Piše: Fintan O’Tul
U Trampovom ratu protiv Irana sve je na meta nivou, osim bombi. U trenutku udara, kada bombe ravnaju zgrade sa zemljom i raznose ljudska tela, rat silazi u materijalni svet užasnih posledica po ljude. Ali do tog trenutka, u obliku u kome živi u Trampovoj glavi, rat je samo luda istorijska procesija u kojoj se nasumično ponavljaju nepovezane scene imperijalnih ispada iz istorije Sjedinjenih Država.
Zato je i objava ovog rata bila bestelesna: unapred snimljena video poruka kojom je obnarodovana velika vojna operacija koja tek treba da počne. Vreme u ovom video snimku je iskrivljeno; o događajima koji tek treba da uslede govori se u prošlom vremenu. Celo Trampovo obraćanje proizvodi osećaj zakrivljenosti vremena: kao casus belli on je ponudio „bombaški napad na kasarnu marinaca u Bejrutu kada je nastradao 241 pripadnik američkih oružanih snaga“ 1983. godine. Četrdeset i tri godine između napada i odmazde prave provaliju između uzroka i posledice i ukidaju svaku vremensku logiku.
U svom osmominutnom monologu Tramp izvodi skeč koji se može opisati kao nesvesna parodija tri različite scene iz nekih prošlih ratova. Prvo je kao cilj naveo „odbranu američkog naroda eliminisanjem neposredne pretnje iranskog režima“. To je, naravno, varijacija na pripreme za invaziju na Irak 2003. Administracija Džordža V. Buša pažljivo je izbegavala reč „neposredna“, ali retorika je jasno projektovala privid vidljive i neposredne opasnosti. Britanska vlada Bušovog saveznika Tonija Blera objavila je zloglasni dosije u kome se tvrdi da bi Irak mogao da upotrebi hemijsko i biološko oružje protiv zapada u roku od četrdeset pet minuta od Sadamovog naređenja.
Drugi parodijski momenat je Trampova poruka Iranskoj revolucionarnoj gardi i oružanim snagama: „Večeras vam poručujem da položite oružje a zauzvrat ćete dobiti puni imunitet. U protivnom, čeka vas sigurna smrt. Zato položite oružje.“ To je odjek Bušovog upozorenja iz 2003: „Pozivam svakog pripadnika iračke vojske i obaveštajnih službi da se u slučaju rata ne bori za umirući režim jer on nije vredan vaših života.“ U Trampovoj glavi se odmotava filmski žurnal s masovnim predajama iračkih regruta američkim snagama, nakon što su zaključili da truli režim nije vredan umiranja.
Konačno, Tramp uvodi ideju o masovnoj pobuni iranskog naroda posle kampanje bombardovanja u režiji Sjedinjenih Država i Izraela: „Kada završimo, preuzmite vlast. Vlast će biti samo vaša. To vam je verovatno jedina šansa u ko zna koliko generacija.“ To je takođe i čin mimikrije. U februaru 1991, za vreme prvog Zalivskog rata, predsednik Džordž H. V. Buš je pozvao „iračku vojsku i irački narod da uzmu stvar u svoje ruke i nateraju Sadama Huseina, diktatora, da se povuče“. Avioni iz koalicije zemalja predvođenih Sjedinjenim Državama bacali su letke s pozivom iračkim vojnicima i civilima da „izađu na ulice i sruše Sadama Huseina i njegove saradnike“.
Volstrit džurnal: Najbolje novo američko oružje u Iranu je dron – kopija iranskog drona
Osim reprize već viđenog u Trampovom ratnom huškanju ima i nekih noviteta. Njegova najodvažnija inovacija je to što je umesto slavne prošlosti evocirao istorijske katastrofe, prizivajući duhove pogubnih intervencija Sjedinjenih Država u Iraku. U republikanskoj debati pred primarne izbore u decembru 2015. Tramp je rekao da su američke i iračke žrtve u tom sukobu bile besmislene: „Učinili smo veliku medveđu uslugu, ne samo Bliskom istoku nego i čovečanstvu. Ljudi su izginuli, zbrisani su, zašto? Ne može se reći da smo pobedili.“ Ovde imamo lidera koji sećanje na rat koji smatra kolosalnim promašajem kasnije priziva kao obrazloženje za ulazak u novi rat.
