Пише: Финтан О’Тул
У Трамповом рату против Ирана све је на мета нивоу, осим бомби. У тренутку удара, када бомбе равнају зграде са земљом и разносе људска тела, рат силази у материјални свет ужасних последица по људе. Али до тог тренутка, у облику у коме живи у Трамповој глави, рат је само луда историјска процесија у којој се насумично понављају неповезане сцене империјалних испада из историје Сједињених Држава.
Зато је и објава овог рата била бестелесна: унапред снимљена видео порука којом је обнародована велика војна операција која тек треба да почне. Време у овом видео снимку је искривљено; о догађајима који тек треба да уследе говори се у прошлом времену. Цело Трампово обраћање производи осећај закривљености времена: као casus belli он је понудио „бомбашки напад на касарну маринаца у Бејруту када је настрадао 241 припадник америчких оружаних снага“ 1983. године. Четрдесет и три године између напада и одмазде праве провалију између узрока и последице и укидају сваку временску логику.
У свом осмоминутном монологу Трамп изводи скеч који се може описати као несвесна пародија три различите сцене из неких прошлих ратова. Прво је као циљ навео „одбрану америчког народа елиминисањем непосредне претње иранског режима“. То је, наравно, варијација на припреме за инвазију на Ирак 2003. Администрација Џорџа В. Буша пажљиво је избегавала реч „непосредна“, али реторика је јасно пројектовала привид видљиве и непосредне опасности. Британска влада Бушовог савезника Тонија Блера објавила је злогласни досије у коме се тврди да би Ирак могао да употреби хемијско и биолошко оружје против запада у року од четрдесет пет минута од Садамовог наређења.
Други пародијски моменат је Трампова порука Иранској револуционарној гарди и оружаним снагама: „Вечерас вам поручујем да положите оружје а заузврат ћете добити пуни имунитет. У противном, чека вас сигурна смрт. Зато положите оружје.“ То је одјек Бушовог упозорења из 2003: „Позивам сваког припадника ирачке војске и обавештајних служби да се у случају рата не бори за умирући режим јер он није вредан ваших живота.“ У Трамповој глави се одмотава филмски журнал с масовним предајама ирачких регрута америчким снагама, након што су закључили да трули режим није вредан умирања.
Коначно, Трамп уводи идеју о масовној побуни иранског народа после кампање бомбардовања у режији Сједињених Држава и Израела: „Када завршимо, преузмите власт. Власт ће бити само ваша. То вам је вероватно једина шанса у ко зна колико генерација.“ То је такође и чин мимикрије. У фебруару 1991, за време првог Заливског рата, председник Џорџ Х. В. Буш је позвао „ирачку војску и ирачки народ да узму ствар у своје руке и натерају Садама Хусеина, диктатора, да се повуче“. Авиони из коалиције земаља предвођених Сједињеним Државама бацали су летке с позивом ирачким војницима и цивилима да „изађу на улице и сруше Садама Хусеина и његове сараднике“.
Волстрит џурнал: Најбоље ново америчко оружје у Ирану је дрон – копија иранског дрона
Осим репризе већ виђеног у Трамповом ратном хушкању има и неких новитета. Његова најодважнија иновација је то што је уместо славне прошлости евоцирао историјске катастрофе, призивајући духове погубних интервенција Сједињених Држава у Ираку. У републиканској дебати пред примарне изборе у децембру 2015. Трамп је рекао да су америчке и ирачке жртве у том сукобу биле бесмислене: „Учинили смо велику медвеђу услугу, не само Блиском истоку него и човечанству. Људи су изгинули, збрисани су, зашто? Не може се рећи да смо победили.“ Овде имамо лидера који сећање на рат који сматра колосалним промашајем касније призива као образложење за улазак у нови рат.
