Пише: Редакција
Карта броја рођених по државама током 2025. године показује размјере постепеног помјерања демографског тежишта свијета према јужној Азији и подсахарској Африци. Портал Visual Capitalist објавио је табелу, засновану на процјенама Одјељења Уједињених нација за становништво из публикације World Population Prospects 2024, према којој је током 2025. у Индији рођено око 23,1 милион дјеце, у Кини 8,7 милиона, у Нигерији 7,6 милиона и у Пакистану 6,9 милиона, док је цијела Европа имала приближно 6,2 до 6,3 милиона рођених. Индија, Кина, Нигерија и Пакистан тако су четири појединачне државе чија је годишња генерација бројнија од генерације рођене на читавом европском континенту. Од њих су три азијске, док је Нигерија за сада једина афричка земља изнад европског збира. Иза ње долазе Демократска Република Конго са око 4,6 милиона и Етиопија са нешто мањим бројем рођених. Када би се Европа посматрала као јединствена демографска цјелина, по броју новорођених налазила би се тек иза те четири државе. Тај однос не значи да Европа непосредно „нестаје“, али снажно показује колико се њен удио у новoстасавајућој свјетској популацији смањио.
Шта заправо говоре моделске процјене?
Како наглашавају демограф Волфганг Луц и његови сарадници у студији Demographic Scenarios for the EU: Migration, Population and Education, овакви бројеви представљају моделске процјене засноване на претпоставкама о фертилитету, смртности и миграцијама, а не сигурна предвиђања нити коначан збир уписа у матичне књиге. Исто методолошко ограничење наводи и Одјељење Уједињених нација за становништво, чији је шеф Одсјека за процјене и пројекције демограф Патрик Герланд, у методолошком извјештају World Population Prospects 2024.
За многе државе потпуни подаци стижу са закашњењем, док у дијелу свијета регистрација рођења није свеобухватна, па Уједињене нације комбинују пописе, матичне евиденције, анкете, раније демографске трендове и старосну структуру становништва. Апсолутан број рођених, осим тога, не зависи само од стопе укупног фертилитета, односно просјечног броја дјеце по жени, него и од броја жена у репродуктивном добу и њихове расподјеле по старосним групама. Стопа фертилитета од, рецимо, 1,4 дјетета није број дјеце које је просјечна жена родила током једне године, већ прорачун колико би их родила током читавог репродуктивног живота када би у сваком узрасту важиле стопе рађања забиљежене те године. Зато велика и млада земља може имати огроман број рођених и док јој фертилитет опада, док остарјела земља може имати мало новорођених чак и при нешто вишој стопи фертилитета.
Овдје је пресудан појам демографског замаха. Индија, Нигерија и Пакистан имају веома бројне младе генерације које тек улазе у доба заснивања породице. Чак и ако жене у тим земљама буду рађале мање дјеце него њихове мајке, укупан број рођених може још деценијама остати висок јер се истовремено повећава или остаје веома велики број потенцијалних мајки. У Европи дјелује супротан механизам: малобројне генерације рођене током претходних деценија сада улазе у репродуктивно доба, па се број рођених може наставити смањивати чак и ако се број дјеце по жени благо повећа. Симона Бињами, Марек Ендрих, Фабрицио Натале и Филип Уефинг у студији Low Fertility in the EU: A Review of Trends and Drivers то називају негативним популационим замахом: дуготрајно низак фертилитет више није оставио Европу само без дијела дјеце него и без дијела будућих родитеља. Управо зато европска демографска криза није садржана само у данашњим стопама фертилитета, већ и у старосној структури која ће утицати на број рођених током наредних двадесет или тридесет година.