***
Na jednom dubljem nivou, Trampova ratna retorika odstupa od šablona koji su korišćeni pred invaziju na Irak, u smislu da ne označava apsolutno ništa. Ona je po sebi (mada ne i po svojim posledicama) lišena bilo kakvih referenci na stvarni svet. Na svoj tipično otvoreni način on to i sam otkriva izborom mesta objave rata. U takvim prilikama koristi se prihvaćeni vizuelni jezik uzvišenosti i moralne veličine, pa imamo obraćanje naciji i svetu uživo iz Bele kuće, postrojene generale sa pet zvezdica u komandnoj sobi, vojne brifinge, stvaranje osećaja da prisustvujemo istoriji. Trampov video i njegovo večernje ćaskanje sa gostima u kompleksu Mar-a-Lago u petak 27. februara („Lepo se provedite… Ja sad moram na posao“) izgledalo je sračunato neprimereno, baš kao i zanemarivanje zabrinutosti zbog verovatnih američkih žrtava: „Možda će biti žrtava. To se događa u ratu“. („Tako je kako je“, rekao je kasnije, kada su pale prve američke žrtve.)
Reč „važno“ upotrebljena je tek sledeće večeri: Trampova sekretarka za odnose sa medijima, Karolin Levit, opisala je MAGA skup za prikupljanje donacija kome je Tramp prisustvovao u subotu uveče kao „važniji nego ikada“. Verovatno važniji od pružanja bilo kakvog obrazloženja američkom narodu za upuštanje u još jedan rat. U pitanju je nasumice izabran rat koji je Amerikancima prikazan više kao rat iz kaprica, objavljen u veseloj atmosferi kompleksa na Floridi i najavljen kopiranim i montiranim frazama iz starih, napola zaboravljenih sukoba.
Ležerna priroda objave rata odgovara Trampovoj nepredvidljivosti u ulozi imperatora. Retorika koje se nejasno seća nekada je imala veze sa stvarnošću. Korišćenje motiva „neposredne pretnje“ iz 2003. je neodmereno i nepromišljeno preterivanje. Ali istina je da je Sadam prethodno razvijao i koristio hemijsko oružje. Ideja o masovnoj predaji neprijateljskih vojnika takođe nije samo fikcija – to se događalo u oba Zalivska rata. Poziv narodu da ustane protiv ugnjetavača nije bio sasvim bez osnova 1991: kurdski i šiitski borci su već ustajali protiv Sadama i to su ponovo učinili tada.
Ali ponavljanje svega toga danas je prazan retorički gest. Tvrdnja da Iran predstavlja neposrednu pretnju Sjedinjenim Državama je nekredibilna. Bušova administracija je 2003. pokušala da pokaže da Sadam možda ima oružje za masovno uništenje i da će možda poželeti da ga upotrebi protiv Sjedinjenih Država. To je bila traljavo konstruisana optužnica, izmišljena da posluži kao izgovor za sprovođenje već pripremljenog plana za nasilnu smenu režima u Iraku. Ali u američkoj i britanskoj administraciji je još bilo ljudi koji su bar polovično u to verovali i, što je još važnije, trudili su se da navedu i druge – svoje sugrađane i strane vlade – da u to poveruju. Ulaganje izvesnog napora u ubeđivanje podrazumevalo se kao neka vrsta preduslova za otpočinjanje rata.
Ovoga puta Trampa mrzi čak i da laže, ako laganje definišemo kao iznošenje tvrdnji koje treba da obmanu druge. Niko u njegovoj administraciji ne veruje u neposrednu pretnju, niti očekuju da iko drugi u nju poveruje. „Neposredna pretnja“ funkcioniše kao televizijska govorna figura, otrcana fraza – kao kada neko uđe u taksi i kaže „Pratite ona kola“ ili Trampovim rečima kada je ratoborno zahtevao da mu se ustupi Grenland, da možemo to da uradimo na „lakši ili teži način“. U slučaju objave rata Iranu, Tramp svojim sledbenicima daje samo naznake uobičajene koreografije uvođenja u rat i očekuje da je oni sami dopune i odigraju do kraja.