***
На једном дубљем нивоу, Трампова ратна реторика одступа од шаблона који су коришћени пред инвазију на Ирак, у смислу да не означава апсолутно ништа. Она је по себи (мада не и по својим последицама) лишена било каквих референци на стварни свет. На свој типично отворени начин он то и сам открива избором места објаве рата. У таквим приликама користи се прихваћени визуелни језик узвишености и моралне величине, па имамо обраћање нацији и свету уживо из Беле куће, постројене генерале са пет звездица у командној соби, војне брифинге, стварање осећаја да присуствујемо историји. Трампов видео и његово вечерње ћаскање са гостима у комплексу Мар-а-Лаго у петак 27. фебруара („Лепо се проведите… Ја сад морам на посао“) изгледало је срачунато непримерено, баш као и занемаривање забринутости због вероватних америчких жртава: „Можда ће бити жртава. То се догађа у рату“. („Тако је како је“, рекао је касније, када су пале прве америчке жртве.)
Реч „важно“ употребљена је тек следеће вечери: Трампова секретарка за односе са медијима, Каролин Левит, описала је МАГА скуп за прикупљање донација коме је Трамп присуствовао у суботу увече као „важнији него икада“. Вероватно важнији од пружања било каквог образложења америчком народу за упуштање у још један рат. У питању је насумице изабран рат који је Американцима приказан више као рат из каприца, објављен у веселој атмосфери комплекса на Флориди и најављен копираним и монтираним фразама из старих, напола заборављених сукоба.
Лежерна природа објаве рата одговара Трамповој непредвидљивости у улози императора. Реторика које се нејасно сећа некада је имала везе са стварношћу. Коришћење мотива „непосредне претње“ из 2003. је неодмерено и непромишљено претеривање. Али истина је да је Садам претходно развијао и користио хемијско оружје. Идеја о масовној предаји непријатељских војника такође није само фикција – то се догађало у оба Заливска рата. Позив народу да устане против угњетавача није био сасвим без основа 1991: курдски и шиитски борци су већ устајали против Садама и то су поново учинили тада.
Али понављање свега тога данас је празан реторички гест. Тврдња да Иран представља непосредну претњу Сједињеним Државама је некредибилна. Бушова администрација је 2003. покушала да покаже да Садам можда има оружје за масовно уништење и да ће можда пожелети да га употреби против Сједињених Држава. То је била траљаво конструисана оптужница, измишљена да послужи као изговор за спровођење већ припремљеног плана за насилну смену режима у Ираку. Али у америчкој и британској администрацији је још било људи који су бар половично у то веровали и, што је још важније, трудили су се да наведу и друге – своје суграђане и стране владе – да у то поверују. Улагање извесног напора у убеђивање подразумевало се као нека врста предуслова за отпочињање рата.
Овога пута Трампа мрзи чак и да лаже, ако лагање дефинишемо као изношење тврдњи које треба да обману друге. Нико у његовој администрацији не верује у непосредну претњу, нити очекују да ико други у њу поверује. „Непосредна претња“ функционише као телевизијска говорна фигура, отрцана фраза – као када неко уђе у такси и каже „Пратите она кола“ или Трамповим речима када је ратоборно захтевао да му се уступи Гренланд, да можемо то да урадимо на „лакши или тежи начин“. У случају објаве рата Ирану, Трамп својим следбеницима даје само назнаке уобичајене кореографије увођења у рат и очекује да је они сами допуне и одиграју до краја.
***
Иако иранску претњу наводи као један од разлога за улазак у рат, он јој се истовремено и руга: „Уништили смо нуклеарни програм иранског режима“. Иранска ракетна индустрија ће „поново бити потпуно уништена“ – реч „поново“ нам указује да он верује да ју је једном већ уништио. Његова карактеризација наводних намера Ирана да обнови програм нуклеарног наоружања такође нарушава примерени језик објаве рата: „Тражили смо да заувек одустану од криминалног нуклеарног програма, више пута смо покушавали да се договоримо. Покушавали смо. У почетку су и они то хтели. Па онда нису. Па су поново хтели. Па поново нису. Не знају шта хоће. Само желе да чине зло.“
Непосредна претња, дакле, долази од зликоваца из филмова о Бонду који желе да чине зло, али су паралисани хроничном неодлучношћу. Трамп је ајатолахе приказао као комично неспособне и безнадежно дезоријентисане. Детињасти квалитет његових исказа треба да инфантилизује један опасан режим, да га прикаже пре као ситничав него застрашујући. У поређењу са иступима од којих се диже коса на глави када говори о америчким имигрантима, његов приказ иранске претње је упадљиво уздржан. Трамп је одличан у приказивању чудовишта, али овога пута га је мрзело да се потруди.
