.
Необично је да су и једни, и други у праву. Размјере побројаних и непобројаних злочина, којима се друштво довело до фаталне изнемоглости, толико су крупне да ће по њих правда долазити у таласима, задуго, а не тек очас спроведена на првим изборима. Индикативно је то да ко год за појединачне злочине буде осуђен, српски народ видјеће у њему лик предсједника. Дакле, поетска правда већ је на његову главу управила маказе и чешаљ. Александар Вучић постао је трајни симбол свега што је за његовог владања осакаћено присилним шишањем.
Зато Бујишићево платно не комуницира с гледаоцима на темељу надреалног, како се то чини на први поглед, већ управо супротно – оно сублимира реалност бритко и згуснуто као карикатура. Да парафразирамо једног писца, стварност тежи да имитира умјетност, а не обратно.
Па ако је наша стварност груба, сурова и злочинска, нека се предсједнику и предсједниковићима не крива што их је умјетност, и прије суда и избора, за вијек вјекова ошишала до главе.
