Пише: Богдан Петровић
Новосадска трагедија показала је сву дубину друштвене и политичке кризе у којој се наша земља налази. Власт се показала у најгорем могућем светлу: прво су кренули са очигледним лажима да надстрешница која је пала и узроковала погибију толиких људи није реконструисана, па се наставило са фарсичном оставком Горана Весића уз речи, праћене сузама, да он нема ни трунку одговорности за трагедију (што је у најмању руку неукусно), па све до чињенице да премијер три недеље не доставља Народној скупштини оставку и тиме одлаже његово уклањање из Владе. Весић, уместо да у недељама које су претходиле хапшењу буде разрешен уз одговарајућу расправу у парламенту, бива ухапшен, па је Влада накнадно морала ванредно да заседа како би могао да му буде одређен притвор. Тој фарси не види се крај: један од два ударна Вучићева таблоида свим снагама брани Весића, уз вест да он штрајкује глађу и да ништа није јео од среде у 16h (а иначе је приведен тек у четвртак ујутру), уз најаву да ће ускоро почети и да одбија да узима воду, док други таблоид, кога контролише особа из врха власти која је у сукобу са Весићем, површно прати цео случај.
Председник Вучић је после трагедије, више него неукусно, неколико пута „открио“ да га највише забрињава могућност да више нико од одговорних инжењера, пројектаната и не само њих, неће хтети ништа да потпише и да то прети да заустави све пројекте, укључујући и фамозни „EXPO 27“. Такве изјаве могле би слободно да уђу у анале политичког бешчашћа: председника свих грађана пре свега би требало да брине могућност да се слична трагедија не понови, посебно имајући у виду да врло добро зна колико се у Србији гради капиталних објеката мимо поштовања свих неопходних процедура. Та „брига“ је потпуно измишљена: нема никакве дилеме да ће се и даље потписивати пројектно-техничка документација уколико се поступа по прописима и поштују сви стандарди струке. Овде се ради о нечему другом, пре свега о великом непоштовању процедура ради што бржег извођења радова, као и о свеприсутној корупцији која је посебно изражена у великим државним инфраструктурним пројектима.
Колико је председник далеко од реалности одлично илуструју његова оглашавања на Инстаграму, где се у једном тренутку похвалио да је обишао градилиште пруге која се прави ка будућем Националном стадиону, уз напомену да је спречио да две фирме „оду са пројекта“. Ту се постављају два питања: прво, зашто би ико „отишао“ са пројекта, уколико ради по правилима струке и на основу уговора, јер то повлачи тужбе државе против тих фирми уз потенцијалну велику накнаду штете, и друго, много важније, да ли је то икоме у овом тренутку битно, наравно осим њему и његовим сатрапима?
У безнађу у коме смо се нашли, ни опозиција се није добро показала. Скупови опозиције које су покушали да организују после масовног (али спонтаног) скупа у Новом Саду били су релативно слабо посећени. Још гори утисак оставило је „дезертирање“ посланика опозиције, највише из Странке слободе и правде и формирање нових „опозиционих“ посланичких клубова. Прозападне опозиционе странке су и даље у лошим односима који су последица неуспелог делимичног бојкота локалних избора, док су национално оријентисане снаге потпуно разбијене.
Беспризорна, корумпирана и неспособна власт уз овако слабу опозицију очигледно само може да индукује нове кризе где ће губитници по правилу бити сви грађани. Није зато ни чудо да у друштву владају велика апатија и безнађе. Не би било велико изненађење ни да Вучић, уколико се осети угроженим, крене у нове изборе током следеће године, у очекивању да ће тако повратити добрано ослабљен легитимитет. Велико је питање да ли је то више могуће, иако је до сада „палило“: криза у друштву је веома дубока и ту никакви избори не могу да помогну Вучићу нити ће новосадске жртве бити тако лако заборављене.
Извор: Нова Економија