Идеја да Револуционарна гарда и иранске оружане снаге треба да положе оружје у замену за имунитет такође је без објективних корелатива. Идеја упућује на 1991. и 2003. годину, када је у Кувајту и Ираку било много америчких и савезничких снага којима су се Ирачани могли предати. Коме би сада Иранци требало да се предају? Пилотима бомбардера који лете 50.000 стопа изнад њихових глава? И ко има право да припадницима режимских снага који су чинили злочине над Иранцима и страним цивилима понуди имунитет од будућег кривичног гоњења? Трамп каже Иранцима да преузму своју земљу. Како ће то да ураде, ако немају слободу да делују против оних који су их некажњено убијали и мучили? И како је та земља њихова ако је кључне одлуке о њеној будућности већ донео Трамп?
Позивање иранског народа да устане против Исламске Републике је најциничнији од свих клишеа из нео-империјалне прошлости које је Трамп искористио у овој објави рата. Понављајући Бушов позив Ирачанима из 1991, он у ствари рециклира тренутак велике обмане. Ирачани који су тада поверовали у америчко имплицитно обећање подршке у борби против Садама платили су ту наивност својим животима. Сједињене Државе су одбиле да побуњеницима предају оружје одузето од снага ирачког режима. Уместо тога, одлучиле су да га униште, врате режиму или (у гротескном иронијском обрту) проследе муџахединима у Авганистан. Американци су имали потпуну контролу над ирачким ваздушним простором, али су се повукли када је Садам послао хеликоптере на побуњенике. Убијено је између 30 и 60 хиљада шиита, као и око 20 хиљада Курда.
Ако млади Иранци не знају шта се десило у Ираку пре 35 година, сигурно се сећају шта се догодило у њиховој земљи ове године. Трамп је 13. јануара упутио поруку свим учесницима у масовним протестима против режима у Техерану: „Ирански патриоти, НАСТАВИТЕ ДА ПРОТЕСТУЈЕТЕ – ПРЕУЗМИТЕ СВОЈЕ ИНСТИТУЦИЈЕ!! … ПОМОЋ ЈЕ НА ПУТУ“. Најавио је „веома снажне акције“ ако режим погуби некога од демонстраната. Није било никакве акције, а ни помоћ није стигла. Режим је масакрирао између 20 и 30 хиљада демонстраната. Од свих празних места ово је најпразније – Трамп шаље сигнале који упућују на два случаја сличног охрабривања, једног историјског и једног недавног. У оба су искоришћене речи смртоносно лишене смисла.
***
Описане празнине су део ширег одсуства приче. Иза америчких ратова изван западне хемисфере увек су стајали велики наративи: чинимо свет безбеднијим за демократију (Први светски рат), боримо се против фашизма (Други светски рат), штитимо цивилизацију од комунизма (Кореја и Вијетнам), подржавамо међународно право и суверенитет нација (Кувајт), одговарамо на злочине од 11. септембра „ратом против тероризма“ (Авганистан и Ирак). Свака од тих прича имала је довољно утемељења у стварности да придобије широку почетну подршку (мада не и универзалну). Чинило се да има довољно разлога од историјског значаја да те приче буду протумачене као вредне убијања и умирања. Чак и када је образложење убрзо разоткривано као лажно, у случају инвазије на Ирак, драма освете за 11. септембар и потврђивање америчке моћи након што је Америка показала застрашујућу рањивост били су довољни да се подршка њеним интервенцијама одржи.
