Пише: Бошко Јакшић
Иранцима је мореуз Ормуз гаранција опстанка и најефикасније оружје масовног ремећења глобалне економије. Игра се води на ивици амбиса, али ниједна страна нама пуну контролу над догађајима
Обнова оружаних сукоба, нова блокада пловидбе кроз Ормуз пропраћена скоком цене нафте, баражи узајамних оптуживања и размена пламтећих претњи – то је опис стања америчко-иранског конфликта од како је Меморандум о разумевању потписан 17. јуна де факто раскинут.
Када је јуна 2025. и крајем фебруара 2026. заједно са Израелом ушао у рат, циљ Доналда Трампа био је уништавање иранског нуклеарног и ракетног програма, неутралисање Осовине отпора коју чине регионални савезници Ирана и “стварање услова” за обарање теократског режима у Техерану. Ниједан циљ није остварен, али је створен нов проблем. Данас се све врти око Ормуза, стратешког морског пута којим пролази петина светског извоза нафте и природног гаса. У ситуацији опасног хаоса и конфузије, Американци више и не помињу циљеве због којих су кренули у агресију.
Мореуз је у Исламској Републици добио статус симбола тријумфа у рату са војно супериорнијим противницима. За њу је Ормуз гаранција опстанка и најефикасније оружје масовног ремећења глобалне економије. Што више администрација Доналда Трампа притиска, то Техеран више заоштрава своју позицију око Ормуза и показује да прихвата ново проширење сукоба по Заливу.
ЗАЧАРАНИ КРУГ КОНФЛИКТА
У првим данима примирја у априлу Иран је саопштио да је пролаз “комплетно отворен” за комерцијални саобраћај кроз “координисане коридоре” и да ће укинути таксе које је наплаћивао. Истог дана Трамп је потврдио да обнавља поморску блокаду иранских лука. Иран је то протумачио као кршење споразума, поново затворио Ормуз и гађао бродове који су покушали да плове без сагласности Техерана. Данас се све врти око расподеле контроле у послератном менаџменту пловидбе. Међутим, Меморандум не само да је оставио за касније питања иранског нуклеарног и ракетног програма већ је недоречен и око Ормуза. Тачку 5 – Иран ће предузети мере, употребивши све напоре за безбедан пролазак комерцијалних пловила без накнаде, само 60 дана, из Персијског залива у Оманско море и обрнуто – Техеран тумачи као право да надгледа навигацију током договореног прекида ватре од 60 дана.
Хавијер Блас: Иран ризикује да проигра своју ормуску партију
Вашингтон покушава да активира јужну руту кроз територијалне воде Омана и тако Иран избаци из игре, али власти у Техерану не посустају. Узвратили су гађањем танкера, после чега је Трамп је наредио нова бомбардовања, те саопштио да примирје више не постоји и да САД контролише Ормуз.
“Ормуз је ОТВОРЕН, и биће ОТВОРЕН, са Ираном или без њега”, написао је Трамп на својој друштвеној мрежи и најавио обнову поморске блокаде иранских лука и пловила и опозив одлуке да се Ирану допусти несметани извоз нафте. Иран је поновио да је Ормуз поново блокиран, а снаге Револуционарне гарде погодиле су танкер-два, довољно да светска цена нафте почне да скаче. Заменик шефа иранске дипломатије признао је да Техеран више не испуњава обавезе преузете Меморандумом, оптужујући САД да је први прекршио договор.
Американци су гађали циљеве широм земље, а напад у близини једне онколошке болнице на југозападу земље Техеран је назвао “варварским”. Иранци узвраћају ракетнима нападима на америчке базе у Бахреину, Катару, Кувајту, Оману, Саудијској Арабији, али и Сирији и Јордану.
Трамп је “у част” тројице погинулих војника – двојице у Јордану и једног у Ираку – девети узастопни дан наредио нов талас напада широм Ирана. Број страдалих Американаца од почетка рата попео се на 17, уз 400 рањених. Спирала насиља наставља да се успиње. Иранци су потврдили да не само да имају значајне залихе ракета већ и да успешно избегавају америчке системе противваздушне одбране.
Затвара се зачарани круг. Обе стране прижељкују крај конфликта, али су спремне на рат исцрпљивања како би добиле што више у преговорима који ће се кад-тад наставити.
Уколико се Техеран не врати преговорима, Трамп грми да ће “ресетовати дугме”, што ће за Иран бити “фијаско”. Напади на војне инсталације у обалском подручју Ирана проширују се ударима на цивилну инфраструктуру – електране, мостове и постројења за десалинизацију воде. Делом је претња остварена, иако је у питању ратни злочин.
