Пише: Јован Мирић
Дједово приповедање доносило је нама унуцима прилику да живо замишљамо Лику, његов завичај и нашу постојбину. То је био наш први биоскоп,
Мој дјед Дане био је врстан ловац, то су му сви признавали. А волео је и да прича о лову, само што су приче биле различите. Прича о непосредно прошлом лову била је у неку руку извештај: у које доба је кренуо из куће, којим се планинским странама тамо у Лици кретао, где је чекао вука, како се вук појавио, како је опалио из пушке… Прича о лањском, или неком другом негдашњем лову, била је права приповест. Ловио је дјед и куне и зечеве, али ми се чини да је приповедао само о лову на вука, најважнијег становника личких шума.
– Узмем ти ја пушку, па ћу поред Рњакових станова на Локву Коритску. Ту ћу чекати вука, јер он долази к благу које се скупља око локве да пије.
Ми унуци гледамо му уста испод жутог брка, напрегнуто ишчекујући које ће слике одатле изаћи. То је био наш први биоскоп.
А дјед ту мало застане да припали цигарету, држећи је између пожутелог кажипрста и средњег прста и отресајући пепео малим прстом. И наставља, седећи на троношцу заогрнут кожуном.
– Чучнем иза зидића, драгости моја, и чекам. Одмиче јутро, неће вујо, опрезна је то звијер – врти дјед главом као да се вајка. – Пазим боʼме и ја, гледам куд вјетар пуше да ме не нањуши па да утекне прије негʼ што га опазим. Слушам клепку на овцама отуда од Трнавца, знам да ће вујо пожурити к њима, да ће проћи покрај локве, чучим и чекам. Дан се одуљио…
Потом пристижу драматични моменти: како се вук појавио, како се дјед притајио, како је подигао пушку, опалио. Или како га је вук опазио, како је одједном утекао на страну, и како је он потрчао попреко да му пресече пут и поново га нациља.
У издању ИИУ „Светигора“ изашао из штампе Зборник радова „Капела на Ловћену“
– Угледам ти ја, драгости моја, вука како полагано прилази, све ногу пред ногу, полако, полако… Сваки час застане, дигне главу, њуши зрак, окреће се амо-тамо да види има ли ђе кога. И таман кад се примаче да дигнем пушку на њ, кад он побјеже устрану. Алʼ знам ја куд ће он, знам све његове стазе и пртине, па ти ја потеци, потеци упопријек, да га јопе дочекам, у Бујадницама. Неће га он мени лако утећи!
И ту ми унуци с узбуђењем чекамо наставак приповедања, сасвим сигурни да ће дјед стићи до Бујадница пре вука. И да ће га убити. Чекамо оно његово што је изговарао на крају ранијих прича о неком другом, такође бившем лову.
– Стигнем ти ја до Бујадница, заузмем мјесто и чекам. Видим да сам стигаʼ прије њега. Сад ће он, само што није. Кад ти он, драгости моја, рупи из шуме право преда ме, није ме опазио. Ја се придигнем, нанишаним и, пук – ту дјед лупи дланом о длан – богами, упрдим га.
Дједово приповедање доносило је нама унуцима прилику да живо замишљамо Лику, његов завичај и нашу постојбину. Ја сам се тако уживљавао у приповедање као да сам пратио дједа док хита за вуком. Све је било близу, на дохват руке такорећи, драгости моја. Крај приче, убијање вука, дочекивао сам и као своју победу над звери, као извршење правде над оним ко је отимао благо од пастира.
Дјед Дане био је висок и плећат, с ручердама и дугачким прстима. Стога је имао надимак Дашина, одмила Дашо. Није ишао у школу, али је писао и читао, био је самоук. У старости, после бабине смрти, волео је да узима књиге из сеоске библиотеке и носи их кући, да чита нека друга приповедања. Кад је доселио у бачку равницу, у Колут, није више ишао у лов. И пушка му је остала тамо у Лици, отели је усташе пре него што су запалили кућу. И његов последњи лички лов, онај пред рат, био је пренет у приповест о бившем, није више било скорашњег лова за извештај – куда се тачно кретао, где је вука дочекао, како га је упрдио.
Ја сам после пошао у школе, па на факултет, у Београд. У школи сам престао да говорим ијекавски, научио сам други говор. Све речи дошле су нове, екавске, осим што нисам никако хтео да мењам једну реч – дјед. Дане. Али не умем да причам као он, па ти, драгости моја, само препричавам о сећању на његово приповедање о лову на вука. Тамо у Лици, некада давно.
Извор: Стање Ствари