Наратив иза Трамповог империјалног позирања требало би да се налази у Стратегији националне безбедности објављеној у новембру прошле године. Ту нам се нуди прича о хегемонији Сједињених Држава на западној хемисфери: обе Америке треба да су под контролом Вашингтона. Где је у том сценарију Иран? Нема га. Иран је, заправо, у тек неколико редова, отписан као неважан: „Сукоби остају најпроблематичнија динамика на Блиском истоку, али данас су ти проблеми мање изражени него што би се дало закључити на основу новинских наслова. Иран – покретач дестабилизације у региону – значајно је ослабљен израелским акцијама после 7. октобра 2023. и операцијом председника Трампа у јуну 2025. године, чиме је ирански нуклеарни програм значајно деградиран.“
Будући да знамо да Трамп никада свесно не ублажава своје ставове, ово је необичан пример њиховог умањивања. Сензационалистички наслови који Иран приказују као озбиљну претњу, а не као заувек сломљеног противника, само су лажне вести које треба игнорисати. Не само да је Иран мање проблематичан, него је и читав тај регион за Сједињене Државе све мање важан: „С обзиром да актуелна администрација укида или ублажава досадашње рестриктивне енергетске политике, услед чега производња енергије у Америци расте, историјски разлози за фокусирање Сједињених Држава на Блиски исток губе на значају“. У контексту ширег сценарија, од Ирана ће у најбољем случају остати не нарочито велика мрља на ретровизору, док ће амерички интереси наставити да напредују у неким новим смеровима.
Амерички наратив за овај рат не постоји зато што тај рат није примарно америчка прича. Та прича припада Бењамину Нетанјахуу. Дуго се трудио да ирански режим наслика на најгори могући начин – као наследнике нациста. „Као што су нацисти покушавали да згазе цивилизацију и замене је ‘расом господара’ док уништавају јеврејски народ“, рекао је у говору у меморијалном центру Јад Вашем 2015, „тако Иран сада покушава да преузме регион и прошири се са декларисаним циљем уништења јеврејске државе“.
То је моћна политичка прича. Склапање договора са нацистичком државом која обећава да неће развијати нуклеарно оружје – као што је то учинило пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација, уз Немачку и Европску унију – последица је заблуде, јер једина сврха иранске државе, као и Хитлерове Немачке, јесте масовно истребљење Јевреја. Споразум је морао бити поништен. Зато је Трамп 2018. године изашао из њега.
Али колико год да је Исламска Република опасна, она наравно ни издалека није налик нацистичкој Немачкој. Алегорија има јасну сврху: она треба да заштити израелски монопол на поседовање нуклеарног оружја на Блиском истоку. Трамп очигледно не верује у то, јер је његов циљ био да с Ираном направи управо ону врсту договора коју је аналогија с нацистима требало да спречи. Некохерентност Трампових ратних циљева проистиче из грубог неслагања између жеље да постигне договор с Ираном – „Више пута смо покушавали“ – и Нетанјахуове апокалиптичне визије сукоба у коме је могућ само бинарни исход: апсолутна победа или тотални пораз. Трамп је објавио књигу Уметност преговарања; Нетанјахуова књига је „Књига Исуса Навина“ из Старог завета.
***
Отуда су у оптицају две различите завршнице за овај рат, једна сасвим бирократска и дипломатска, друга егзистенцијална. Трамп је последњих месеци поново претио Ирану покушавајући да осигура прву завршницу. Онда се стровалио у другу опцију прихватајући Нетанјахуов егзистенцијални страх, као да је тај страх примерен Сједињеним Државама исто колико и Израелу. То подразумева улазак у сукоб са много мање уздржавања него што је у почетку замишљао.
То је, у извесном смислу, прокси рат, али овог пута Америка има улогу проксија. Она показује огромну војну моћ, али и велику политичку слабост. Признање Марка Рубиа да су Сједињене Државе напале Иран када су сазнале да се Израел спрема да то учини Трампа приказује не као моћног вођу већ као беспомоћног послушника. Уместо да пружи отпор допустио је да га Нетанјаху гурне у сукоб који ће преобликовати читав Блиски исток.
