Kada su Rusi izveli svoj napad, Taras, Maksim i Lev žestoku su se borili kako bi odbacili napadača. Sada, njima je dosta ubijanja i patnji – i povukli su se u ilegalu kao dezerteri.
Piše: Maks Polonji
Preveo: Miloš M. Milojević
Na najvišem spratu sivog montažnog nebodera, u stanu iza vrata bez istaknutog imena, muškarac odenut u majicu na kojoj stoji natpis Opušteno (Just Chill) kuva peljmene, nešto slično kineskim damplinzima [knedlama] napunjenih mesom. Muškarac se smeje a majica mu je razvučena preko stomaka. Do lonca stoji nož sa naoštrenom dugom oštricom. Nož je, kaže muškarac, pripadao prvoj osobi koju je ubio. Rusa u četrdesetim godinama, sa proređenom kosom. Kaže da ga je pogodio u vrat sa razdaljine od osamdeset metara .
Muškarac za šporetom star je trideset šest godina. Zvaćemo ga Taras kako bismo zaštitili njegov pravi identitet. Taras je zagledan u kuhinjski prozor dok potapa peljmene u kipuću vodu. Otuda se pruža dobar pogled na Krivi Rih [na ruskom Krivi Rog; u članku će se nazivi gradova osim u slučaju izuzetno uvreženih oblika pisati po ukrajinskoj varijanti, u skladu sa opredeljenjem autora, prim. prev.], zadimljenom gradu strelasto pravih ulica u jugoistočnoj Ukrajini, sedamdeset kilometara udaljenom od linija fronta. Negde je oko podne u utorak krajem januara, ali kako su ulice gotovo prazne i njima samo povremeno prolaze automobila, više podseća na nedeljno jutro. Dole u dvorištu mršavi tinejdžer mazi bezrepu mačku. Dečak nije pretnja, kaže Taras, dodajući da ga zna oduvek, živi u susednom ulazu.
Taras često zagleda sa prozora osmatrajući ljude koji bi mogli biti pretnja. Bilo ko može da te oda ovih dana, kaže: poštar, đubretar, baba u stanu niz stepenište sa leve strane. Vojna policija stalno traži naokolo ljude poput njega. Zaustavljaju ljude duž pločnika i zahtevaju da pregledaju njihove isprave. Ukoliko osoba raspolaže pogrešnim dokumentima ubacuju je u autobus i smesta je šalju u kasarnu. Od tada, put direktno vodi na liniju fronta. Ukrajinci su za to smislili posebnu reč: busifikacija. Možeš biti busifikovan bez obzira koliko si već krvario za svoju zemlju.
Taras ne želi da bude busifikovan. Ne želi da se vrati na front. To je razlog zbog čega ne napušta svoj apartman smešten na visokom spratu već pet meseci. Vojska traži ljude poput njega.
Ljude poput njega: neki u Ukrajini bi ga nazvali kukavicom. Telesno sposoban muškarac koji se krije dok drugi umiru u rovovima. Tajmer pišti, peljmeni su pripremljeni. Taras ih prikuplja po loncu kutlačom i potpuno ih preliva puterom i pavlakom. Kaže da bi peljmene mogao da jede svakoga dana.
Taras je dezerter. Borio se godinu i po dana kao pešadinac u ukrajinskoj vojsci – sve do jednog jutra krajem leta prošle godine, kada je napustio svoju jedinicu. Ukoliko bude uhvaćen, preti mu od pet do dvanaest godina zatvora, po zakonu o ratnom stanju, član 408, odeljak četvrti, „Dezertiranje“.
„Zatvor ili jurišne trupe“, kaže Taras, što znači trupe koje se nalaze neposredno na frontu. To bi bile mogućnosti između kojih bi birao.
Ukrajina pruža otpor ruskoj invaziji sada već preko četiri godine. Pojavljuju se stalno izveštaji o opadajućem moralu trupa i velikom broju dezertera, kao kada je otprilike pedeset vojnika iz brigade „Ana Kijevska“ napustilo jedinicu dok su bili na obuci u Francuskoj. Bilo ko ko govori ukrajinski bio bi iznenađen koliko mladih ukrajinskih muškaraca sedi po kafićima iako im je, ukoliko su stariji od dvadeset dve godine, dopušteno da zemlju napuste samo uz zvanično dopuštenje. U januaru, ukrajinski ministar odbrane predstavio je brojeve koji samo prikazuju koliko je veliki problem: dva miliona Ukrajinaca izbeglo je regrutaciju, 200.000 napustilo je svoje jedinice. Rekao je da je u toku rat koji treba voditi.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski iskazao je isto ovo raspoloženje kada je rekao da vojnici čije dezerterstvo dovodi do ozbiljnih, nepopravljivih posledica moraju da plate.
