Пише: Влатко Симуновић
У надгорњавању каквих не фали, посланик колеги спочитава да је студирао књижевност, а то, како рече, студираш ако би хтио да постанеш Тин Ујевић или сеоски учитељ. Парафразирам. Могуће да је рекао – наставник у сеоској школи. Одавно смо без илузије да представници народа, како себе етикетирају, требају бити нешто више од самога народа. Догурали смо до тога да Тина Ујевића и сеоске учитеље, као тољагу потегну у намјери да се у том контексту инкриминише колега. Што би рекли стари Црногорци – иншалах мадона.
Без амбиције да коментаришем слојеве „досјетке“ , подсјетио бих да се неко омаловажава досјетком изреченом на рачун Ујевића који је говорио енглески, италијански, њемачки, шпански, француски и руски језик. Ујевића који је баратао старогрчким и латинским језиком. Ујевића који је, за кратко вријеме, био кадар да меморише цијелу књигу индијских веда, а то вам је, словима и бројем више од 1000 (хиљаду) химни посвећених божанствима природе. То вам је знатно више од свију књига које је као уџбеник, литературу или закон, у штампаном облику, за досадашњег живота такла рука типичног представника народа.
У невеселом контексту помињу се сеоски учитељи. У Црној Гори која до прије пола вијека једва да је имала учитеља осим сеоских. То су људи који су описменили хиљаде љекара, судија, сликара, пјесника, револуционара, опозиционара, инвестиционих банкара, занатлија. Учили су их да читају, пишу, размишљају и вјерују у себе.
Ако добро памтим, сеоско сам дијете, сеоски учитељи су дјецу учили да се добар живот гради радом знањем и респектом према ближњима. То су биле слуге знања и били су темељ будућности. Као Петар Ћирковић. Као Сула Радов. Као Шпиро Ковачевић који је прекинуо традицију да се у школу шаљу само синови и уписао 12 дјевојчица. Као Јован Ћиров Радуловић из Комана. Као Перо Павићевић Ћори који је описменио Лијеву Ријеку и добар дио Васојевића. Као Зорка Томановић у Морињу. И као Андрија Јовићевић који се против неписмености борио у Морачи.
Без сеоских учитеља, мили моји, ми би још бацали уљевље и олово у воду, везивали црвен конац од урока и шапутали тајна имена ради лијечења људи и стоке. Тајне опстанка на кршу и голети пренијели су народу који је преживио јер у свом пртљагу носи памћење неуништиво као римски бетон. До свјетла и извора живота, изнијели су дјецу коју би без њихове просвијећености изгорио пламен сиромаштва и бешћутност племена.
Ко је стварао људе тврде као калцит, људе који са сами затварају пукотине тамо гдје је мишљењу и језику наудило вријеме? Сеоски учитељи.
Ко је испод разбарушене спољашњости скривао постојаност меморије цијелога истока? Тин Ујевић.
Кад се спрдамо с учитељима и класицима пјесништва не понижавамо ни пјеснике ни учитеље. Само показујемо свој однос према знању На прилично смо небезбједној низбрдици и ништа више не можемо препустити машти у вези с нашом будућношћу. Гарант!
Извор: РТЦГ