Драматични први чин рата – убиство ајатолаха Алија Хамнеија и (како Трамп тврди) још четрдесет седам високих званичника „једним хицем“ – спектакуларан је успех који указује на исте контрадикције. С израелске тачке гледишта, што је више иранских лидера ликвидирано, то боље. С друге стране, Трамп је у разговору са Џонатаном Карлом, вашингтонским дописником мреже АБЦ, рекао да је његова администрација идентификовала могуће кандидате за Хамнеијеву позицију, али „напад је био толико успешан да је већина кандидата елиминисана. То неће бити нико од људи на које смо рачунали, јер су сви мртви. Људи који су нам били на другом и трећем месту, и они су мртви“. Трамп је 3. марта потонуо у још морбиднију фарсу на својој социјалној мрежи: „Већина људи на које смо рачунали сада су мртви… Припремили смо нову групу. Али према извештајима и они би ускоро могли бити мртви. Претпостављам да се спрема трећи талас. Ускоро у Ирану неће бити никога кога познајемо“.
У таквој интерпретацији, сам чин отпочињања рата био је претерано крволочан. Бизарна изјава такозваног министра рата Пита Хегсета да „ово није рат за промену режима, али режим је дефинитивно промењен“ показује да је овај рат већ на свом почетку прекорачио постављене границе. То је требало да буде операција у стилу упада у Венецуелу у којој је непријатељски вођа елиминисан и замењен послушнијом фигуром унутар истог режима. Нови лидер (још једне земље богате нафтом) добио би обавештење да Сједињене Државе могу да га убију у било ком тренутку и да ће то учинити ако не буде послушан. Заправо, Исламска Република је требало да остане управо онаква каква јесте, с том разликом што би убудуће све радила уз Трампов благослов.
Тај благослов свакако не обухвата увођење демократије и поштовање људских права. Хегсет је изјавио да ратни циљеви „не укључује изградњу нације или демократије“. Слободни Иран није део плана. Ако се људи побуне, уз ризик да страдају, све што ће добити биће држава с једнаким правом на унутрашњу репресију и теократску контролу као и некада, докле год је њена спољна политика прихватљива за Вашингтон. То није убедљив позив на страдање потлаченог иранског народа.
Али изгледа се и овај контрадикторни приступ распао чим је рат почео. Стара изрека каже да ниједан ратни план не преживи први сусрет са непријатељем, а сада је та мудрост добила нови обрт: први напад је био претерано ефикасан. Са америчке тачке гледишта, ликвидација тако великог броја високих иранских званичника подигла је улоге у овом сукобу високо изнад нивоа на који је Трамп првобитно рачунао. Ограничени циљ приморавања режима на послушност сада је прерастао у захтеве за безусловну предају и претње потенцијалним уништењем. Ескалација се догодила без икаквог размишљања о томе шта би имплозија Ирана могла да значи за Иран и шири регион, или о томе да ли се уопште жели рат из ваздуха у режији Нетанјахуа по угледу на Газу.
Тренутни проблем америчке војне моћи није у њеним лимитима, већ у томе што је она практично безгранична. Не ради се само о томе да је америчка војска знатно супериорнија од било ког могућег директног противника на бојном пољу. Проблем је у томе што је она сада ослобођена обавезе да своје акције правда било каквим наративом. Први пут у историји Сједињених Држава америчка војна доминација поклопила се са политичком анархијом у земљи. Ослобођен свих брига које иду уз копнену инвазију, рат из ваздуха не подлеже моралу, законима, аргументима, образложењима, прилагођавању ризика могућој победи или поразу. Војна моћ под Трампом је лишена сврхе. То је тактика без стратегије, насиље без визије, средство без циља. Велика обећања изградње демократије, борбе против тираније и за слободу су одбачена. Једино оправдање те моћи је она сама.
