Пише: Владика Григорије
Почетак године нас, хтјели то или не, увијек суочи са истим питањем: шта смо то добро учинили у протеклих дванаест мјесеци, а шта смо пропустили да урадимо. Та потреба за сумирањем нарочито долази до изражаја на друштвеним мрежама, гдје се дијеле пажљиво одабрани тренуци среће који треба да представе савршеним наше несавршене животе.
Рекапитулације, ипак, саме по себи нису лоше. У монашкој традицији, на примјер, монах свако јутро свом духовнику исповиједа претходни дан, с циљем сопственог напретка и духовног побољшања. Подразумијева се, наравно, да та исповијест мора бити искрена и истинита.
Али та пракса не мора бити резервисана само за монахе.
Одсуство људскости се сваком на крају обије о главу
Важно је да се, бар с времена на вријеме, свако од нас искрено загледа у себе, да се суочи са оним што се крије испод мање или више углађене спољашњости, оним што остане када са себе згулимо маске и престанемо да се претварамо.
Ко си ти уистину, човјече, када останеш сам са собом? Шта се у том другима невидљивом дијелу твога бића заиста крије?
Има ли у њему људскости и оне елементарне честитости која види и дјелује даље од личне користи и интереса? Огољавање сопствене душе боли, до кости, до саме сржи бића, али је пријеко потребно као почетак оздрављења. Јер духовна умртвљеност, одсуство људскости, одговорности и осјећаја за другога управо су оно што се, на крају, прво теби обије о главу.
У овим данима хришћани прослављају један од највећих празника – Божић. И без обзира на то којој конфесији припадаш, или да ли си уопште вјерник, из овог догађаја можеш научити много – или, боље речено, од Онога чије је рођење у средишту тог празника. Та спремност Сина Божјег да се спусти у нашу смртност, у људски кал, како би спасао свијет, највеличанственији је примјер несебичности и пожртвованости: пожртвованости Вјечног и Бесмртног да спасе наше мале и смртне животе.
Ипак, нико од тебе данас не тражи да умреш на крсту како би спасао другога. Али можеш бар да се не нађеш међу онима који, по наредби цара, желе да убију недужно и крхко новорођенче. Можеш изабрати да не будеш у маси која ће – једнога дана – самозадовољно клицати једном страшно неправедном, непојмљиво неправедном и суровом смакнућу.
Представљена књига Митрополита Григорија „Странац у шуми“ у Бару
Брига о себи не искључује бригу о другима
А ако се, ипак, догоди да разумијеш и видиш патњу свијета, патњу другог човјека и неправду која му се наноси, тада се у теби отварају скривнице човјечности из којих се рађају добра дјела, била она велика или мала, којима оправдаваш име своје – човјек.
И ма колико је важно да бринеш о себи, не заборави да брига о себи не поништава и не искључује бригу о другима, већ је, у једној племенитој симбиози, чини толико моћном да набоље мијења и свијет у теби и свијет око тебе.
Протекла година била је бурна. И то је, вјероватно, једина ствар око које бисмо се могли сложити готово сви, без обзира на то гдје живимо. Тешка глобално, тешка у региону, тешка у Србији. Тешка и лично, у животима појединаца уморних од непрестаног осјећаја неизвјесности, страха и понижења. Али када пажљивије погледаш, видјећеш да већина посрнућа, и личних и друштвених, извире из неспоразума са двије ствари: са слободом и са одговорношћу.
Сведена на голу моћ, слобода постаје терет и за оне који је злоупотребљавају
Слобода је појам који је готово потпуно изгубио смисао. Истрошио се. Изанђао до непрепознавања. Њиме се данас правда све, од самовоље моћних до повлачења уплашених. Тако је слобода многима постала алиби: за прве да чине шта хоће, за друге да не чине апсолутно ништа. За једне да управљају без икаквих унутрашњих кочница, за друге да се склоне у удобност сопствених домова, убјеђујући себе да је брига о породици довољна замјена за одговорност према заједници.
А слобода сведена на голу моћ или на комотну неутралност престаје да буде слобода. Она постаје терет, и за оне који је злоупотребљавају и за оне који од ње бјеже.
Ту долазимо до другог кључног појма – одговорности.
Слобода без одговорности најопасније је оружје у људским рукама, али и најудобније уточиште за оне који не желе да виде шта се око њих дешава. Без одговорности, слобода се изврће у себичност, а себичност у равнодушност према туђој патњи. Одговорност није само брига да су наши најближи сити, обучени и збринути. Она подразумијева и спремност да се не окрене глава од неправде, чак и онда када нас та неправда директно не погађа.
Јер ако се не бринеш за заједницу у којој живиш, ако пристајеш на неправду само зато што си тренутно заштићен од њених посљедица, онда се не бринеш ни за своје најближе. Човјек не може дугорочно сачувати оно што воли ако се прави слијеп пред оним што уништава друштво у цјелини.
Владика Григорије: Болно је гледати хапшења младих, позивам на прекид насиља
Слобода која не подноси истину није слобода
У друштвима попут нашег, гдје је моћ често у рукама малог броја људи, тај неспоразум са слободом постаје посебно опасан ако није праћен самосвијешћу. Моћ без унутрашњих кочница лако се претвара у насиље, отворено или прикривено. Човјек, а нарочито онај на позицији моћи, мора бити дубоко свјестан себе, својих слабости и ограничења, да не би слободом која му је дата поробио другог. Јер, у коначници, човјек не може живјети без слободе. Живот без истинске слободе је празан. А та празнина се увијек испуни страхом, који се, прије или касније, претвори у агресију или безнађе.
Зато, када останеш сам са собом и сагледаш годину иза себе, видјећеш да си пао и на испиту слободе и на испиту одговорности. Исто важи и за друштво, и за државу, и за свијет. Ниједан од та два испита нико од нас није положио. Част ријетким и храбрим изузецима који су показали да другачије, ипак, може. Они држе овај свијет на својим плећима да се не би разбио у парампарчад.
И да не буде неспоразума: ни црквени људи, који се труде – или бар мисле да се труде – да проповиједају јеванђеље, нису изван овог суда. Напротив, међу првима би требало да свједоче истину, слободу и одговорност. Тамо гдје се заборави да је слобода увијек слобода за другога, а не против другога, губи се јеванђељска суштина. Црквена заједница није позвана да умири савјест друштва, него да је пробуди када је то потребно.
Слобода, дакле, која не подноси истину није слобода. Слобода која не признаје слободу другог човјека није слобода. Слобода која не подразумијева одговорност јесте само друго име за насиље. А насиље је обиљежило протеклу годину, која је била толико мучна. За то не можеш кривити само друге, неке несрећне околности или неправду у свијету. Одговорност је, напосљетку, готово увијек на теби, у ономе што можеш да учиниш, овдје и сада, мало-помало.
Можда је зато дно које си дотакао било неопходно као опомена. Да би могао да кренеш изнова, бар трунку мудрији, свјеснији и одговорнији према себи и другима. Да би схватио да једино слобода прожета истином и љубављу према ближњем не губи смисао. Она, чак и у тами, постаје мјесто у којем Бог оставља човјеку могућност да поново буде човјек.
Извор: Радар