Ukrajina se suočava sa nedostatkom vojnika koji bi trebalo da drže liniju fronta, koja se izlomljeno pruža kroz zemlju kao greben. Ukrajinci su se ukopali duž ove linije, u zemunice i rovove, kao u Prvom svetskom ratu. Bezbrojne rupe pružaju se duž 1.200 kilometara, utvrđene krovovima od stabala drveća kao da oni mogu da zaštite od čelične oluje.
Četiri godine. Uz konstantne napade dronovima i raketama nijedno mesto u zemlji nije bezbedno. Ratne rane nanete ukrajinskom narodu postaju sve vidljivije.
Zemlja se promenila. Na početku je bilo hrabrosti i prkosa, ponosa. Bilo je herojskih priča.
Sada se oseća beznadežnost. Ruska vojska nagriza dan za danom svojim putem, metar po metar, sve dublje u zemlju. I podrška Zapada deluje nepouzdana.
Sve manje i manje čujete vesti sa istoka. Neki ljudi ne žele da bilo šta čuju o tome. Ljudi postaju obamrli. Rat u Ukrajini je kao bezdan u koji samo još nekolicina ljudi želi da se zagleda. Bezdan je dubok i mračan, i deluje kao da mu nema kraja.
Taras kaže da bi za pobedu u ovom ratu oni morali da napadaju. Ali, kaže, oni jedva mogu da se odbrane.
Ko su ovi Ukrajinci koji su dužni da se bore ali više ne žele? Trojica dezertera saglasila su se da se susretnu sa nama za pisanje ovog izveštaja. Nazvali smo ih Taras, Lev i Maksim – to su izmišljena imena kako bismo ih zaštitili jer su ljudi za kojima se traga. Špigel je potkrepio njihove iskaze, pregledajući njihove vojne isprave i dokumentarne fotografije i video snimke koje su zabeležili tokom svog borbenog raspoređivanja.
Njihove priče nisu herojske pripovesti. Odbijaju da nastave da se bore. Taras zato što ne želi da umre a Maksim zato što je povređen i ne može više da ubija. Lev je gotovo poludeo na frontu.
Sva trojica su pobegla. Rat nijednom od njih nije dopustio da odu.
Taras i rupa u šumi
Došetao je u dnevnu sobu da jede. Temperatura u sobi je dvadeset šest stepeni Celzijusa. Taras kaže da nikada ne želi da mu bude onoliko hladno koliko mu je bilo hladno u zemunici u šumi gde je proveo poslednjih godinu i po dana. U toj rupi, preko koje su kao krov bili naslagana debla drveta, temperatura se mogla spustiti i na sedamnaest stepeni ispod nule tokom zimskih noći a pacovi su tokom spavanja trčkarali preko lica. Od tada Taras stalno pojačava grejanje do maksimuma. Voli da bude, kako kaže, „karipski“.
Stan nije registrovan na njegovo ime. Poručuje namirnice preko Interneta i dostavljaju mu ih do stana. Živi od svoje ušteđevine. Stan od sedamdeset osam metara kvadratnih (840 kvadratnih stopa[i]) podeljen je na šest soba, od kojih svaka deluje kao da je gradilište. Kutije su naslagane po ćoškovima, pištolji za silikon i cerade leže na kozlićima. Sve ovo je, kaže naručeno preko Interneta, baš kao i hrana. Pored ulaznih vrata stana nema zvona, a vrata napravljena od teškog čelika zabravljena su trima bravama – više podsećaju na bankarski trezor nego na ulazna vrata stana. Ispod, sakrio je majušnu kameru na zgradi sa strane da bi mogao da osmatra kada dostavljači dolaze. Svako ko želi da dođe prvo mora da ga pozove. Onda se spušta niz stepenište i otključava.
