Пише: Кенан Малик
„Када западну у тешкоће или их обузме страх, државе траже вођство старијих људи“, написао је Плутарх, грчки историчар и филозоф из првог века, размишљајући о томе „треба ли стари људи да се баве политиком“. Само стари, веровао је, поседују мудрост која се стиче годинама и смиреност која долази с искуством. „Државу која одбаци своје старе“, тврдио је, „неизбежно ће преузети млади који су гладни статуса и моћи, а немају потребне државничке квалитете“.
Како би Плутарх оценио Бајденов наступ у прошломесечној дебати с Доналдом Трампом и његово инсистирање да треба да остане кандидат Демократске странке на председничким изборима у новембру? Плутарх је знао да старци с временом пропадају, али је веровао да је „зло узроковано физичким пропадањем надомешћено предностима њиховог опреза и сталожености“.
Шта год да би рекао о Бајдену, Плутарх би вероватно лако препознао све битне аспекте савремене политике. Не ради се само о томе да двојица мушкараца који се надмећу за место председника САД имају 81 и 78 година. Оседели су и амерички законодавци. Средња старост чланова Заступничког дома је 58, а Сената 65 година. Више од трећине сенатора има преко 70 година.
Такође, није само Америка земља којом владају старци. Владимир Путин има 71 годину, као и Си Ђинпинг. Индијац Нарендра Моди има 73 године; његов пакистански колега Шехбаз Шариф је годину дана млађи, а Шеик Хасина у Бангладешу три године старија. Бењамин Нетањаху има 74 године, лидер палестинске управе Махмуд Абас 88, а ирански врховни вођа Ајатолах Али Кхаменеи 85. Најстарији активни светски лидер, камерунски председник Паул Биyа, има 91 годину и целу деценију је старији од Бајдена.
Наравно, има и младих лидера. Са 35 година, француски премијер Габриел Атал је најмлађи на светској сцени. Можда не задуго. На парламентарним изборима у Француској, двадесетосмогодишњи Џордан Бардела, из крајње десничарског Националног окупљања, добио је шансу да постане нови премијер. Ипак, тренд „геронтократије“ – владавине старих – доминантно је обележје савременог света.
„Није требало да буде тако“, тврди амерички историчар и филозоф Самуел Моyн. У предмодерном свету поштовање према старијима било је уграђено у ткиво друштва, као средство одржавања друштвеног поретка и дисциплине. „У стараца је мудрост, и у дугом вијеку разум“, каже Јов у Старом завету.
Изгледа да је долазак модерног доба потпуно променио друштвени статус старих. „С рођењем политичке модерности“, каже Моyн, француски револуционари су рушећи стари режим „експлицитно циљали на моћ старих“, у намери „не само да свргну аристократе у име обичних људи, и очеве у име синова, него и да на ширем плану неутралишу древну традицију геронтократије за добробит већине коју чине млади“. Ипак, „ауторитет старијих“ је с временом обновљен, а „млади претенденти“ су потиснути.
Парадокс савремених друштава, посебно на западу, јесте то да упркос великој политичкој моћи старих, старије особе у широј заједници често остају занемарене и лишене подршке у нашим све више атомизованим и индивидуалистичким друштвима. Друштвене мреже које су некада осигуравале њихову егзистенцију данас су ослабљене. Парадокс је и то што живимо у друштвима која величају младост и културу младих, али кључеве политичке моћи ипак предају старцима.
Ови парадокси настају зато што је модерна геронтократија производ друштва у ком се моћ и богатство акумулирају унутар одређених породица и унутар одређене класе, док су склеротични политички системи осмишљени тако да могућност мешања аутсајдера сведу на минимум.
У књизи о „настајању и преобликовању британске елите“ која ће се ускоро појавити под насловом Рођени да владају, социолози Арон Ривс и Сам Фридман примећују да се упркос причама о трансформацији елите и појави „нових елита“, владајући поредак репродукује на мање-више исти начин као пре једног века, те да постоји знатан „континуитет у вези с тим ко и како може доспети у редове елите“. Наравно, нове друштвене групе – посебно жене и етничке мањине – положиле су право на привилегије виших ешалона британског друштва. Ипак, истичу Ривс и Фридман, они који су данас рођени у једном проценту на врху имају исте изгледе да уђу у елиту као и пре 125 година. Исте породице, школе и институције обликују владајуће класе. То старцима неизбежно даје велике предности богатства и моћи.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
У исто време, политички системи грађени да доведу до демократске трансформације еволуирали су у структуре у којима се стабилност поставља изнад свега, а осмишљене су тако да политичке турбуленције сведу на минимум . Од британског система у ком победник добија све, преко коришћења другог круга на француским изборима да се повећа број гласова против дисидентских странака, до америчког Сената који слабо насељеним руралним државама пружа једнаку заступљеност као великим државама с урбаним становништвом, политички и изборни системи су бедеми за заштиту од претње коју представљају аутсајдери.
Плутархово страховање да ће се узбуркана омладина „непромишљено бацити на јавне послове, повлачећи за собом масе и стварајући тако хаос олујног мора“ и данас прогања многе, мада се данас више плашимо „популистичких“ лидера него младих. Настојање да се свако ремећење сведе на најмању могућу меру такође помаже старима да задрже моћ. Машинерија која је покушала да осигура да Бајден остане председнички кандидат, упркос забринутости због његове старости, и тешкоће које су његови критичари из странке морали да савладају да би га заменили, добро илуструју овај процес.
На западу (мада не нужно и у остатку света), демографске промене, и нарочито старење становништва, имају важну улогу у одржавању старих на власти. Али и иза демографије се крије политика.
Геронтократија је сестра плутократије. Проблеми пред нама нису последица сукоба старих и младих или генерацијског рата, већ динамике класе и моћи, учвршћивања богатства и маргинализације аутсајдера. Док Британија излази из 14. године торијевске власти, у години у којој половина земаљске кугле излази на изборе, нема потребе да превише бринемо о систему геронтократије. Више треба да нас брину темељни разлози који старе људе и старе идеје одржавају на позицијама моћи.