***
Iako iransku pretnju navodi kao jedan od razloga za ulazak u rat, on joj se istovremeno i ruga: „Uništili smo nuklearni program iranskog režima“. Iranska raketna industrija će „ponovo biti potpuno uništena“ – reč „ponovo“ nam ukazuje da on veruje da ju je jednom već uništio. Njegova karakterizacija navodnih namera Irana da obnovi program nuklearnog naoružanja takođe narušava primereni jezik objave rata: „Tražili smo da zauvek odustanu od kriminalnog nuklearnog programa, više puta smo pokušavali da se dogovorimo. Pokušavali smo. U početku su i oni to hteli. Pa onda nisu. Pa su ponovo hteli. Pa ponovo nisu. Ne znaju šta hoće. Samo žele da čine zlo.“
Neposredna pretnja, dakle, dolazi od zlikovaca iz filmova o Bondu koji žele da čine zlo, ali su paralisani hroničnom neodlučnošću. Tramp je ajatolahe prikazao kao komično nesposobne i beznadežno dezorijentisane. Detinjasti kvalitet njegovih iskaza treba da infantilizuje jedan opasan režim, da ga prikaže pre kao sitničav nego zastrašujući. U poređenju sa istupima od kojih se diže kosa na glavi kada govori o američkim imigrantima, njegov prikaz iranske pretnje je upadljivo uzdržan. Tramp je odličan u prikazivanju čudovišta, ali ovoga puta ga je mrzelo da se potrudi.
Ideja da Revolucionarna garda i iranske oružane snage treba da polože oružje u zamenu za imunitet takođe je bez objektivnih korelativa. Ideja upućuje na 1991. i 2003. godinu, kada je u Kuvajtu i Iraku bilo mnogo američkih i savezničkih snaga kojima su se Iračani mogli predati. Kome bi sada Iranci trebalo da se predaju? Pilotima bombardera koji lete 50.000 stopa iznad njihovih glava? I ko ima pravo da pripadnicima režimskih snaga koji su činili zločine nad Irancima i stranim civilima ponudi imunitet od budućeg krivičnog gonjenja? Tramp kaže Irancima da preuzmu svoju zemlju. Kako će to da urade, ako nemaju slobodu da deluju protiv onih koji su ih nekažnjeno ubijali i mučili? I kako je ta zemlja njihova ako je ključne odluke o njenoj budućnosti već doneo Tramp?
Pozivanje iranskog naroda da ustane protiv Islamske Republike je najciničniji od svih klišea iz neo-imperijalne prošlosti koje je Tramp iskoristio u ovoj objavi rata. Ponavljajući Bušov poziv Iračanima iz 1991, on u stvari reciklira trenutak velike obmane. Iračani koji su tada poverovali u američko implicitno obećanje podrške u borbi protiv Sadama platili su tu naivnost svojim životima. Sjedinjene Države su odbile da pobunjenicima predaju oružje oduzeto od snaga iračkog režima. Umesto toga, odlučile su da ga unište, vrate režimu ili (u grotesknom ironijskom obrtu) proslede mudžahedinima u Avganistan. Amerikanci su imali potpunu kontrolu nad iračkim vazdušnim prostorom, ali su se povukli kada je Sadam poslao helikoptere na pobunjenike. Ubijeno je između 30 i 60 hiljada šiita, kao i oko 20 hiljada Kurda.