Taras kaže da nema mnogo ljudi kojima se može verovati. Vojna policija je surova i često deluje u potaji. Na Internetu je objavljeno stotine video snimaka busifikacije. Na većini njih, mogu se videti neuniformisani ljudi koji naglo iskaču iz civilnih vozila, zgrabe čoveka i odvuku ga u kola. Ponekad, tuku ga sve dok ne prestane da pruža otpor.
Od kada je prestao da izlazi napolje, kaže Taras, svaki dan mu je kao Dan mrmota – sve je isto. Ustaje kada god hoće, prži jaja i kobasice za doručak a onda malo čita. Popodne, ponovo prilegne. Ne puši i retko pije ali kaže da je pogledao filmove Gospodar prstenova barem deset puta. Gospodar prstenova je njegov omiljeni serijal, kaže: čarobnjaci, hobiti i orci – stvari u koje možete da se zaronite kada je potrebno zaboraviti na stvarnost.
Kada je bio raspoređen na frontu, sedeći mirno u rupi u šumi, njegov raspored određivali su Rusi. Salva su bila kao navijeni sat, kaže. U devet izjutra, počeli bi sa ispaljivanjem minobacačkih granata od 120 milimetara, onda bi pristigle mine kalibra 82 milimetra, pre nego što bi se na kraju probudile haubice zaurlavši i drmusajući šumu poput bas bubnjeva. Onda, došlo bi vreme ručka.
Kada Taras priča o rupi, stiska zube, a oči mu se sužavaju u proreze.
Pre nego što je otišao u bitku, za njega je rat bio pitanje časti. Dobio je svoje obaveštenje o mobilizaciji dok je bio na poslu u aprilu 2024. Bilo mu je trideset četiri godine i radio je kao nadzornik smene u čeličani, kada je u svom fabričkom poštanskom sandučetu naišao na tanku kovertu koju su uputile vlasti. „Konačno“, pomislio je u sebi. Taras kaže da je pisao prijateljima na frontu. „Šta bi trebalo da ponesem?“, pitao ih je.
Nikada ranije nije opalio iz puške. Nakon škole, studirao je tehniku i dobio je posao u čeličani. Oženio se i postao je otac. Sve što je znao o ratovanju poticalo je iz video igre Kol of djuti (Call of Duty), koju je nekoliko puta igrao.
Na dan kada je primio svoj poziv za mobilizaciju, otišao je na Internet sajtove da naruči pancirne ploče za svoj vrat, ruke i butine, što je oprema koja je izvan onoga što vojska svakome obezbeđuje. Kaže da je oprema činila da izgleda kao gojazni vitez. Takođe je naručio višenamenski alat sa odvijačem i baterijskom lampom. Delovalo je kao da se priprema za put u letnji kamp.
Ustaje i unosi tanjir u kuhinju. Preko puta hodnika je dečija soba. Tu su plišani medvedići i minijaturni bubnjevi, zidovi iscrtani obojenim olovkama, neravne linije malog deteta. Soba je pripadala njegovoj ćerki, koja je imala četiri godine kada je počela invazija. Tarasova žena je pobegla u Poljsku sa njom 2022. godine. Sada njegova ćerka ima osam godina. Taras je ostavio njenu sobu onakvu kakva je bila.
Držao ju je u naručju samo jednom za ove četiri godine. Vide jedno drugo samo preko video poziva. Razgovara svakoga dana sa njom i sa svojom ženom. Njegova žena, kaže, zaposlena je kao terapeut za govor u Poljskoj i njena ćerka tamo pohađa dobru školu. Taras kaže da je teško održavati brak preko telefona.
Ali Taras ne može sebi dozvoliti da se zadržava na takvim stvarima. „Predstava mora da teče“, kaže on.
Otvara internet pregledač na svom televizoru i pregleda veb-sajt koji pokazuje kretanja duž linije fronta na mapi, mapi koju Taras svakodnevno pregledava. Koristeći se daljinskim upravljačem, uveličava da bi mogao da vidi područje na kojem je ranije bio raspoređen. Videvši da su Rusi napredovali nekoliko metara, odmahuje glavom.