У декомпозицији коју аутори наводе, ниски фертилитет и неповољна наслијеђена старосна структура приближно једнако доприносе пројектованом смањивању становништва ЕУ до 2050. године. Без позитивне миграције и даљег продужавања живота, пад би у сценарију те студије био знатно већи. То није исто што и најновија прогноза Евростата, него аналитички модел који показује колико сама старосна структура већ ограничава могућност брзог демографског опоравка. Према најновијим објављеним подацима Евростата, у Европској унији је 2024. године рођено 3,55 милиона дјеце, а стопа укупног фертилитета пала је на 1,34 дјетета по жени, са 1,38 у 2023. години. То је најнижа стопа забиљежена од почетка упоредиве серије 2001. године и далеко је испод приближно 2,1 дјетета потребног за просту обнову становништва.
Промјена односа између старих и радно способних
Бињами и сарадници у Low Fertility in the EU наглашавају да европски фертилитет остаје испод нивоа просте репродукције већ око пола вијека. Узроци нису сведиви на један чинилац, него обухватају дуже образовање, сложеније и несигурније професионалне путање, стамбену и економску несигурност, одлагање брака и родитељства, промјене у партнерским односима и породичним нормама, као и неравноправну расподјелу рада и бриге о дјеци између мушкараца и жена. Аутори упозоравају да не постоји једна свеобухватна теорија ниског фертилитета, нити једна мјера која би могла аутоматски преокренути тренд. Чак би и раст изнад веома ниских нивоа од око 1,5 дјеце по жени само ублажио старење, док би се друштвени и економски системи и даље морали прилагођавати дуговјечном становништву.
Према основном сценарију Евростата EUROPOP2025, становништво Европске уније требало би да порасте са 451,8 милиона 2025. на највише 453,3 милиона 2029. године, а затим да опадне на око 445 милиона 2050. и 398,8 милиона 2100. године. То би био губитак од око 53 милиона становника, односно 11,7 одсто у односу на 2025, и то у сценарију који већ претпоставља трајно позитивну нето миграцију. Између 2025. и 2100. пројектовано је око 253 милиона рођених и 409,8 милиона умрлих, што би створило природни мањак од готово 157 милиона људи. Позитивна нето миграција од кумулативно око 103,7 милиона ублажила би тај губитак, али га не би могла потпуно поништити. Евростат изричито упозорава да је то условни сценарио заснован на одређеним претпоставкама, а не сигурна прогноза будућности.
Најтежа посљедица неће бити само пад укупног броја становника, него промјена односа између старих и радно способних. Почетком 2025. године у Европској унији је живјело око 99 милиона људи старијих од 65 година, што је приближно 22 одсто становништва. Удио становништва од 20 до 64 године, према Евростатовом основном сценарију, могао би пасти са 58,3 одсто 2025. на 49,7 одсто 2100. године, док би удио старијих од 65 година порастао на око трећину становништва. Однос старих према становништву радног узраста могао би се повећати са приближно једне особе старије од 65 година на три особе радног узраста, на готово двије старије особе на три радно способне. При томе треба нагласити да је ријеч о старосном односу, а не о стварном односу запослених и пензионера, који зависи и од запослености, старосне границе за пензионисање и других фактора.
Искушења интеграције Балкана и Источне Европе
Посебно тешке посљедице очекују централну, источну и југоисточну Европу, гдје се ниском фертилитету придружује и исељавање млађег и образованијег становништва. Кристина Батог и сарадници у студији Међународног монетарног фонда Demographic Headwinds in Central and Eastern Europe закључују да ће се становништво готово свих земаља тог региона, са изузетком Турске у њиховом тадашњем моделу, знатно смањивати. Исељавање не смањује само тренутни број радника, него убрзава старење и смањује будући број рођених, јер одлазе људи у репродуктивном и радном добу. Због тога земљама Балкана и источне Европе пријети опасност да „остаре прије него што се обогате“, односно да уђу у фазу високих пензијских и здравствених трошкова прије него што достигну западноевропски ниво продуктивности и дохотка.
