Piše: Sejmor Herš
Poraz u Zalivu svinja
U američkoj javnosti postoji slika Džona Ficdžeralda Kenedija kao šarmantnog i harizmatičnog lidera. U knjizi „Tamna strana Kamelota“, Sejmor Herš raskrinkava tu strateški konstruisanu lažnu predstavu, iza koje se nalaze kriminalne, korupcionaške i seksualne afere najznačajnijeg člana američke političke dinastije. Herš je objavio dokaze umešanosti DŽ.F.K. u nameštanje izbora, saradnju sa mafijom, organizovanjem atentata, rizične veze sa brojnim ženama, pa i prikrivanje zdravstvenih problema, koji su uticali na sposobnost donošenja odluka.
U rano proleće 1961. godine, u Beloj kući niko ništa zvanično nije znao o planovima za invaziju na Kubu, na plaži poznatoj kao Zaliv svinja. Ali mnogi su čuli da se nešto priprema u kancelariji Mekdžordža Bandija, jednog od važnih ljudi u Savetu za nacionalnu bezbednost. Šta se sprema, postalo je jasnije kad je Bandi odbacio predlog Brazila da posreduje u rešavanju krize između Kube i Sjedinjenih Američkih Država: „Ne, pregovori nisu potrebni, dovoljan je samo jedan vojni odred!“
Nekoliko saradnika predsednika Džona Kenedija, koji su znali za invaziju, delili su Bandijevo samopouzdanje. Sumnje, ako ih je uopšte bilo, prevaziđene su preovlađujućim mističnim osećajem da Kenedi ne može da pogreši. Kenedi se nalazio u seriji pobeda. Pobedio je konkurente u Demokratskoj partiji. Pobedio je na izborima. Mislio je da stvari idu po njegovom, pa je odlučio da još jednom baci kockice.
Sejmor Herš: Tamna strana Kamelota – prljave tajne američke dinastije Kenedi (8)
A kockice su bile pune eksploziva. Angažovani su mafijaši iz Havane, koji su pristali da sarađuju sa američkim službama. Prema planu, mafija je trebalo da ubije Fidela Kastra na dan iskrcavanja američkih trupa u Zalivu svinja.
Iako je bio samo jedna od tri potencijalne mete nove američke za politički atentat, novoj američkoj administraciji Kastro je bio najvažniji. Njegova smrt, smatrali su kreatori invazije na Kubu, izazvala bi pobunu širokih masa. „Uklanjanje Kastra bio je deo plana invazije“, rekao mi je Robert Maheu, koji je posredovao između CIA i kubanske mafije. Maheu je veći deo zime i proleća 1961. proveo skrivajući se u hotelima u Majamiju, gde je sa trojicom mafijaša – Semom Đankanom, Džonijem Roselijem i Santosom Trafikanteom – pripremao atentat na vladara Kube.
Priča počinje sa Trafikanteom, bivšim šefom kubanske mafije, koji je želeo da se reši Kastra i vrati se kockarskom poslu u Havani. Trafikante je povezao Đankanov tim sa dvojicom nezadovoljnih Kubanaca, koji su – nakon što im je CIA obećala čak 50.000 dolara – bili spremni da ubiju Kastra. Prvi je bio Huan Orta Kordova, koji se tada nalazio na funkciji generalnog sekretara Kastrovog kabineta. Kordova je imao svakodnevni pristup Kastru, stoga je mogao da mu ubaci otrovnu pilulu u piće. Nakon mnogo propalih pokušaja, CIA je pripremila smrtonosnu pilulu, koja se može rastvoriti u hladnoj vodi. Od početka februara 1961. godine najmanje šest pilula je dostavljeno Đankaninom timu da ih prosledi Orti na Kubi. Ali Orta je u to vreme izgubio direktan pristup Kastru. Kasnije, CIA je u izveštajima citirala vođe mafije, koji su tvrdili da se Orta uplašio. Nekoliko dana pre invazije u Zalivu svinja, Orta se sklonio u ambasadu Venecuele, gde je ostao do oktobra 1964, kada mu je Kastro dozvolio da pobegne u Meksiko Siti.
CIA je imala rezervni plan za ubistvo Kastra. Čak i pre nego što je položio zakletvu, Džon Kenedi je rekao da CIA mora da bude spremna da ubija, a njegov brat Robert, kad je postao državni tužilac, kontinuirano je vršio pritisak na pripadnike CIA da nastave sa svojim smrtonosnim planovima. Kao i obično, uloga Bobija Kenedija je bila dvostruka. S jedne strane, zahtevao je od CIA da ubija, a s druge strane sprečavao je FBI i druge savezne službe da osujete operacije koje su imale za cilj likvidaciju nepodobnih stranih političara.