Tarasova nekadašnja zona delovanja bila je šuma u istočnoj Ukrajini. mestu gde drveće više nema grane a stabla poput čačkalica izviruju iz spaljene zemlje. Taras je stigao u šumu posle četiri meseca treninga i patrolnih dužnosti u septembru 2024. godine, zajedno sa dvadeset devetoricom drugova koji su bili mobilisani sa njim. Njegovi drugovi ranije su bili zanatlije, novinari a jedan je bio policajac, kaže Taras. Obični ljudi, civili poput njega. Zapovednik, kaže, im je rekao: potrebni ste nam za rovove i zemunice. Od prvobitnih 29, četrnaestorica su sada mrtvi, kaže Taras. Četvorica su dezertirala.
Tarasova zemunica bila je dva metra široka i otprilike metar i po duboka. Trojica su živela u njoj, ponekad po tri nedelje neprekidno, pre nego što bi dobili otpust na nekoliko dana. Prvo, rupu je bilo teško pronaći, kaže Taras. Iz kombija su izbačeni na ivici šume, i onda su se neko vreme provlačili kroz drveće do izgorelog tenka i, desno od olupine, pored otkinute vojnikove noge koja je štrčala iz zemlje. Posle još pedeset metara, stigli su.
Bez otvora, bez proreza za vatreno dejstvo, samo rupa. Unutra je mirisalo na urin i izmet, kaže Taras. Toalet je bila kanta u uglu. Dvojica su spavala ili jela dok je treći držao stražu, i smenjivali su se svaka četiri časa. Dronovi su im izbacivali hranu na ulazu: hrana i voda za astronaute, ponekad konzervirana supa i čokolada. Rusi su, kaže, stajali sto pedeset metara dalje, ukopani isto kao i oni. Mogao je da ih čuje dok razgovaraju.
Bez interneta, bez telefonskog signala, samo radio, kojim im je komandant govorio kada Rusi napadaju. Kada bi pristigli, Taras je do pola mogao da ispuže iz rupe i da otvori vatru sve dok se ništa pred njim ne bi pomicalo. Onda bi se ponovo sakrili u svom skrovište.
U rupi, kaže Taras, naučite da razlikujete dronove po buci koju proizvode: razlikujete Mavikse od ef-pe-ve kvadkoptera[ii] Mavik je veliki i zvuči kao bumbar. Ispituje područje koje nadleće i nosi granate u slučaju da te uoči, kaže Taras. Ef-pe-ve je mali dron-samoubica i zvuči slično velikom komarcu. Ef-pe-ve dronovi su gori, kaže Taras, agilniji su i brži od tebe. Noću vas kroz žbunje sa više stotina metara mogu uočiti po telesnoj temperaturi.
Zimi je toliko hladno u rupi da morate da se priljubite jedan uz drugog da biste se ugrejali. Leti, zaudara smrad leševa. U svakom slučaju „dolaze pacovi – pacovi ili miševi, ali nikada zajedno u isto vreme, zato što pacovi jedu miševe. Penju se na vas i grizu vam usne dok spavate“, kaže Taras. „Onda se trgneš i oni su svuda po tebi“. Neki ljudi polude zbog pacova. Jednom prilikom, probudio se zato što je drug do njega vrištao i pucao iz svoje automatske puške u zidove.
Jednom, kaže, granata je pogodila čoveka do njega i čovekov mozak se rasuo po njegovom licu.
Kaže da je bilo mnogo slučajeva kada je bio uveren da će umreti.
Otišao je iz rata jednog sunčanog septembarskog dana, nakon godinu i po dana. Bilo je sedam sati ujutro, i upravo je imao nekoliko dana odsustva od služenja u zemunici. Tog dana, trebalo je da se vrati u šumu zajedno sa dvojicom mlađih drugova. Novajlije, kako ih Taras naziva, upućeni su odmah sa osnovne obuke. Njegov zadatak, kaže, bio je da im pokaže rupu. Kako da je pronađu, iza noge. Kako da drže liniju.
Ostavio je svoju pušku u kasarni i rekao je drugovima da odlazi. Niko ga nije zaustavio, komandant nije bio tu. Nedaleko od kasarne, naišao je na kontrolnu tačku. Svaki Ukrajinac koji je životne dobi za mobilizaciju ima instaliranu aplikaciju na svom telefonu koja se zove Rezerva Plus. Aplikacija se smatra zvaničnim dokumentom. Pokazuje, na primer, da li osoba služi, da li je na odsustvu sa fronta ili se za njome traga. Na kontrolnoj tački, kaže Taras, srce mu je otišlo u pete.
