Пише: Елис Бекташ
Потукоше се неки дан двојица философа у мом комшилуку. Прво је један, заступник идеје да је знање тек химера и да се у основи све своди на веровање, потегао шабер из ногавице и сјурио га право у желудац овом другом, који је чврсто бранио рацио као једину човекову извесност.
Потом је бранилац рационалног хитро тргнуо некакву голему пиштољчину на црни барут и прострелио грудни кош првоме, истовремено му запаливши кошуљу, ето толики је пламен био. Затим је први узвратио секирчетом које се ко зна откуд ту нашло, откинувши другоме четвртину лобање. Док му је мозак пулсирао и вриштећи од бола, други је првоме зарио зубе у гркљан, откинуо га и презриво испљунуо на под. Са пода су, поред кркљања, допирале и клетве каквих би се и сам Иблис постидео. Између две клетве, први је извукао боцу хлорне киселине и сасуо је другом прво на остатке лица, а потом и на генитални предео.
Онда је неко позвао полицију. Полиција је стигла, али није могла да уђе у кафану, пре тога је морала позвати ватрогасце да исеку набацани инвентар прекривен лешевима гостију кафане који су несмотрено похитали да измире двојицу философа. Када је полиција коначно ушла, обојица су лежала на поду, у огромним локвама крви које су се већ почеле спајати у једну, растворених утроба из којих се ширио несносан задах цревног садржаја а ноге су им се неритмично грчиле. Пре него што је сигла хитна помоћ, обојица су издахнула, на очиглед згрожених полицајаца, конобара и три преживела госта. А када су умрли, устали су и променили кафану.
Сутрадан се сретоше, главобољни и повијени под теретом гризодушја, па кришом и вештином какву поседују шверцери девиза разменише погледе и одоше сваки на своју страну.