Ako mladi Iranci ne znaju šta se desilo u Iraku pre 35 godina, sigurno se sećaju šta se dogodilo u njihovoj zemlji ove godine. Tramp je 13. januara uputio poruku svim učesnicima u masovnim protestima protiv režima u Teheranu: „Iranski patrioti, NASTAVITE DA PROTESTUJETE – PREUZMITE SVOJE INSTITUCIJE!! … POMOĆ JE NA PUTU“. Najavio je „veoma snažne akcije“ ako režim pogubi nekoga od demonstranata. Nije bilo nikakve akcije, a ni pomoć nije stigla. Režim je masakrirao između 20 i 30 hiljada demonstranata. Od svih praznih mesta ovo je najpraznije – Tramp šalje signale koji upućuju na dva slučaja sličnog ohrabrivanja, jednog istorijskog i jednog nedavnog. U oba su iskorišćene reči smrtonosno lišene smisla.
***
Opisane praznine su deo šireg odsustva priče. Iza američkih ratova izvan zapadne hemisfere uvek su stajali veliki narativi: činimo svet bezbednijim za demokratiju (Prvi svetski rat), borimo se protiv fašizma (Drugi svetski rat), štitimo civilizaciju od komunizma (Koreja i Vijetnam), podržavamo međunarodno pravo i suverenitet nacija (Kuvajt), odgovaramo na zločine od 11. septembra „ratom protiv terorizma“ (Avganistan i Irak). Svaka od tih priča imala je dovoljno utemeljenja u stvarnosti da pridobije široku početnu podršku (mada ne i univerzalnu). Činilo se da ima dovoljno razloga od istorijskog značaja da te priče budu protumačene kao vredne ubijanja i umiranja. Čak i kada je obrazloženje ubrzo razotkrivano kao lažno, u slučaju invazije na Irak, drama osvete za 11. septembar i potvrđivanje američke moći nakon što je Amerika pokazala zastrašujuću ranjivost bili su dovoljni da se podrška njenim intervencijama održi.
Narativ iza Trampovog imperijalnog poziranja trebalo bi da se nalazi u Strategiji nacionalne bezbednosti objavljenoj u novembru prošle godine. Tu nam se nudi priča o hegemoniji Sjedinjenih Država na zapadnoj hemisferi: obe Amerike treba da su pod kontrolom Vašingtona. Gde je u tom scenariju Iran? Nema ga. Iran je, zapravo, u tek nekoliko redova, otpisan kao nevažan: „Sukobi ostaju najproblematičnija dinamika na Bliskom istoku, ali danas su ti problemi manje izraženi nego što bi se dalo zaključiti na osnovu novinskih naslova. Iran – pokretač destabilizacije u regionu – značajno je oslabljen izraelskim akcijama posle 7. oktobra 2023. i operacijom predsednika Trampa u junu 2025. godine, čime je iranski nuklearni program značajno degradiran.“
Budući da znamo da Tramp nikada svesno ne ublažava svoje stavove, ovo je neobičan primer njihovog umanjivanja. Senzacionalistički naslovi koji Iran prikazuju kao ozbiljnu pretnju, a ne kao zauvek slomljenog protivnika, samo su lažne vesti koje treba ignorisati. Ne samo da je Iran manje problematičan, nego je i čitav taj region za Sjedinjene Države sve manje važan: „S obzirom da aktuelna administracija ukida ili ublažava dosadašnje restriktivne energetske politike, usled čega proizvodnja energije u Americi raste, istorijski razlozi za fokusiranje Sjedinjenih Država na Bliski istok gube na značaju“. U kontekstu šireg scenarija, od Irana će u najboljem slučaju ostati ne naročito velika mrlja na retrovizoru, dok će američki interesi nastaviti da napreduju u nekim novim smerovima.
Američki narativ za ovaj rat ne postoji zato što taj rat nije primarno američka priča. Ta priča pripada Benjaminu Netanjahuu. Dugo se trudio da iranski režim naslika na najgori mogući način – kao naslednike nacista. „Kao što su nacisti pokušavali da zgaze civilizaciju i zamene je ‘rasom gospodara’ dok uništavaju jevrejski narod“, rekao je u govoru u memorijalnom centru Jad Vašem 2015, „tako Iran sada pokušava da preuzme region i proširi se sa deklarisanim ciljem uništenja jevrejske države“.
