Пише: Синиша Вуковић
Глумце и глумице обично памтимо по двије карактеристике: једна је да су били, или још увијек јесу, изврсни умјетници вјешти да пресвлачењем костима на себи истодобно одлично ускоче и у други људски карактер или емоционално стање, а други су они што без замуцкивања и застајкивања нису кадри прочитати ни податке са своје особне исказнице. Обрнимо се мало око себе и учас ћемо опазити читаву клапу дипломираних шмираната и шмирантица које у нарави не бисмо ангажирали на некој приватној забави ни да нам издекламирају коју пјесму Тина Ујевића… Насупрот томе стоји гигантски глумачки дар Данила Бате Стојковића, којему је чувени и легендарни Добривоје Добрица Милутиновић након његовог наступа 1953. године на Пашином брду у комаду „Крчма на главном друму“ Антона Павловича Чехова, честитајући му, био рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац.“
А Бата Стојковић тада није имао ни 19 година, с обзиром на то да је рођен 11. коловоза 1934. у Београду, па му овај еулогиј управо настаје у поводу 90. обљетнице рођења. Милутиновићев профетски добронамјерни рефлекс, срећом, обистинио се, па је добри Бата доиста развезао, распламсао и расплесао талент својега глумства у свим смјеровима и за сва времена. Тај је ендемични нерв носом искуснога казалиштарца био препознао и Томислав Танхофер, редатељ и професор на Факултету драмских уметности у Београду, који је скупа са Силвијем Бомбарделијем у то доба био покренуо и Сплитске љетне приредбе, данас Сплитско љето. Бата Стојковић ће, пак, 1959. дипломирати код Јосипа Кулунџића играјући Ђорђа Црнојевића из драме „Јелисавета“ Ђуре Јакшића и Капетана ватрогасца из „Ћелаве пјевачице“ румуњско-францускога генијалца театра апсурда Ежена Јонеска.
И онда ће, штоно ријеч, све након тога постати повијест. Већ тада ће почети играти на даскама Југославенског драмског позоришта, еда би 1962. постао сталним чланом глумачке филијале унутар ансамбла Атељеа 212. Прецизније говорећи, још 1956. играо је на позорници ЈДП-а једну епизодну улогу слуге у „Макбету“ Вилијама Шекспира… Па ће, како је и ред и пракса, доћи у казалишту прокуханом глумцу и изазови за снимања до на филм. Бит ће то црновални филм „Издајник“ (1964.), нажалост пре-пре-прерано преминулога и докраја нереализиранога редатеља Војислава Ракоњца Кокана, познатога и као другог мужа глумачке диве Милене Дравић. Исте године судјеловат ће на сету снимања и филма „Човек из храстове шуме“ Миодрага Миће Поповића, заједно с Мијом Алексићем.
Ама, не хотећи глисирати баш по сваком факту неписане библиографске таксономије с енциклопедијским амбицијама, ипак није могуће заобићи ни неколицину филмских оствараја што их је овај богомдани глумац био уградио у фундаменте своје будуће фасцинантне каријере. Опазивши озбиљнога професионалца што је у стању, да простите, од говна направити питу, Бату Стојковића почели су узимати редатељи сви од реда. Нека врста аудицијске регрутације и сценскога крштења била је улога Бубулеје у серији „Дипломци“ редатеља Небојше Комадине и сценариста Синише Павића (1971.), име које улоге уградит ће се у његов надимак запамћен до наших дана. Непосредно након тога услиједили су неминовни ангажмани у пројектима такођер умјетника запетих за узлазне висине, макар и на вишим, режисерским разинама, па је Бата заиграо код будуће иконе Александра Ђорђевића, тумачећи споредну улогу у филму „Мајстор и Маргарита“ (1972.), према роману Михаила Афанасјевича Булгакова, за који је глазбу био написао велики Енио Мориконе.