Džon Kenedi je verovao da će iskrcavanje na kubansku obalu završiti uspešno. On i njegov glavni čovek iz CIA, Alen Dals, ignorisali su upozorenja da Kastro zna da se vrši obuka kubanskih izbeglica u Gvatemali, koji bi trebalo da izvrše invaziju na Kubu.
Amfibijsko iskrcavanje u Zalivu svinja, na jugu Kube, počelo je 17. aprila. Kastrova vojska i milicija razbile su brigadu od 1.400 kubanskih prognanika, koju je regrutovala i obučila CIA. Ubijeno je njih 114, a zarobljeno 1.200. Predsedniku Kenediju je rešeno da će iskrcavanje izazvati široku pobunu naroda protiv Kastrovog režima. To se nije dogodilo. Kastro je pobedu proglasio u četvoročasovnom televizijskom govoru, u kome je ismevao Kenedijevu administraciju zbog pogrešne procene raspoloženja u kubanskom narodu.
Sejmor Herš: Tamna strana Kamelota – prljave tajne američke dinastije Kenedi (7)
Dva dana pre iskrcavanja izvršeno je osam vazdušnih udara na Kubu. Položaje kubanskog vojnog vazduhoplovstva bombardovali su neobeleženi avioni B 26 iz Drugog svetskog rata, koji su poletali iz Nikaragve, a njima su upravljali piloti kubanskog porekla. Drugi talas udara, koji se smatrao ključnim za uspeh invazije, lično je otkazao Kenedi. Ta odluka je direktno uticala na pogubni ishod iskrcavanja u Zalivu svinja.
Direktna uloga mladog predsednika u neuspeloj operaciji, kao i njegova neodlučnost, skrivani su od javnosti sledećih 15 godina. Kenedi je eliminisao veliki deo kontroverzi oko toga ko je šta naredio kada je na konferenciji za novinare 21. aprila rekao da postoji stara izreka o tome da pobeda ima stotinu očeva, a poraz je siroče: „U ovom slučaju, ja sam odgovoran kao predstavnik vlasti, to je sasvim očigledno…“
Spremnost da preuzme odgovornost donela mu je ogromnu podršku javnosti, koja je delila njegovu mržnju prema Kastru. Rejting mu je porastao. Međutim, Kenedi se privatno žalio svima, uključujući i mnoge novinare, da nije uradio ništa drugo osim što je sledio preporuke CIA i Pentagona. „Samo sam poslušao njihov savet“, rekao je bivšem predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru, čija administracija je napravila prvi plan za invaziju, kada su regrutovani Đankana i Roseli da ubiju Kastra.
U to vreme, nijedan novinar nije izveštavao o Kendijevoj dvostrukoj igri. Ali, mnogo kasnije, jedan novinar je to opisao u svojim memoarima. Hedli Donovan, nekadašnji glavni urednik časopisa Time Inc. napisao je 1987. da je predsednik „dobijao besmislene pohvale i neverovatan skok rejtinga samo zato što je izjavio neizbežnu činjenicu da je on odgovoran, a to ga nije sprečilo da mnogim prijateljima, senatorima i novinarima privatno priča da je pogrešio što je slušao pripadnike CIA i vojske“.
Kao žrtva svojih podređenih, Kenedi je prikazan i u memoarima Teda Sorensena. U bestseleru „Kenedi“, koji je objavljen 1965. godine, Sorensen je napisao da je Džon Kenedi „bio sposoban da izabere pogrešan, ali nikada glup kurs. Da bi se razumelo kako je doneo odluku o Zalivu svinja potrebno je preispitati činjenice i pretpostavke koje su mu predstavljene.“ Sorensen je tvrdio da je Kenedi bio pogrešno informisan od strane CIA i vojske, jer su na njegove sumnje odgovarali ljudi koji su bili „posvećeni realizaciji tog plana“.
Artur Šlezinger, u delu „Hiljadu dana“, takođe objavljenom 1965, teoretisao je o tome da je Kenedijeva pogrešna dozvola za invaziju proistekla iz njegovog neiskustva, pošto je na funkciji predsednika bio tek 77 dana. „Nije mogao da zna koji su njegovi savetnici kompetentni, a koji nisu“, napisao je Šlezinger. U knjizi je opisan i ručak, nekoliko dana posle debakla, na kome je Kenedi priznao da je „verovatno napravio grešku što je zadržao Alena Dalsa na mestu direktora CIA“. Šlezinger je izneo tvrdnje da je Kenedi imao mnogo sumnji u uspeh invazije, ali je takođe bio i zabrinut – baš kao i Dals – zbog problema koji bi nastali da je operacija otkazana. Kubanski prognanici bi se neokrvavljeni vratili na Floridu, gde bi o svom razoračerenju i frustracijama pričali svakom novinaru na koga bi naišli. Šlezinger je citirao Kenedijeve reči: „Ako moramo da se rešimo ovih ljudi, mnogo je bolje da ih ostavimo na Kubi, nego u Sjedinjenim Državama, pogotovo ako žele da tamo idu.“
To je redak uvid u Kenedijev instinkt za samoodržanje. Shvatio je da bi politička cena otkazivanja invazije bila velika, daleko veća od one koja bi nastala neuspehom. Da je otkazao akciju, delovao bi slabo i neodlučno i dao bi republikancima priliku da ga optuže da je blag prema komunizmu. Šlezingerov izveštaj je Kenedijevu dilemu prikazao na mnogo uzvišeniji način – ako bi predsednik odložio akciju, zauvek bi ga proganjao osećaj da su njegove skrupule sačuvale Kastra na vlasti. Autor je dodao da je Kenedija motivisala „posvećenost kubanskih patriota“ i da „nije video nikakvu obavezu da Kastrov režim zaštiti od demokratski orijentisanih Kubanaca“.
