Приредио: Алекса Анђелић
„Љубичица јесте мала, али је лепа и мирише лепше од неких ружа“, написала је у својој аутобиографији глумица и певачица Оливера Катарина, која је преминула 21. јула у 87. години. Важила је за једну од најпопуларнијих личности у Југославији током шездесетих и седамдесетих година.
У знак сећања југословенску диву преносимо њене одговоре из рубрике НИН упитник из 2005. године, објављене у броју 2823 од 3. фебруара. Оливера Катарина говорила је о радости и тузи, манама и врлинама, погрешним одлукама, власти у Србији, сновима, смрти… Овај интервју пронашли смо у богатој архиви НИН-а.
НИН упитник: Оливера Катарина
Радост и туга
Шта је Ваша највећа нада?
Да се човечанство освести и престане да срља ка самоуништењу.
Шта је за Вас највећа несрећа?
Што је човек у 21. веку све неразумнији и што упорно разара мајку Планету.
Кад Вам је непријатно?
Кад гледам туђу срамоту.
Коју песму волите да певате?
Молитвену, духовну.
Шта Вас излуђује?
Овај удар осионог примитивизма који мисли да све може купити или отети.
На које своје достигнуће сте највише поносни?
Поносна сам што ме нису сломили и што ме нико није могао корумпирати.
Пријатељи и непријатељи
Коме ћете вечно бити захвални?
Богу, мајци и сину.
Шта Ваши пријатељи хвале код Вас?
Често претерују, па ме постиде.
Кога не бисте желели да сретнете у сауни ни у ком случају?
Не идем у сауну.
Шта кажу Ваши непријатељи о Вама?
Оно што најтачније говори о њима.
Који природни дар бисте хтели да имате?
Бог ме је богато даровао. Хвала му! Стидим се што многе дарове нисам усавршавала.
За шта или коме морате свакако још да се извините?
Извињавам се свима које сам несвесно повредила.
Привид и стварност
Које Ваше добре особине се не уважавају како треба?
Најбоље: искреност, доследност и правичност.
Ако бисте могли да промените једну своју особину, шта би то било?
Да себи признам како је живети сам одлука за поштовање, а не за тугу.
Шта је Ваша најдрагоценија имовина?
Слобода коју поседују они без имовине.
Шта је била Ваша најдраматичнија погрешна одлука?
Свака коју је доносило слепило страсти.
Које су Ваше скривене слабости?
Импулсивност.
Како бисте слепом човеку описали свој изглед?
Не бих му описивала, слеп би ме боље видео од мене саме.
Разум и жеље
Шта бисте најпре урадили кад бисте добили власт у Србији на један дан?
То је као да ме питате како бих пливала у цунамију.
Ко ће да влада Србијом кроз десет година?
Увек исти.
С којом историјском личношћу се најрадије идентификујете?
Ни са једном.
Ко су за Вас најумнији духови нашег доба?
Биће то они који ће спасити свет од бесмисла.
Који политички пројекат би донео срећу свету?
Онај који излечи човечанство од лицемерја и лажи.
За ког сликара бисте дали највише пара?
За Манета Шакића.
Живот и вечност
Као дете хтели сте да будете…
Оно што сам и постала.
Који сан хоћете свакако још да остварите?
Давно су ми отели снове.
Како бисте волели да умрете?
Тако да не оптеретим друге.
Где желите бити сахрањени?
Мој ће син већ наћи неко мирно место где ће ме посећивати.
Ко да одржи говор над Вашим гробом?
Без говора, молим.
Којој реченици се надате у том говору?
Оној неизговореној.
(Архива НИН-а)
Ко је била Оливера Катарина?
Рођена као Оливера Петровић 5. марта 1940. Другу женску гимназију (данашња Пета) уписала је 1951. Упоредо са балетом ишла је и на часове клавира. У сукоб са оцем долазила је због панталона, јер је он бранио да их носи а она их је волела.
Студирала је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Своју позоришну каријеру као студент почела је главном улогом у Народном позоришту у представи „Коштана”. Био је то догађај и професионално и приватно, јер је након тога постала супруга тадашњег позоришног критичара Вука Вуча.
Милош Лалатовић: Ејми Вајнхаус, свевремана умјетница на путу пред апокалипсу
Када се Оливерина мајка Катарина тешко разболела, свакодневно ју је посећивала у болници, хранила и пазила. Пред смрт, мајка је затражила да јој донесе телевизор, да би могла своју кћерку да гледа у „Новогодишњем програму” који је снимала у то доба, са великом муком. Дочек Нове године је провела уз мајку. Када јој је мајка преминула доживела је велики шок и изгубила глас. Са околином је комуницирала преко цедуљица. Тада је одлучила да свом сценском имену, уз своје крштено име, придода и мајчино име. Од тада се у јавности појављује као Оливера Катарина.
Играла је у десетак домаћих и исто толико иностраних филмова. За филм „Гоја” награђена је на филмским фестивалима у Москви и Венецији, а њена најпознатија улога је у филму „Скупљачи перја” (1976) Александра Саше Петровића, који је освојио Гран при на филмском фестивалу у Кану, у коме је наступала са песмом где је наступила с песмом „Ђелем, ђелем”. Овај фестивал је затворила концертом где су поред ње певале и Нана Мускури и Дајан Ворвик.