Та је декада била урезана у дршку колта недеклариранога каубоја Бате Стојковића као иницијална одскочна даска након које је, можда и нехотећ, исписао најважније пагине хисториографског љетописа на овим просторима. Наслови „Чувар плаже у зимском периоду“ (1976.) и „Пас који је волео возове“ (1977.), па „Национална класа“ (1979.) Горана Марковића или „Посебан третман“ (1980.) Горана Паскаљевића, наговијестили су како се унутар артистичкога хабитуса овога глумца налази тијело прототипа античког тумача достојног Есхила и Еурипида, Аристофана и Софокла…
Тај су несвакидашњи дар нањушили и детектирали Душан Ковачевић и Слободан Шијан, извансеријски писац и генијални редатељ који то још можда тада и није знао, па су Бату Стојковића укључили у прву своју несвјесну атомску бомбу: филм „Ко то тамо пева“ (1980.). Ковачевић је већ био донекле афирмиран неколицином казалишних комада што су подрашкали занимање публике, али јувенилном Шијану ово је био деби у свој својој разоткривеној нагости; међутим, и на срећу по све нас, успјели су створити филм што до данас зрачи непролазном радијацијом. А велике заслуге за то има баш Бата Стојковић, с оном његовом мусавом улогом прозелитскога германофила, спадала и зановијетала који свима на танане чупа живце.
Ковачевић и Шијан неће га заобићи ни кад буду доскора радили друго чудо од филма, „Маратонци трче почасни круг“ (1982.), гдје ће чангризави Бата, као један од изданака фамилије Топаловић, управо бриљантно одиграти ролу једног од мушких у низу обитељске лозе без женских… А тек лик Илије Чворовића у мастерпису „Балкански шпијун“ (1984.), који је најсофистицираније одигран карактер у југославенској кинематографији опћенито. Сви знамо све напамет, па би било наодмет издвајати коју од опћепознатих реплика. Осим поклонити се завршном монологу! Све исто можемо примијенити и на филм „Варљиво лето ’68.“, гдје горљиви марксист пролази тешке тренутке при одгоју својега несташног сина, а ми сви памтимо дидактичке сугестије сервиране у виду псаламских антифона: „Меси, меси, неће ништа да ти шкоди!“
Нема ничег дивнијег од отајства кад се успостави и фиксира готово посвећена сурадња на релацији аутора и извођача: кад је поштар у конгенијалности суживотне сурадње – сâм текст! Тако је многа литерарна мисао или друштвена порука Душана Ковачевића, баш у особи Данила Бате Стојковића, добила ненадмашног и благословљеног тумача окруњеног свемирском ауреолом и земаљском дијадемом. Била је то нека врста екстензије корелације што ју је аутор имао с репродуктивцем Зораном Радмиловићем, кад му је био повјерио свој дипломски рад, а који ће овдашњи пук – док буде и свијета и вијека – памтити као наднаравну казалишну чаролију именом „Радован Трећи“ Добро, славни „брк“ Радмиловић сасвим извантјелесном интерпретацијом оживотворит ће и Ковачевићев лик именом Били Питон у „Маратонцима“, који брк брончаном трајношћу бдије и овог часа над урном његовом у колумбарију у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, некако баш преко пута обитељској гробници Бате Стојковића.
А кад је Бата Стојковић уморен болешћу најпослије и отпочинуо, свега четири дана након што је одиграо своју задњу представу, култну „Корешпонденцију“ која се довинула скоро до 300. изведбе, творац његових најважнијих ликова и пријатељ Душан Ковачевић одржао је топао говор на комеморацији у Звездара театру, гдје је Бата играо у његовом ремек-дјелу „Професионалац“. Па нека Ковачевићеве ријечи закључе и овај напис, у којим ријечима није недостајало ни узвишености ни духовитости, иако су настале и изговорене у болном поводу и жалобном тренутку: „Драги Бато, данима покушавам да ти кажем нешто налик на опроштај, а да се ти не намрштиш или насмејеш. Београд је имао великих глумаца, али никада некога као што си ти. Прошао си нашом сценом као олуја. Нашим пријатељима који те чекају реци да смо боље него што јесмо.“
Извор: Портал Новости
