Пише: Елис Бекташ
Милорада Додика често сам подвргавао критици, која је каткад знала бити и беспоштедна али никад није почивала на идеолошким и пропагандистичким општим мјестима и на предубјеђењима, већ искључиво на изјавама и дјелима самог Додика. Лично га сматрам виспренијим и вјештијим политичарем од било којег другог у дејтонској Босни и Херцеговини, уједно му допуштајући да дјеломично ужива моје симпатије јер он, упркос његовој почесто накарадној реторици и упркос доминантним предоџбама које о њему владају у политичком Сарајеву, чињенично није човјек рата.
Ове моје опсервације, међутим, нипошто не аболирају и не штите Додика од критике, која је у овдашњем медијском простору, нажалост, најчешће само карикатурални варијетет критичког мишљења и која се исцрпљује у већ споменутим идеолошким и пропагандистичким бенављењима и у папагајском понављању устаљених фраза давно лишених сваког смисла и значаја. Парадигма и еталон те карикатуралности која се издаје за критику садржана је у неугодно досадном и још неугодније испразном кмечању Драгана Бурсаћа те у исаковском и хелезовском не само отужном већ и аутодеструктивном кмечању о агресији и геноциду, тим вјечитим оправдањима за утамниченост живота у прошлости.
Озбиљна, оштра и бескомпромисна, те прије свега на чињеницама заснована, критика политичког дјеловања Милорада Додика од користи би била и друштву и његовом политичком животу па и самом Додику, а штету чини само онима који би да буду калиф умјесто калифа и који би да у бесконачност продуже живот партократији, идеократији, клептократији, корпоратократији и другим злодусима који су овдје са падом једнопартијског ауторитаризма нагрнули умјесто демократије и показали се као досљедни насљедници свог комунистичког претходника, а у много чему, превасходно накарадном и малигном, чак су га и надмашили.
Ипак, тај и такав Милорад Додик, који је заслужио најжешће могуће критике, једини је међу истакнутим политичарима у овом државном провизоријуму који диже глас против чиновничког и бирократског терора бриселског политичког волунтаризма који свој raison d’être грчевито и животињском упорношћу брани задржавајући читаво друштво у статусу quo и пријечећи му сваку самоартикулацију властитог политичког субјективитета саображеног са стварношћу и њеним искушењима.
Због тога је процес који се, по налогу Кристијана Шмита, води против Додика пред Судом Босне и Херцеговине далеко најопаснији и најдеструктивнији моменат у краткој али турбулентној повијести постдејтонске БиХ. Политички импотентни њемачки чиновник покретањем тог поступка признао је пораз не само политике већ и идеологије у чије име му је повјерен гаулајтерат над Босном и Херцеговином. Тиме је уједно нанио и пораз самом темељу права као крхког али и јединог оружја друштва у борби против неограничене самовоље структура моћи.
Против политичара Милорада Додика могућа је политичка борба. Њен исход зависи од много тога, а превасходно од способности оних који сматрају да више од њега заслужују прилику да владају. Али уколико Шмитова агенда буде довршена пресудом пред Судом БиХ, више никаква аутентична политичка борба и више никакав аутентичан политички субјективитет неће бити могући у друштвеном оквиру који ће постати заточеник тог малигног правног преседана. Једноставније речено, са пресудом Милораду Додику Босна и Херцеговина би се преко ноћи вратила у 1878. годину, дакле остала би и без искрзаних остатака свог суверенитета али, што је још неугодније, и без механизама заштите пред самовољом чиновничке протекторатске власти из Европе која је давно престала бити Европа ка којој је било разборито ићи.
Уколико дође до пресуде Милораду Додику, која ће бити штетна чак и уколико буде ослобађајућа јер ће и таква пресуда дати легитимитет Шмитовом политичко-правном волунтаризму, Босни и Херцеговини преостаје само да, након те потврде меке окупације, чека и формалну анексију и да се нада да ће јој неко опет донијети слободу кроз турбулентне и драматичне повијесне расплете. Имајући то у виду, лако је разумјети да управо откуцавају посљедњи минути у којима политичко Сарајево има прилику да дигне свој глас против политичко-правне фарсе пред Судом Босне и Херцеговине и да одустане од своје дубоко укоријењене традиције да коље вола због киле меса, тим више што се на прослави донијете пресуде они неће сладити том килом меса већ, у најбољем случају, балегом тог вола.
Извор: Provjereno.info