To je moćna politička priča. Sklapanje dogovora sa nacističkom državom koja obećava da neće razvijati nuklearno oružje – kao što je to učinilo pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, uz Nemačku i Evropsku uniju – posledica je zablude, jer jedina svrha iranske države, kao i Hitlerove Nemačke, jeste masovno istrebljenje Jevreja. Sporazum je morao biti poništen. Zato je Tramp 2018. godine izašao iz njega.
Ali koliko god da je Islamska Republika opasna, ona naravno ni izdaleka nije nalik nacističkoj Nemačkoj. Alegorija ima jasnu svrhu: ona treba da zaštiti izraelski monopol na posedovanje nuklearnog oružja na Bliskom istoku. Tramp očigledno ne veruje u to, jer je njegov cilj bio da s Iranom napravi upravo onu vrstu dogovora koju je analogija s nacistima trebalo da spreči. Nekoherentnost Trampovih ratnih ciljeva proističe iz grubog neslaganja između želje da postigne dogovor s Iranom – „Više puta smo pokušavali“ – i Netanjahuove apokaliptične vizije sukoba u kome je moguć samo binarni ishod: apsolutna pobeda ili totalni poraz. Tramp je objavio knjigu Umetnost pregovaranja; Netanjahuova knjiga je „Knjiga Isusa Navina“ iz Starog zaveta.
***
Otuda su u opticaju dve različite završnice za ovaj rat, jedna sasvim birokratska i diplomatska, druga egzistencijalna. Tramp je poslednjih meseci ponovo pretio Iranu pokušavajući da osigura prvu završnicu. Onda se strovalio u drugu opciju prihvatajući Netanjahuov egzistencijalni strah, kao da je taj strah primeren Sjedinjenim Državama isto koliko i Izraelu. To podrazumeva ulazak u sukob sa mnogo manje uzdržavanja nego što je u početku zamišljao.
To je, u izvesnom smislu, proksi rat, ali ovog puta Amerika ima ulogu proksija. Ona pokazuje ogromnu vojnu moć, ali i veliku političku slabost. Priznanje Marka Rubia da su Sjedinjene Države napale Iran kada su saznale da se Izrael sprema da to učini Trampa prikazuje ne kao moćnog vođu već kao bespomoćnog poslušnika. Umesto da pruži otpor dopustio je da ga Netanjahu gurne u sukob koji će preoblikovati čitav Bliski istok.
Dramatični prvi čin rata – ubistvo ajatolaha Alija Hamneija i (kako Tramp tvrdi) još četrdeset sedam visokih zvaničnika „jednim hicem“ – spektakularan je uspeh koji ukazuje na iste kontradikcije. S izraelske tačke gledišta, što je više iranskih lidera likvidirano, to bolje. S druge strane, Tramp je u razgovoru sa Džonatanom Karlom, vašingtonskim dopisnikom mreže ABC, rekao da je njegova administracija identifikovala moguće kandidate za Hamneijevu poziciju, ali „napad je bio toliko uspešan da je većina kandidata eliminisana. To neće biti niko od ljudi na koje smo računali, jer su svi mrtvi. Ljudi koji su nam bili na drugom i trećem mestu, i oni su mrtvi“. Tramp je 3. marta potonuo u još morbidniju farsu na svojoj socijalnoj mreži: „Većina ljudi na koje smo računali sada su mrtvi… Pripremili smo novu grupu. Ali prema izveštajima i oni bi uskoro mogli biti mrtvi. Pretpostavljam da se sprema treći talas. Uskoro u Iranu neće biti nikoga koga poznajemo“.
U takvoj interpretaciji, sam čin otpočinjanja rata bio je preterano krvoločan. Bizarna izjava takozvanog ministra rata Pita Hegseta da „ovo nije rat za promenu režima, ali režim je definitivno promenjen“ pokazuje da je ovaj rat već na svom početku prekoračio postavljene granice. To je trebalo da bude operacija u stilu upada u Venecuelu u kojoj je neprijateljski vođa eliminisan i zamenjen poslušnijom figurom unutar istog režima. Novi lider (još jedne zemlje bogate naftom) dobio bi obaveštenje da Sjedinjene Države mogu da ga ubiju u bilo kom trenutku i da će to učiniti ako ne bude poslušan. Zapravo, Islamska Republika je trebalo da ostane upravo onakva kakva jeste, s tom razlikom što bi ubuduće sve radila uz Trampov blagoslov.