Иста студија процјењује да би удио радника старијих од 55 година у радној снази централне, источне и југоисточне Европе могао порасти са нешто мање од 16 одсто 2015. на око 22 одсто 2050. године. Према моделу Батог и сарадника, старење радне снаге могло би само по себи успорити годишњи раст укупне факторске продуктивности за приближно 0,08 до 0,09 процентних поена у појединим раздобљима. То не значи да је сваки старији радник мање продуктиван, него да старење цијеле радне структуре, без улагања у здравље, нова знања, технологију и аутоматизацију, може смањити способност привреде да се брзо прилагођава.
Европска трилема
Демографски пад зато неће бити равномјеран. Главни градови, развијене метрополе и имиграционо привлачни дијелови западне и сјеверне Европе могли би наставити да расту, док ће велики дијелови истока, југоистока и европске периферије губити људе, школе, здравствене установе и економску инфраструктуру. Волфганг Луц и сарадници у споменутој студији Demographic Scenarios for the EU: Migration, Population and Education показују да кретање радника према богатијим чланицама ЕУ ублажава недостатак радне снаге на западу, али истовремено убрзава старење и пражњење источних чланица. Тако Европа може све више постајати континент неколико растућих, међународно повезаних градских зона, окружених све старијим и слабије насељеним провинцијама.
Европа ће због тога бити стављена пред избор који се не може ријешити једном мјером. Бињами и сарадници тај избор описују као својеврсну трилему: покушати повећати фертилитет, проширити имиграцију или прилагодити привреду и социјалне системе старењу и смањивању становништва. У пракси ће бити потребна комбинација сва три приступа. Луц и сарадници закључују да миграција може знатно повећати укупан број становника и радника, али има ограниченији утицај на однос зависног и активног становништва, јер и досељеници временом старе. Према њиховим сценаријима, повећање учешћа жена, старијих и досељеника на тржишту рада може бити дјелотворније од простог повећавања броја миграната без њихове успјешне економске интеграције.
Наставак имиграције мијењаће и етнички, вјерски и културни састав европских друштава, али те промјене не треба приказивати као механичку и унапријед одређену „замјену становништва“. Њихов исход зависиће од обима и структуре миграција, запослености и образовања досељеника, начина стицања држављанства, стамбене политике, просторне концентрације и способности европских држава да нове становнике укључе у заједнички правни, образовни и политички поредак. Имиграција може успорити демографски пад, али не може сама по себи трајно укинути старење.
Маурицио Бусоло, Јоханес Кетл и Емили Синот у студији Свјетске банке Golden Aging: Prospects for Healthy, Active, and Prosperous Aging in Europe and Central Asia упозоравају да старење ипак не мора аутоматски значити економски слом. Мање генерације младих могу омогућити већа улагања у образовање по дјетету, док мањи број радника омогућава више капитала и технологије по запосленом. Ако људи буду живјели дуже и здравије, радили дио додатних година живота и током каријере обнављали знања, бројчано мања радна снага може бити продуктивнија од данашње. У једној од њихових моделских симулација, негативан утицај продуженог животног вијека на доходак нестаје уколико се додатне године живота не проведу искључиво у пензији, него се приближно три четвртине тог продужетка проведу у економски активном периоду.
То значи да ће стварне посљедице зависити од здравља старијих људи, квалитета школства, продуктивности, аутоматизације, пензијске политике и организације рада, а не само од броја становника. Бусоло, Кетл и Синот зато предлажу повезане реформе превентивне здравствене заштите, цјеложивотног образовања, пензионог система, флексибилнијег запошљавања старијих и бољег усклађивања породичног и професионалног живота. Старење је, дакле, велики трошак за неприлагођена друштва, али може постати подношљивије у друштвима која имају здравије становништво, високу запосленост и снажан раст продуктивности.