Otvorio je aplikaciju i pokazao je vojnicima. Na ekranu je stajalo: „Na dužnosti“. Komandanti još uvek nisu prijavili njegov nestanak. Možda još uvek nije bio unet u sistem, kaže Taras. Pustili su ga da produži.
Vozom se prevezao do Kijeva a otuda je presedao na putu ka Krivom Rihu. Kada je stigao u stan, kaže, istuširao se. Onda je spavao četiri dana.
Veče je. Sa vrha višespratnice imate dobar pogled na grad. Tiho je, noćno nebo je vedro i prepuno zvezda. U daljini se čuje tiha tutnjava poput udara rakete, daleko i prigušeno.
Na stolu u dnevnoj sobi stoji kutija u kojoj su dve medalje. Taras ih je primio za svoju službu, za posebnu hrabrost i za spasavanje druga. Pažljivo zatvara kutiju. Jedan od novajlija kojeg je trebalo da odvede u rupu sada je mrtav, kaže Taras. Drugi je bio ranjen. To je ono što su mu prijatelji pisali sa fronta.
Vreme je za krevet. Sutra je novi dan.
Maksim i zapaljena kuća
Maksim stoji u parku u Harkovu i lešnikom hrani veverice. Harkov je smešten dvadeset pet kilometara od linije fronta, toliko blizu da neki kažu da su bombe koje svakodnevno padaju na grad poput vremenskih neprilika. Ništa ne možete da uradite s njima u vezi.
Maksim, trideset četvorogodišnjak u crnoj jakni i crnim pantalonama, je po zanimanju kuvar. Puši cigaretu za cigaretom. Dobrovoljno se prijavio u vojsku nakon što su gosti u restoranu gde je bio glavni kuvar počeli da se žale da na meniju skoro da nema mesa. „U leto, ne interesujete veverice, zato što imaju dovoljno da jedu“, kaže Maksim. Zimi bi vam odgrizle ruku.
Maksim kaže da je sa svojom majkom često dolazio u ovaj park. Pre rata, na travi bi pripremali roštilj. Sada, park je prazan. Što je dobro, kaže – nema nikoga da vas oda, nema policije. Živi blizu u stanu koji ne želi da pokaže, strahujući od izdaje. Ne želi da bude busifikovan. Nema autobusa u parku. Ovde, kaže Maksim, je bezbedan.
Dolazi ovamo skoro svakoga dana. Da nema park i dobre prijatelje, kaže Maksim, do sada bi se ustrelio.
Maksim je bio vojnik u „klanici Bahmuta“, kako su Ukrajinci prozvali ovu bitku. U Bahmutu, ruska vojska je slala talase neuvežbanih zatvorenika u bitku, nadajući se da će preplaviti ukrajinske položaje – kao u filmu o zombijima. Desetine hiljada ljudi poginulo je u gradu tokom deset meseci, uglavnom Rusa. Maksim je bio strelac u Bahmutu. Opsluživao je mitraljez.
Napustio je svoju jedinicu u decembru 2022. godine, i ubrzo nakon toga optužen je za dezerterstvo. Maksim je unajmio advokata. Slučaj je i dalje u toku. Sudija, kaže, napismeno je predložio da bi mogao da poštedi sebe osuđujuće presude i zatvora ukoliko bi se vratio na front. I priključenjem jurišnim jedinicama, kaže Maksim.
To je razlog zbog kojeg se krije. Kada se vratio natrag iz rata, nije radio ništa osim što je pio i spavao, samo konjak i krevet, nedeljama. Nema dece niti devojku. Pre rata voleo je da traga za novčićima u parku uz pomoć detektora za metal, voleo je da izlazi napolje. Sada, kaže, provodi dane igrajući Svet tenkova, video igru u kojoj je cilj da se iz uloge zapovednika tenka uništi što je više neprijatelja moguće. Opet kuva: unajmio ga je restoran tako da može i ponešto da zaradi. Vlasnik restorana, kaže, zna njegov identitet i neće ga odati.
