Пише: Мартин Вулф
Превео: Милош М. Милојевић
Висок кинески ниво самодовољности умањује њену рањивост на економску принуду других држава.
Живимо у епохи меркантилизма. Под овим подразумевам доба у којем доносиоци политичких одлука подједнако брину о безбедности колико о благостању. Ово, покушао сам да образложим у колумни Опасни тријумф нео-меркантилизма, прети и стабилности светске економије и односима између великих сила. Кина је боље припремљена за меркантилизам од САД и ЕУ.
Меркантилисти теже овладавању моћи и осигуравању безбедности – друкчије речено – кроз способност да застрашивањем наметну своју вољу другима и да истовремено одоле томе да сами буду застрашени. Како је могуће измерити ове способности? Очигледан одговор јесте да се премери величина економије, самодовољност и монополска моћ. Ипак, како је покојни Хенри Кисинџер виспрено истакао „ниједна нација не може остварити апсолутну безбедност. Апсолутна безбедност једне државе значи апсолутну несигурност свих других нација“. Што страшнији постанете, то ће се други више обједињавати против вас.
Хавијер Блас: Трамп сада има своју сопствену нафтну империју
Размотримо, примера ради, Кину. Њена економија је, отприлике, исте величине као америчка. Она сада већ предњачи или је близу томе у већини значајних технологија, укључујући, како то све више делује, и вештачку интелигенцију. Њен напредак у овом погледу је запањујући. САД су више енергетски самодовољне. Али Кина има далеко бројнију радну снагу, и далеко већу штедњу коју може инвестирати: 2025. бруто национална штедња била је 43 одсто бруто домаћег производа насупрот мршавих 17 одсто у САД. Кина такође има далеко већи производни сектор: 2024. кинеска додата вредност у прерађивачкој индустрији скоро је била једнака збиру САД и Еврозоне. Њена технолошка умешност у областима обновљивих извора енергије и електричних возила постала је изузетна.
Како је у октобру 2025. приметио Бриџвотер асосијејтс, добро познати хеџ фонд, САД су енергетски самодовољне захваљујући обиљу сопствене нафте и гаса, али наилазе на ограничења када су у питању могућности да повећају сопствену производњу електричне енергије. Кина је самодовољна у електричној енергији захваљујући угљу и обновљивим изворима енергије. Али она има слабе тачке у снабдевању нафтом и гасом. Рат са Ираном је потцртао ову рањивост.
Но, Кина је остварила снажну монополску контролу у светским ланцима снабдевања. Међу њима су соларне фотоелектричне ћелије, литијум-јонске батерије, ретки земни елементи и магнети који се од њих производе, галијум и германијум и бродоградња. Располагање неким од ових ресурса представља фактичка уска грла, што је Кина делотворно демонстрирала у царинском рату са Сједињеним Државама.
Способност снабдевања толико тога што други не могу да обезбеде представља извор моћи принуде. Висок степен кинеске самодовољности такође смањује њену рањивост на принуду других, док је њена величина чини значајним тржиштем за многе земље. Све у свему, кинеска способност испољавања економске моћи је огромна.
Како је Бред Сетсер из Савета за спољне односе приметио у недавној расправи са Маркусом Брунермајером са Принстона, људи сада говоре о „другом кинеском шоку“. Може се издвојити неколико кључних тачака, поред оних које смо навели раније у тексту.
За почетак, кинеске макроекономске прилике су знатно другачије од оних које су владале пре светске финансијске кризе, а још више пре окончања бума на тржишту некретнина. Извоз брзо расте, али домаћа тражња стагнира. Друго, њен извозни суфицит у прерађивачком сектору сада износи око 2 одсто светског БДП-а, што је „отприлике двоструко више у односу на највиши суфицит који је Јапан икада забележио“. Треће и најважније, Кина приказује необјашњив негативни нето приход од инвестиција у иностранству од око 125 милијарди долара. А према разумним претпоставкама о приходу који остварује на својих четири билиона долара нето стране имовине, она би морала да има суфицит од око 100 милијарди долара. Стога је у овом тренутку, тврди Сетсер, кинеска валута ренминби потцењена неких тридесет одсто.
Другим речима, Кина и даље показује уобичајене одлике меркантилизма: трајни трговински суфицит и суфицит текућег рачуна.
Као последица наведеног, кинеска политика за добар део света неизбежно делује претеће. Уколико главни трговински партнер остварује огроман и трајан трговински суфицит и суфицит текућег рачуна, сви други ће остваривати компензациони дефицит. Ово води опадању сектора који су специјализовани за производњу размењивих добара и услуга, као и огромним унутрашњим финансијским дефицитима. Ово, напослетку, доводи до протекционистичког притиска каквима сада сведочимо у САД и све више у ЕУ. Ипак, државе високог дохотка нису једине жртве кинеског настојања да оствари доминантни положај у производњи. Међу жртвама су, како тврде Шоумитро Чатерџи и Арвинд Субраманијан, и сиромашне државе чији развој тиме кочи.
Упечатљиво обележје кинеског развоја јесте опадање стопе економског раста од преко 10 одсто пре двадесет година на ниских 4,3 одсто годишње закључно са другим кварталом 2026. године. Чак и ова последња вредност готово сигурно преувеличава раст тржишно вођене понуде. Након пуцања мехура на тржишту некретнина, економија није генерисала понуду инвестиционих прилика које су довољно велике да апсорбују мастодонтску штедњу. Али, како примећује дугогодишњи посматрач кинеских прилика Стивен Роач, одавно потребно уравнотежење повећањем потрошње остаје угушено у зачетку. Под влашћу Си Ђинпинга, важност вишег нивоа потрошње неће, изгледа, никада бити прихваћена.
Ипак, Кина је ефикасна меркантилистичка сила, иако чак ни она не може да избегне сапетости овог приступа. САД су, такође, сада меркантилистичке, иако далеко мање кохерентно. ЕУ је исто тако принуђена да се помиче у истом смеру.
Брунермајер је истакао да је у овом свету, упоредо са текућим рачуном, важно прорачунати и „биланс отпорности“ који би „обрачунао нашу геополитичку нето зависност: односно колико се роба са текућег рачуна може лако прибавити из других земаља.“ Ова идеја је домишљата.
Али ко онда побеђује?
Извор: Фајненшел Тајмс