***
Раскидање везе између ратова и великих геополитичких наратива је на неки начин ослобађајуће. Агонија америчких ратова после 1945. била је у томе што су временом индуковали осећај узалудности. Када рат изгуби смисао, поднете људске и финансијске жртве постају беспредметне. Ово што се управо дешава под Трампом на известан начин је реакција на страдање и понижење због пораза у Авганистану у његовом првом мандату. Али смисао могу изгубити само они ратови за које је изворно било планирано да га имају. Могу изгубити сврху једино ако су пројектовани са јасном сврхом. Осећај узалудности се јавља када се упркос свим мукама и уложеном напору најављени циљ не постиже. Ако нема прокламованог циља – или ако, као сада, постоји више сукобљених циљева који се међусобно искључују – и осећај узалудности нестаје.
Та негативна логика појачана је Трамповим особеним психичким стањем. Напад на Иран је типичан за ауторитарне државе. Ту рат није вођење политике другим средствима, већ одсуство политике које се испуњава другим средствима. То је још један корак ка апсолутној власти председника, већ постигнутој институционално (Конгрес под контролом републиканаца одбија да испуни уставну обавезу ограничавања извршне власти) и на личном плану (председников прирођени нарцизам појачан је ефектима старења). Као што је изјавио за New York Times у јануару, Трамп верује да се коначно ослободио свих ограничења осим оних „која ми намеће моја моралност. Мој ум. То је једина ствар која ме може зауставити“.
Ројтерс: Израелска кампања да се Јужни Либан одсече од остатка земље и претвори у „тампон зону“
Једно од ограничења које је некада успешно функционисало у Трамповом уму била је његово гађење од крвавих руку, извесна избирљивост у убијању, донекле слична његовој фобији од бактерија. Знамо да је захваљујући тој гадљивости у првом мандату одбацио идеју о бомбардовању Ирана. Када су Иранци оборили америчку беспилотну летелицу у јуну 2019. наредио је осветничке ударе. Када му је речено да би број жртава могао да достигне 150, опозвао је напад. На твитеру је објавио: „Били смо већ спремни за ударе на три различите локације, али онда сам питао колико људи би могло да настрада“. Сада га више не забрињавају ситнице као што је могући број мртвих: у рату се жртве не броје.
Очигледно је да је рат корисна дистракција – за њега и за свет – која треба да скрене пажњу са скандала са Епштајном. Али за њега је то сада и најчистији облик самозадовољавања. Председник који креће у рат преузима терет на себе, али Трамп је одбацио терет рата и ушао у бестежинско стања у коме може да заборави на последице рата и остале ситнице као што су инфлација и животни стандард Американаца. Рат је објавио из Мар-а-Лагоа, блаженог места на коме он проводи своје слободно време. Просто запањује да је на питање о могућности да авантура у Ирану предуго потраје употребио израз из свог омиљеног хобија, голфа. „Немам грчеве (yips) када помислим на слање копнених трупа“, рекао је за New York Post, мислећи на изненадне грчеве због којих добри играчи голфа понекад промаше сигуран ударац.
Оно што је за Трампа бестежинско стање, за америчку републику је огроман терет. Анархична природа његовог ратовања не чини га само девијантним. Његов пут од тврдњи да је страх од Ирана резултат медијског претеривања до проглашења непосредне опасности, од мољакања за Нобелову награду за мир до самозадовољног окретања убијању, доказ су достигнутог аутократског монопола на непредвидљивост. Правдање контрадикција постаје тест лојалности: улизице ће се поломити да образложе мудрост свог вође, чак и ако је она у очигледној супротности са мудрошћу од претходног дана. Када вођа измишља ратове у ходу, његови хирови постају закон.
Екстремно насиље је важан део тог репертоара произвољности. Трамп је интензивирао домаћи терор до тачке где његови агенти могу да убијају америчке грађане по улицама без позивања на одговорност. Сада појачава употребу надмоћне силе у иностранству до нивоа на коме одговорност више није ни могућа, јер нема јасних циљева на основу којих бисмо разликовали сврховитост и одсуство смисла, исправно и погрешно, успех и неуспех. Али оно што се догађа у иностранству се враћа кући: једна од ствари које Трамп никада није крио је да се једини прави рат води на домаћем фронту. Показао нам је да га може објавити када год и како год то пожели.
Извор: NYBooks
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