Kaže da nije sposoban da se više bori. Ne oseća prste na nogama kada se ujutru probudi, kaže, i može da jede samo hladnu hranu, u suprotnom mora da povrati. Stalno ima krvoliptanja iz nosa, posebno kada je promena vremena, a kičma mu je sabijena od artiljerije. Svake nedelje razgovara sa psihoterapeutom iz Berlina koga su mu preporučili prijatelji. Terapeut radi sa njim preko aplikacije za video pozive Zum. Pati od traume, kaže Maksim.
Ekonomist: Ukrajinska armija ima poteškoće u pronalaženju dobrih regurta
Plaše ga zvukovi grada. Ne sirene za vazdušnu opasnost i eksplozije, već buka svakodnevnog života. Na frontu, možete da odredite odakle dolazi svaki zvuk, kaže Maksim. Naučite da prepoznajete tip granate po njenom šištanju. U gradu je drugačije, uvek je bučno. Ne može da razazna gradske zvukove. Kada leži u krevetu, zavlači se pod ćebe da bi bio u tišini.
Šetajući parkom, Maksim kaže da može da se seti svega, svakog detalja. To je problem.
Suncokreti oko njegovog rova, mitraljez ispred njega. „Dolazili bi u grupama, iznenada su se pojavljivali, ponekad samo dvadeset metara ispred mene. Nisu imali zaklon. Samo sam pucao, pucao, pucao“, kaže Maksim. Vikendima, danju, noću. Kaže da ih je „kosio kao travu“.
Seća se njihovog krkljanja i jaukanja dok su ležali na zemlji, kaže. Ponekad bi ga njihovi krici držali budni noću. I dalje to rade.
Maksimovo poslednje raspoređivanje na frontu bilo je u decembru 2022. godine. Borili su se za napušteno naselje kada je granata eksplodirala tik do njega. Na momenat je ogluveo i jedva da je mogao da vidi. Drugovi su ga odvukli u kuću, priseća se. Bilo ih je dvanaestorica, svi kontuzovani. Povraćali su po podrumu. Priljubili su se jedan uz drugog kako se ne bi smrzli. Rusi su, kaže Maksim, bili u kući pored.
Nakon dan i po, Rusi su zapalili krov kuće u kojoj su se krili, kaže. Seća se istrčavanja iz podruma. Iza njega, opisuje, bašta i drveće sijali su najlepšim bojama, plavoj, žutoj i crvenoj – a on je trčao. Nekoliko kilometara, kaže. To je bio njegov poslednji dan u ratu.
Šeta kroz park. Staza je prekrivena debelim slojem leda. Kada pitate Maksima da li može da razume zbog čega ga drugi ljudi nazivaju kukavicom jer se sakriva, dugo vas gleda. U očima mu je bes. Njegov pogled govori: Šta ti znaš?
Kaže da ne razmišlja o tome šta drugi govore o njemu. Od rata više ne može da sagleda svoju budućnost. Kaže da jedva pronalazi snagu da ne preduzme konačni korak. Da nastavi da živi.
Kaže da ide kući da igra video igru Svet tenkova (World of Tanks).
Lev i simfonija uništenja
Šta država može da zahteva? Može li prinuditi građane da se bore? Da ubijaju? Koliko osoba može da pretrpi?
Lev stoji na železničkoj stanici u Krakovu. Plavo nebo i vazduh su čisti. Možete pomisliti da ubrzo stiže proleće, ali temperatura je minus jedanaest stepeni Celzijusa. Neće još dugo.
Oglašava se sirena za upozorenje i nestaje struja u prodavnicama. Stanica je evakuisana. Lev se smeje.
Ima dvadeset pet godina. Pevao je u horu i svirao je klavir. Voli da čita i da piše poeziju. Kragna njegove košulje stalno je iskrivljena. Lev se izvinjava što su mu oči širom otvorene. Kaže da je to zbog antidepresiva. Od učešća u ratu muca.
Rat je za njega počeo kada mu je bilo trinaest godina. Bio je u letnjem kampu na Krimu kada su Rusi zauzeli poluostrvo 2014. godine. Vozom se vratio natrag kući. Kada je otpočela invazija smesta se dobrovoljno prijavio za front. Levu je bilo dvadeset godina u to vreme i radio je kao šanker u jednom harkovskom kafeu.
