Пише: Елис Бекташ
Поред ратова који се воде оружјем, на планети се управо одвија свјетски рат за језик као семиотички и семантички простор. Занимљиво је да у том рату понижавајуће поразе трпе они који су технолошки супериорни и који располажу највећом концентрацијом борбене моћи, односно осовина САД-Израел, скупа са својим вазалима.
Ирански званичници говоре одмјереним језиком који остаје вјеран оријенталној традицији значењске слојевитости али никада не прелази у испразно блебетање. Руски државни врх служи се веома сличним наративним регистром који показује зашто је Русија земља велике литерарне мисли, баш као што Шпанија, кроз говор свог премијера Санчеза, подсјећа свијет да је она земља Сервантеса и Унамуна.
Насупрот томе, амерички државни врх стровалио се у понор хистеричне реторике која се не обазире на стварност. О чему год да говори ноторни мулти-левел и пирамидални хохштаплер Доналд Трамп, предмет мора бити заклоњен грандоманским атрибутима. Све мора бити највеће, најбоље, најјаче. То је логика шибицара и оног давно у клише постављеног путујућег трговца са Дивљег запада који наивнима продаје зашећерену водицу као омнипотентни еликсир за све бољке и флашицу те воде папрено наплаћује.
Садржај Трамповог говора није одређен мишљењем већ ефектом што га ваља постићи на аудиторијум. Због тога се он служи репликама из филмова, суперлативним пренаглашавањем, афектацијом, гримасама и гестикулацијом као браном пред пропитивањем. А уколико се деси да буде изложен питању, он реагује увредама и надменошћу, но то већ нема пуно везе са језиком, већ тај поступак објашњава дубоко фашистичку и расистичку онтологију Доналда Трампа.
Као његови савршени сљедбеници ту су Питер Хегсет, Марко Рубио и Линдзи Грејем. Хегсет, неувјерљиви самопроглашени алфа-мужјак, успио се са шест објављених памфлета сврстати међу оне који су написали више него што су прочитали у животу. Хегсетов је наратив типично гебелсовски и штрајхеровски, уз додатак зачина репликама из ратних филмова. Али, као и у случају Трамповог наратива, све што изговори или је бесмислица или лаж. Тако је недавно рекао да је провео двадесет година у ратовима, премда збир његових година у активној служби износи само девет, а од тога је већину провео на америчком тлу. Краткотрајну службу у Ираку провео је као официр батаљонске С-5 секције, односно као официр за војно-цивилне односе, дакле као једини неборбени елемент у борбеној јединици.
Реторички дискурс Марка Рубиа, бизарне појаве која је у ТВ студио долазила са нацртаним крстом на челу, типски је говор хомосексуалног жигола који је успио да се наметне свом патрону и који прикрива властиту изопаченост сталним наглашавањем традиционалних и конзервативних вриједности. Грејем је вјероватно најбурлескнији лик у Трамповој кафилерији, егзалтирани старчић који по властитом признању није имао времена за жене али је зато нашао времена да младеже на властитом дупету прогласи бубамарама, па је та информација процурила у јавност захваљујући младићима које је плаћао да га сексуално задовољавају. Говор луцкастог Грејема има само двије основне линије: хомоеротска фасцинација Трампом и фанатична опсједнутост Израелом као митском земљом од које он, по свој прилици, очекује онострано искупљење за овостране изопачености које су обиљежиле његову егзистенцију.
Да су једина оружја америчке стране у свјетском рату за језик несувисло блебетање и лаж показује и бизарни сусрет Доналда Трампа са Џејком Полом који егзалтирано изговара да га је Трамп надахнуо својом храброшћу јер никада није избјегавао битке. Но, стварност казује нешто друго: управо је Трамп био тај млађахни дустабанлија који је пет пута избјегао мобилизацију за Вијетнамски рат.
Суштински је проблем, међутим, спремност неугодно великог броја људи, не само у Сједињеним Државама, да се препусте травестијској заводљивости таквог наратива у ком се стапају мулти-левел преварантски маркетинг, гебелсовска методична упорност и презир према чињеницама, схизофрена и дубоко расистичка интерпретација старозавјетних мотива, те презир према друштву као простору субјективитета.
Проблем је и то што у Сједињеним Државама не постоји новинар који би се усудио, на Трампове тврдње да је Иран већ поражен јер му је побијен државни и војни врх, узвратити питањем: господине предсједниче, када би сада неко убио вас, Рубија, Хегсета и Грејема, да ли би САД биле поражене? А било би веома занимљиво чути Трампов одговор на то питање, одговор који би, као и све друго што изговара, био несувисло блебетање, али блебетање које би коначно бацило сноп свјетлости на фашистичку и апсолутистичку амбицију Трампове администрације.
Доминантни наратив израелског политичког врха као другог (или првог) члана новог осовинског савеза наизглед је артикулисанији али је у основи неупоредиво малигнији јер почива на брисању границе између стварности и трансценденције, односно на брисању границе између политике и религије те на уцјењивању свијета траумама из прошлости, како оне старозавјетне, тако и оне прошловјековне.
Водећим израелским политичарима све је теже прикрити убјеђење да они дјелују на спровођењу божје воље, при чему је Богу одузето право интервенције и стављања примједбе. Бог је претворен у пасивни субјект подложан интерпретацији, а његова супстанца и његова квинтесенција транспонирани су у ционистички политички оквир па он стога више не наступа као извршилац божје воље већ као Бог сам. Притом се не допушта преиспитивање концепта изабраног народа, дакле концепта из ког директно извире феномен расизма, а посљедично и других сродних идеолошких девијација.
Језик којим се званични Вашингтон служи као оружјем у свјетском рату и који је детерминисан несувислим блебетањем, лажима, афектацијом, пренаглашавањем, грандоманијом и зилотским прозелитизмом, као и језик званичног Тел Авива, прожет религијским фанатизмом дубљим и структурално чвршћим од оног у званичном Техерану, није безопасан и засигурно неће брзо потрошити свој разорни потенцијал. Али од одбацивања таквог језика зависи будућност човјечанства, односно преживљавање тог језика значиће повратак човјечанства у примордијално доба дивљаштва, у епоху у којој је Бог кроз Мојсијева уста, као знак нарочите милости, наређивао браћи да покољу своју браћу, очевима да покољу своју дјецу, мужевима да покољу своје жене, а дјеци да покољу своје родитеље.
Дакле у епоху у којој је Христ не само одбачен већ и потпуно поништен.
