Пише: Елис Бекташ
Доналд Трамп или, да будем прецизнији, Трумп, хвали се да је најефикаснији амерички предсједник у историји а ту своју ефикасност мјери бројем предсједничких указа које потписује у манијакалном ритму па је тако већ у првих неколико дана свог другог мандата надмашио Френклина Делана Рузвелта који је потписао 76 указа у првих 100 дана своје владавине.
Проблем је, међутим, то што се ефикасност једне администрације не мјери бројем одлука већ њиховом ефикасношћу и њиховим дугорочним посљедицама. Рузвелтови укази доминантно су били економске природе и омогућили су извлачење Сједињених Држава из дубоке економске кризе и њихово претварање у глобалну суперсилу са застрашујућом индустријском па самим тим и војном и политичком моћи.
Трумпови укази скоро одреда су идеолошки или чак само вулгарно пропагандни, њима се не успостављају никакви нови модели нити парадигме, већ се на један хистеричан начин настоје поништити малигни резултати рада Бајденове али и Обамине администрације, па све то наликује на лијечење сифилиса – ампутацијом уда.
Поред бројних указа којима се додјељују веома контроверзна и с етичког аспекта поражавајућа помиловања серијским силоватељима, педофилима и ратним злочинцима, Трумп потписује и у најмању руку имбецилне указе којима покушава да инфантилним језичким интервенцијама промијени стварност, попут оног којим је Мексички залив преименовао у Амерички. А нико да му скрене пажњу да би онда био ред да и Сједињеним Америчким Државама ишчепрка неко америчкије име, а не да толерише оно талијанско, позајмљено од славног фирентинског поморца Веспучија.
Економски укази које Трумп потписује и који се углавном своде на каприциозно повећање царинских намета под егидом успостављања реципроцитета показују да он не разумијева природу капитализма који почива на стварању нових вриједности, већ да је његов ум окован рентом. Таква економија, у којој доминира рента умјесто динамичне тржишне размјене, нужно је импотентна у погледу индустријске производње којој не погодује ни карикатурални повратак у изолационизам.
Намјера успостављања тијела за заштиту хришћанских вриједности у оквиру државне администрације, те намјера укидања тијела за јавно образовање двије су можда и најопасније Трумпове идеје које поткопавају саме темеље Сједињених Држава као грађанске демократије. Ноторна је чињеница да су претходне либералне администрације отишле недопустиво далеко у идеолошкој рекодификацији и да су умјесто канонизације прибјегли табуизацији питања људских права, на тај начин их лишавајући нужног преиспитивања и претварајући их у батину политичке моћи и у извозни идеолошки производ, налик на совјетски комунизам у неким прошлим временима.
На такву идеолошку аберацију која се, нимало благонаклоно, може назвати револуционарном, одговор је стигао у виду конзервативне контрареволуције која настоји да се представи као револуција али то не може бити јер не успоставља нове вриједносне моделе и парадигме већ тежи ка повратку на идеализоване предоџбе из прошлости и тако отварајући простор за повратак и на давно превазиђене концепте попут теократије.
Споменута намјера да државна администрација узима у заштиту религијске вриједности само је наизглед безазлена реакција на либерално дивљање. Спој пендрека, као заштитника поретка, и религије, као простора трансцеденције, не представља цивилизацијски искорак већ дубоку и поражавајућу регресију и веома се лако може десити да већ за неколико мјесеци јавност свједочи проглашавању критика Доналда Трумпа нападом на самог Бога. Поврх тога, остаје нејасно шта Трумп и трумпизам имају с Христом и хришћанством и са њиховим вриједностима, осим идеографске и иконографске експлоатације и манипулације.
Треба указати и на чињеницу да се таквом одлуком изравно доводи под знак питања шести члан америчког устава који успоставља чврсту брану између религије и државне администрације. Премда се неком као примамљива и прихватљива може учинити идеја да држава, као структура моћи и као репресивни апарат, узима у заштиту религијске вриједности умјесто права на слободно испољавање религије, такав поступак дерогира способност државе да пружи једнаку правну заштиту свим својим грађанима, без обзира на њихове ставове и увјерења и због тога је трумпистичко контрареволуционарно лудило најпогрешнији од свих погрешних одговора на либерално револуционарно лудило.
Намјера да се редукује подршка државне администрације сектору јавног образовања једнако је опасна као и претходна. Јавно образовање, о чему Џон Ралстон Сол надахнуто пише у својој Цивилизацији несвјесног, темељ је изградње друштвене и грађанске свијести и предуслов слободног друштва. Преусмјеравање државне подршке из јавног у приватни образовни сектор у себи садржи наговјештаје жеље за стварањем нове аристократије, односно менаџерске касте која ће у својим рукама концентрисати сву друштвену моћ.
Да би читалац схватио због чега је Трумп контрареволуционар, подсјетићу га на једну од првих Периклових одлука, да се из атинске градске благајне издвоји такозвани позоришни новац који је омогућио да најсиромашнији грађани, они који себи не могу приуштити куповину улазница, имају своја мјеста у публици током позоришних представа, и то она најбоља мјеста. Перикло је, за разлику од Трумпа, био свјестан да је култура, као екстензија образовања, питање од најширег друштвеног и политичког значаја и да друштво које то право ужива селективно не може рачунати на свој демократски потенцијал.
Доналд Трумп, као што су многи аналитичари прецизно уочили, нема своју идеологију, односно његова је идеологија скуп хистеричних популистичких инвектива које извиру из једног дубоког неразумијевања и историје и стварности, односно из једне инфантилне, дизнијевске пројекције и предоџбе. То што тренутно нема своју идеологију, међутим, не значи да је ускоро неће имати.
Након повратка у Бијелу кућу он интензивно поткопава темеље на којима почивају Сједињене Држраве и који су надахнути европским духом осамнаестог вијека, дакле рационализмом и просвјетитељством. Трумп себе успоставља као европског, односно германског политичког идеалисту и слиједи пут који је у Европи довео до устоличавања нацистичких идеја па је веома могуће да се то лудило понови и пред очима Сједињених Држава збуњених и уплашених либералним лудилом.
Надам се да је на крају читаоцу јасно зашто Доналда упорно називам Трумп а не Трамп како се тренутно изговара његово американизовано презиме – на тај начин исказујем уважавање за једног реакционарног и традицији наклоњеног политичара који је потомак њемачких миграната који су се у европској отаџбини презивали Трумп односно Друмпф. И зато, ако Доналд хоће да буде озбиљно доживљен као предводник повратка на старо, ред би био да тај пут започне повратком на своје изворно породично име.