Taj blagoslov svakako ne obuhvata uvođenje demokratije i poštovanje ljudskih prava. Hegset je izjavio da ratni ciljevi „ne uključuje izgradnju nacije ili demokratije“. Slobodni Iran nije deo plana. Ako se ljudi pobune, uz rizik da stradaju, sve što će dobiti biće država s jednakim pravom na unutrašnju represiju i teokratsku kontrolu kao i nekada, dokle god je njena spoljna politika prihvatljiva za Vašington. To nije ubedljiv poziv na stradanje potlačenog iranskog naroda.
Ali izgleda se i ovaj kontradiktorni pristup raspao čim je rat počeo. Stara izreka kaže da nijedan ratni plan ne preživi prvi susret sa neprijateljem, a sada je ta mudrost dobila novi obrt: prvi napad je bio preterano efikasan. Sa američke tačke gledišta, likvidacija tako velikog broja visokih iranskih zvaničnika podigla je uloge u ovom sukobu visoko iznad nivoa na koji je Tramp prvobitno računao. Ograničeni cilj primoravanja režima na poslušnost sada je prerastao u zahteve za bezuslovnu predaju i pretnje potencijalnim uništenjem. Eskalacija se dogodila bez ikakvog razmišljanja o tome šta bi implozija Irana mogla da znači za Iran i širi region, ili o tome da li se uopšte želi rat iz vazduha u režiji Netanjahua po ugledu na Gazu.
Trenutni problem američke vojne moći nije u njenim limitima, već u tome što je ona praktično bezgranična. Ne radi se samo o tome da je američka vojska znatno superiornija od bilo kog mogućeg direktnog protivnika na bojnom polju. Problem je u tome što je ona sada oslobođena obaveze da svoje akcije pravda bilo kakvim narativom. Prvi put u istoriji Sjedinjenih Država američka vojna dominacija poklopila se sa političkom anarhijom u zemlji. Oslobođen svih briga koje idu uz kopnenu invaziju, rat iz vazduha ne podleže moralu, zakonima, argumentima, obrazloženjima, prilagođavanju rizika mogućoj pobedi ili porazu. Vojna moć pod Trampom je lišena svrhe. To je taktika bez strategije, nasilje bez vizije, sredstvo bez cilja. Velika obećanja izgradnje demokratije, borbe protiv tiranije i za slobodu su odbačena. Jedino opravdanje te moći je ona sama.
***
Raskidanje veze između ratova i velikih geopolitičkih narativa je na neki način oslobađajuće. Agonija američkih ratova posle 1945. bila je u tome što su vremenom indukovali osećaj uzaludnosti. Kada rat izgubi smisao, podnete ljudske i finansijske žrtve postaju bespredmetne. Ovo što se upravo dešava pod Trampom na izvestan način je reakcija na stradanje i poniženje zbog poraza u Avganistanu u njegovom prvom mandatu. Ali smisao mogu izgubiti samo oni ratovi za koje je izvorno bilo planirano da ga imaju. Mogu izgubiti svrhu jedino ako su projektovani sa jasnom svrhom. Osećaj uzaludnosti se javlja kada se uprkos svim mukama i uloženom naporu najavljeni cilj ne postiže. Ako nema proklamovanog cilja – ili ako, kao sada, postoji više sukobljenih ciljeva koji se međusobno isključuju – i osećaj uzaludnosti nestaje.