„Била сам на пробном снимању. Не знам кога је још Саша звао за улогу Ленче, али знам да ми је после снимања показао то што сам урадила и да сам била веома незадовољна. Нисам могла да се смирим од суза и од плача јер се себи нисам нимало допала. У ствари, била сам себи толико одвратна да сам молила Сашу да нека друга глумица игра улогу Ленче а не ја. Саша је употребио сву енергију и стрпљење да би ме убедио како ћу бити одлична и да не сумњам у то. Говорио је да ће то бити сјајна улога. И тако је и било. Та улога је обележила моју каријеру и мој живот. А ја сам хтела да је одбијем”, рекла је глумица 2017. за НИН о томе како је добила улогу у филму Саше Петровића, поводом пола века култног филма.
Играла је и у филмовима „Добра коб”, „Сан”, „Узрок смрти не помињати”, „Планина гнева”, „Девичанска свирка”, „Цврени удар”, “Пут око света” и другим, као и у серији „Вук Караџић”. Последњу улогу одиграла је у филму Уроша Стојановића „Чарлстон за Огњенку”.
Поред „Коштане” у позоришту се издвајају улоге у „Игри интереса”, „Кад жена нема”, „Суђење Шарлу Бодлеру”, „Хладна гушчја џигерица”, „Мајстор Хануш” и „Тесла”.
Певала је на неколико језика: српском, француском, руском, енглеском, хебрејском, румунском, грчком, јапанском… А италијанска телевизија РАИ назвала ју је „најлепшим гласом Медитерана”.
Као интерпретаторка изворних народних песама и циганских романси одржала је више од стотину концерата широм света, снимила је сингл и ЛП плоче са српском, ромском, индонежанском и црначком музиком. Певала је композиције Енија Мориконеа, Шарла Демона, Дома Сузукија, Корнелија Ковача… Сарађивала је са познатим јапанским композитором Домом Сузикијем. Последњи албум „Ретка зверка” је објавила 1984. године. Једна од њених најпознатијих песама „Париски локал”, неправедно се повезује са Лепом Бреном која ју је препевала Након „Чарлстона” уследио је и њен повратак на сцену, када је одржала неколико великих концерата.
„Жао ми је што нисам играла неку модерну Београђанку, на пример, што нико није написао такав сценарио у коме бих играла нешто друго у односу на оно што је била преовлађујућа продукција тога времена… С друге стране, драго ми је да сам играла неке лепе улоге у филмовима шведске, немачке и других европских продукција”, рекла је у разговору за НИН 2017. године.
У чувеној француској „Олимпији” одржала је 72 узастопна концерта којима су присуствовале све водеће француске звезде филма и музике тога времена. Ауторка је збирке песама „Бели бадњаци” и заступљена је у „Антологији песама о Косову”. Написала је и аутобиографију „Аристократско стопало”.
Важила је за једну од најлепших Српскиња, „покорила“ је Јапан и одушевила славног Салвадора Далија. Освојила је свет гласом, лепотом, харизмом и глумачким талентом. Жене су покушавале да личе на њу, да је имитирају. О њеном наступу на националној телевизији 1969, који је био револуционаран и „скандалозан” за оно време, се дуго причало. Наиме, Оливера је прва обукла мини сукњу на југословенској телевизији, што је изазвало „буру” у јавности. И док ју је француска јавност обожавала у Србији је била оспоравана.
Због својих ставова замерила се неким тада значајним људима из света политике због чега су је склонили са јавне сцене. У изолацији је била пуне три децениије. Цена њене непокорности је била велика.
О томе колико је била пркосна и изричита у својим ставовима сведочи и њена изјава за НИН из 1987. године: „Једна од мојих изразитих особина је да кажем истину у лице, што некада није мудро. Наш народ каже: Ко тера правицу, не музе кравицу. Е, ја целог живота терам, а за млеко баш не марим. Посао којим се бавим тражи покоравање. Треба да се покораваш редитељу, сниматељу, нарочито продуценту и организатору, а ја носим неки пркос из детињства. Покоравала сам се једино онда кад је то вредело у име неке значајније идеје, уметности на пример, и то онима које уважавам. Не могу се покоравати ономе ко ми није дорастао”.
Док је о односу моћника према народу у аутобиографији записала: „Увек су нас учили да будемо полтрони. У сваком тоталитаризму они погнутих глава догурају лако до највиших места, а тешко онима чија кичма неће да се повија. Они који се улагују, тужакају у школи своје другаре, касније кад одрасту, додворавају се моћницима, потказују и цинкаре и тако иду напред. Такви су нас онда воде и доведу до овога до чега су нас довели. Стварање негативне селекције урушава цело друштво из корена”.
Сарађивала је 2005. године са Марином Абрамовић на перформансу „Балкан Епик”. Године 2017. добила је „Златни печат” Југословенске кинотеке, а 2020. године Нушићеву награду за животно дело.
Из брака са Миладином Шакићем има сина Манета, познатог сликара.
„Човек често није свестан своје снаге и шта је све у стању да издржи и преживи. Али шта ће, живи. Иако му до живота није стало. Живи као биљка, као ствар, ћути и живи. Дише. Убеђује себе да ипак вреди живети и да ће у себи самом заслужити веће поштовање ако се не преда, ако победи оно непобедиво у себи. Ако се, упркос свему, определи за живот и из своје таме нађе снаге да отвори прозор и погледа како се сунце поново рађа, јер оно никад не престаје да умире, само се прикраде, сакрије сем као да нас опомиње да, упркос свему, не смемо да изгубимо осећај његове јединствене, вечне лепоте, због које ипак вреди живети” („Аристократско стопало”).
Последњих година живела је тешко од националне пензије коју је добила 2013. чиме је уклоњена велика неправда учињена овој уметници. Земља коју је толико волела никада је није довољно признала.
Извор: НИН