На глобалном плану, релативна демографска тежина Европе неизбјежно ће се смањивати. Будуће генерације радника, потрошача и војно способног становништва све ће се више рађати у Индији, Пакистану, Нигерији, Конгу, Етиопији и другим земљама Африке и јужне Азије. Према сценаријима које су 2019. израдили Луц и сарадници, Африка би до 2060. могла чинити више од половине укупног свјетског прираста становништва. Међутим, исти аутори показују да тај пут није непромјенљив: образовање дјевојчица има једну од најснажнијих и најдосљеднијих веза са снижавањем фертилитета, па би бржи развој женског образовања могао знатно успорити будући раст афричког становништва.
Богати полуострвски додатак новог свијета?
Европа ће и даље моћи бити богата и утицајна захваљујући акумулираном капиталу, знању, технологији и снази својих институција, али више неће моћи подразумијевати да јој економска и политичка моћ припада самим тим што је током претходних вијекова била средиште свјетске историје. Оно што се о њеној будућности може рећи с највећом сигурношћу није да јој предстоји нестанак, него да ће располагати све мањим удјелом свјетског становништва, све старијом радном снагом и све ужом основом из које финансира своје социјалне, здравствене, војне и развојне амбиције. Истовремено ће се ширити несразмјера између неколико привлачних метропола и региона способних да привуку људе, капитал и знање, те пространих периферних области које ће губити становништво, инфраструктуру и политичку тежину. Неизвјесно је колики ће тачно бити пад и како ће изгледати етнички и културни састав будућих европских друштава, али је прилично извјесно да ће се континент морати одрећи представе о неограниченој радној снази, непромјењивој социјалној држави и свјетском утицају који није поткријепљен ни демографском масом ни довољном продуктивношћу.
Уколико у томе не успије, Европа неће доживјети нагли слом, него ће наставити силазну путању која је већ деценијама видљива у њеном релативном учешћу у свјетском становништву и привреди. Извјештај Европске комисије Report on the Impact of Demographic Change показује да је становништво данашње ЕУ-27 чинило око 12 одсто свјетске популације 1960. године, око шест одсто 2020, док би до 2070. тај удио могао пасти испод четири одсто. Удио ЕУ у свјетском БДП-у већ је, према истом извјештају, смањен са 18,3 одсто 2004. на 14,3 одсто 2018. године. То не значи да ће Европљани нужно постајати сиромашнији, него да ће остатак свијета расти брже, располагати већим тржиштима, бројнијом радном снагом и све већим дијелом глобалне производње, па ће европска економска тежина постајати мања чак и ако се њен животни стандард буде споро повећавао.
Марио Драги у студији The Future of European Competitiveness упозорава да тај релативни пад више није само посљедица демографије него и дуготрајног слабљења продуктивности: разлика у величини економија ЕУ и Сједињених Држава, мјерена сталним цијенама, повећала се са нешто више од 15 одсто 2002. на око 30 одсто 2023. године, док се око 70 одсто разлике у БДП-у по становнику објашњава нижом европском продуктивношћу. Ив Гијемет и Дејвид Тарнер у студији ОЕЦД-а The Long View: Scenarios for the World Economy to 2060 процјењују да би смањивање удјела радно способног становништва у еврозони могло одузимати и до пола процентног поена годишњем расту БДП-а по становнику, управо у вријеме када Индија и друге велике економије повећавају свој удио у свјетској производњи.
Другим ријечима, опасност није у томе да ће Европа преко ноћи престати бити богата, него да ће њено богатство све мање бити преточиво у свјетску моћ. Мање становништво и спорији раст значе релативно мање потрошачко тржиште, ужу пореску основу, мање расположивих радника и војних обвезника, те све теже финансирање истовремено социјалне државе, технолошког развоја, енергетске транзиције и стратешке самосталности. То је наставак већ постојећег процеса у којем Европа од некадашњег средишта свјетске производње и политичког одлучивања постаје један од неколико другоразредних глобалних центара. У том случају не би ишчезла нити би нужно осиромашила, али би све мање одређивала правила свијета у којем живи и постајала све више имућан, али остарио полуострвски додатак демографски далеко бројнијем свијету.