Proveo je tri i po godine u vojsci. Ove zime, pobegao je – nazad u Harkov, njegov rodni grad. Ne krije se, kaže, i nije uplašen od vojne policije. Kaže da se oseća slobodno. Ako ga žele mogu da dođu i pokupe ga. Neće pružati otpor. Možda će se ponovo boriti jednog dana, kaže. Ali prvo mora da ozdravi. Stalno čuje zujanje u ušima, uzima pilule za povišeni krvni pritisak, lekove protiv bolova i antidepresive. Ima košmare, kaže, scene iz rovova, ili kako ga Rusi tuku i spaljuju ga. Kada god mu je telo u snu u potpunosti obuzeto plamenom, probudi se.
Šeta gradom pored zujavih generatora. Blizu stanice nalazi se zatvoreni Mekdonalds, žuto slovo M svetli iznad porušenih kuća poput savijenog oreola.
Lev nikada nije dugo bio izvan Harkova, osim tokom borbenom raspoređivanja. U početku, vodio je svoj ratni dnevnik, ali onda je prekinuo zato što više nije video smisla da to čini. Rat je, kaže, za njega bio lekcija – samo ne zna šta je naučio.
Kaže da je na frontu sahranio sebe. To je bio trik. Pustite prošlost da ode i u potpunosti se usredsredite na ovde i sada. To je način na koji je preživeo, veruje, zato što je u svom umu bio slobodan. Samo neko ko je slobodan sposoban je da se bori, kaže Lev.
Bilo je, naravno, trenutaka kada je bio siguran da će umreti. U Bahmutu, tenk je pogodio kuću tik do mesta gde je stajao i bio je zatrpan obrušenim šutom. Nije mogao da se pomeri. Nije ništa mogao da vidi ili čuje, iako nije osećao bol, kaže. Lepšao je ispod betona toliko dugo da je počeo da se miri sa neizbežnim. Onda je pronađen i izvukli su ga nazad na svetlost.
Drugom prilikom, sedeo je sa drugom u šumi tokom noći. Dronovi su zujali iznad glava, Rusi su se nalazili ispred njih. Tlo je bilo smrznuto. Bilo je toliko hladno, kaže, toliko beznadežno, da su on i njegov drug počeli da razgovaraju o tome ko će umreti prvi.
Fajnenšel tajms: Elitna ruska jedinica lovi ukrajinske operatore dronova
Ubiti nekoga je osnovno pravilo, kaže Lev. U ratu naučiš da ćeš ili ubiti ili ćeš biti ubijen. I možda se ništa drugo ne može naučiti u ratu. Možda je to lekcija: ubiti ili biti ubijen, ništa više.
U Bahmutu, slušao bi Betovenovu Petu, Simfoniju sudbine. Sedeći na položaju noću slušao je klasičnu muziju i pisao pesme:
„Čovek mora biti čovek
I tu je zalazak, poslednja svetlost“.
Na licu mu je osmeh dok hoda gradom. Citira reči [američkog] filozofa Santajane: Samo su mrtvi videli kraj rata.
U hladnoj noći u šumi sa svojim drugovima, skoro da je video kraj, kaže Lev. Drugovi su mu rekli da prestane da bude toliko zamoran i da se sabere.
Onda su se, kaže, smejali.
Izvor: Špigl
[i] Pošto je članak objavljen na engleskom jeziku u nemačkoj mediju navedene su merne jedinice i kontinentalnog, metričkog, i imperijalnog, anglo-američkog sistema; najveći deo njih isključen je iz teksta srpskog prevoda; međutim, zadržano je kao zabeležba o izvornom svojstvu objavljenog članka [Prim. prev]
[ii] Mavik (Mavic) je serija različitih dronova kineskog proizvođača Di-džej-aj (DJI) čija je proizvodnja otpočela 2016. godine; i ruske i ukrajinske snage koriste dronove ovog proizvođača za izviđanje i za izvođenje napada; Kina je uvela različita ograničenja na izvoz dronova i opreme od 1. septembra 2023. godine, posebno za modele veće težine i dometa; ef-pe-ve odnosno FPV dronovi su uređaji koji operateru omogućavaju da im upravlja pogledom iz prvog lica (First Person View) i skraćenica se odnosi uređaje različitih proizvođača, veličina, dometa i količine ubojnih sredstava koja prenose; uglavnom su u pitanju jednokratni uređaji kojima se eksplozivna naprava usmerava prema protivničkom položaju, oruđima ili vojnicima.. [Prim. prev]