Ta negativna logika pojačana je Trampovim osobenim psihičkim stanjem. Napad na Iran je tipičan za autoritarne države. Tu rat nije vođenje politike drugim sredstvima, već odsustvo politike koje se ispunjava drugim sredstvima. To je još jedan korak ka apsolutnoj vlasti predsednika, već postignutoj institucionalno (Kongres pod kontrolom republikanaca odbija da ispuni ustavnu obavezu ograničavanja izvršne vlasti) i na ličnom planu (predsednikov prirođeni narcizam pojačan je efektima starenja). Kao što je izjavio za New York Times u januaru, Tramp veruje da se konačno oslobodio svih ograničenja osim onih „koja mi nameće moja moralnost. Moj um. To je jedina stvar koja me može zaustaviti“.
Rojters: Izraelska kampanja da se Južni Liban odseče od ostatka zemlje i pretvori u „tampon zonu“
Jedno od ograničenja koje je nekada uspešno funkcionisalo u Trampovom umu bila je njegovo gađenje od krvavih ruku, izvesna izbirljivost u ubijanju, donekle slična njegovoj fobiji od bakterija. Znamo da je zahvaljujući toj gadljivosti u prvom mandatu odbacio ideju o bombardovanju Irana. Kada su Iranci oborili američku bespilotnu letelicu u junu 2019. naredio je osvetničke udare. Kada mu je rečeno da bi broj žrtava mogao da dostigne 150, opozvao je napad. Na tviteru je objavio: „Bili smo već spremni za udare na tri različite lokacije, ali onda sam pitao koliko ljudi bi moglo da nastrada“. Sada ga više ne zabrinjavaju sitnice kao što je mogući broj mrtvih: u ratu se žrtve ne broje.
Očigledno je da je rat korisna distrakcija – za njega i za svet – koja treba da skrene pažnju sa skandala sa Epštajnom. Ali za njega je to sada i najčistiji oblik samozadovoljavanja. Predsednik koji kreće u rat preuzima teret na sebe, ali Tramp je odbacio teret rata i ušao u bestežinsko stanja u kome može da zaboravi na posledice rata i ostale sitnice kao što su inflacija i životni standard Amerikanaca. Rat je objavio iz Mar-a-Lagoa, blaženog mesta na kome on provodi svoje slobodno vreme. Prosto zapanjuje da je na pitanje o mogućnosti da avantura u Iranu predugo potraje upotrebio izraz iz svog omiljenog hobija, golfa. „Nemam grčeve (yips) kada pomislim na slanje kopnenih trupa“, rekao je za New York Post, misleći na iznenadne grčeve zbog kojih dobri igrači golfa ponekad promaše siguran udarac.
Ono što je za Trampa bestežinsko stanje, za američku republiku je ogroman teret. Anarhična priroda njegovog ratovanja ne čini ga samo devijantnim. Njegov put od tvrdnji da je strah od Irana rezultat medijskog preterivanja do proglašenja neposredne opasnosti, od moljakanja za Nobelovu nagradu za mir do samozadovoljnog okretanja ubijanju, dokaz su dostignutog autokratskog monopola na nepredvidljivost. Pravdanje kontradikcija postaje test lojalnosti: ulizice će se polomiti da obrazlože mudrost svog vođe, čak i ako je ona u očiglednoj suprotnosti sa mudrošću od prethodnog dana. Kada vođa izmišlja ratove u hodu, njegovi hirovi postaju zakon.
Ekstremno nasilje je važan deo tog repertoara proizvoljnosti. Tramp je intenzivirao domaći teror do tačke gde njegovi agenti mogu da ubijaju američke građane po ulicama bez pozivanja na odgovornost. Sada pojačava upotrebu nadmoćne sile u inostranstvu do nivoa na kome odgovornost više nije ni moguća, jer nema jasnih ciljeva na osnovu kojih bismo razlikovali svrhovitost i odsustvo smisla, ispravno i pogrešno, uspeh i neuspeh. Ali ono što se događa u inostranstvu se vraća kući: jedna od stvari koje Tramp nikada nije krio je da se jedini pravi rat vodi na domaćem frontu. Pokazao nam je da ga može objaviti kada god i kako god to poželi.
Izvor: NYBooks
Prevod: Đorđe Tomić/Peščanik