Sejmor Herš: Tamna strana Kamelota – prljave tajne američke dinastije Kenedi (6)
Sorensen i Šlezinger očigledno nisu znali ključne istine o Kubi. Nisu znali da je Kenedi, još pre nego što je izabran za predsednika, bio privatno obavešten od strane zvaničnika CIA da će Kuba uskoro biti napadnuta od strane tajne vojske u egzilu. Upravo te informacije, Kenedi je efikasno koristio u kampanji protiv Ričarda Niksona. Takođe, dvojica autora nisu znali da je na Kenedijev ambivalentan odnos prema operaciju u Zalivu svinja do poslednjeg trenutka uticala činjenica da ljudi Sema Đankane nisu uspeli da ubiju Kastra. Jedna od Kenedijevih najkontroverznijih i najnelogičnijih odluka tokom akcije bilo je otkazivanje drugog talasa bombardovanja.
Nekoliko decenija kasnije deklasifikovani su mnogi dokumenti Bele kuće o invaziji na Kubu, a nijedan se nije bavio atentatom na Kastra. Objavljeni dokumenti jasno pokazuju da su Kenedi i njegovi bliski saradnici bili uključeni u svakodnevno planiranje i odlučivanje o invaziji. Sve ukazuje na to da su na Kenedijeve odluke o invaziji više uticali politički motivi, nego obaveštajne i vojne procene. Kao što je Kenedi morao da zna, njegova odluka o odustajanju drugog avionskog napada na Kubu predstavljala je smrtnu kaznu za kubanske izgnanike, koji su se iskrcali u Zalivu svinja. Drugi talas bombardovanja usmerio bi pažnju na američko učešće, a to bi ugrozio bi Kenedijev sastanak sa Nikitom Hruščovom, koji se pripremao u to vreme. To bi ugrozilo Kenedijeve šanse da već na početku predsedničkog mandata ostvari trijumf u spoljnoj politici. Što se tiče domaće javnosti, predsednik je shvatio da će mu manju štetu napraviti vojni neuspeh u Zalivu svinja, nego politička kritika koju bi pretrpeo od republikanaca i konzervativnih demokrata ako ne nastavi sa invazijom. Ništa – čak ni smrt i zarobljavanje stotina kubanskih patriota – za Kenedija nije bilo vredno tog rizika.
Dok se invazija pretvarala u katastrofu, Kenedi je nastavio da smanjuje svoje diplomatske i političke gubitke. Rukovodstvu Pentagona nije dozvolio da sa mlaznim lovcima i ratnim brodovima priteknu u pomoć kubanskim patriotama. Mornarička operativna grupa je bila u pripravnosti. Locirana u međunarodnim vodama kod Kube, posmatrala je kako Kastrova vojska uništava sve u Zalivu svinja. Frustracija vojske je pojačana činjenicom, koja u to vreme nije bila poznata, da predstavu u vodama i vazdušnom prostoru kod Kube nije vodio Pentagon, nego Bela kuća. O svemu su odlučivali predsednik i njegovi ljudi, a ne generali i admirali.
Sejmor Herš: Tamna strana Kamelota – prljave tajne američke dinastije Kenedi (5)
Nakon propasti kubanske operacije, Džon Kenedi je pomoć i podršku tražio samo u svom bratu Bobiju, koji je i tokom sledećih trideset meseci ostao jedini njegov oslonac. Dva brata su se potrudila da minimiziraju političke posledice neuspeha, prebacujući odgovornost na savetnike iz CIA i Pentagona. Međutim, iako je Zaliv svinja bio prvi politički poraz u životu Džona Kenedija, on nije hteo da se osveti savetnicima za koje je tvrdio da su ga zaveli. Njegova meta je bio Fidel Kastro. Sve preostale dane na funkciji, Kenedi je pravio planove kako da natera Kastra da plati – po mogućstvu vlastitim životom – za kaljanje časti dinastije Kenedi.
Izvor: Tabloid