Трамп једног дана проглашава победу, сутрадан наставља рат. Много је помпезних али недоследних речи. Његова војна стратегија до сада није успела да примора Техеран на уступке. Иран само постаје још тврђи. Понављају се исте грешке. “Само престаните да причате”, поручује Трампу угледни колумниста “Вашингтон поста” Дејвид Игнејшус.
На позив Техерана Хуту савезници у Јемену најавили су затварање пролаза Баб ел-Мандеб, руту транспорта нафте кроз Црвено море, што би потпуно паралисало глобално тржиште.
СТВАРАЊЕ НОВОГ БАЛАНСА МОЋИ
Трамп истовремено све време пословично калкулише са профитом. Делује спремно да прихвати захтев Ирана да наплаћује пролаз комерцијалних бродова, али пошто САД проглашава “Чуваром Ормуза”, захтева да и Америка наплаћује транзитну таксу од 20 одсто, знатно више од таксе коју је бродовима раније наметнуо Иран. Чини се да ће ова бродарина бити неизбежна, али како је ускладити са међународним прописима о слободи пловидбе?
Иран игра на карту која се показала као адут: продужени напади угрожавају извоз нафте са Блиског истока, па би Трамп био крив уколико енергетска криза изазове глобалну рецесију. Ескалација је потврда дубоких разлика у очекивањима шта мировни договор треба да оствари. Вашингтон је уверен да ће појачани војни притисак приморати Иран да отвори Ормуз и врати се преговорима под америчким условима. Пун самопоуздања без обзира на разарања, Техеран је уверен да је већ створен нови регионални баланс моћи и да нема повратка на старо. Из иранске перспективе, Ормуз се променио зато што се његово стратешко окружење променило. Меморандум је пропао јер Трамп тумачи прекид ватре као повратак на стари поредак Ормуза, а Иран то не жели.
Иран више не жели да преговара о прошлости. Иза свега се крије стратешки закључак који се назире после сахране ликвидираног ајатолаха Алија Хаменија. Шестодневне процесије по Ирану и Ираку руководство у Техерану посматра не само као опроштај од лидера који је најдуже водио Исламску Републику већ као потврду да је држава савладала шокантан америчко-израелски напад не губећи унутрашњу кохезију или регионални утицај. Зато преговори морају да уважавају нове реалности, а не да обнове старе. То објашњава зашто се дипломатија доживљава као још један фронт конфликта, а не као алтернатива рату.
Ирански званичници верују да Вашингтон стоји иза успореног рата изнуривања тиме што комбинује санкције, војне операције и преговоре како би добио уступке Техерана. Иран на то није спреман и процењује да борбене операције морају да обликују ток преговора. “Свет данас припада пољу рата”, каже један ирански званичник. У Техерану верују да дипломатија вреди само уколико прихвати нове балансе створене током сукоба.
РАТ КАО ЈЕДИНА АРЕНА
Док се држи става да је Ормуз његова црвена линија, Техеран показује да је ипак спреман за нове разговоре. Компромис је неопходан јер су иранске луке блокиране док се поморски саобраћај не нормализује. Кина, која купује око 90 одсто иранске нафте, заинтересована је за то да се Ормуз поново отвори, па Пекинг свакако утиче на Иранце.
У току је борба две воље. Иранци пажљиво калибрирају своје потезе, али ризик је то што се игра води на ивици амбиса и што ниједна страна нема пуну контролу над догађајима. Питање зато више није да ли претходно разумевање може да се обнови, већ да ли Иран и САД и даље верују да оно рефлектује стратешке реалности створене ратом. Опасност је у томе што, док обе стране траже начин да оснаже своје преговарачке позиције, рат прети да постане једина арена у којој уступци друге стране могу да се остваре.
Војна ескалација убрзала је и дипломатску. Преговарачи из Катара одлазе за Техеран. Ирански председник је контактирао пакистанског премијера, поново отварајући канал који је довео до споразума из Исламабада. Вашингтон ове контакте тумачи као сигнал слабости Иранаца и жеље да се по сваку цену врате преговорима, што у Техерану демантују не само вербално већ и “реципрочним акцијама” по Блиском истоку.
Трамп прети, али избегава акције које би захтевао један продужени рат у региону. Иако је изјављивао да је власт у Техерану “олош” и да је преговарање “траћење времена”, поново је активирао своје преговараче и посреднике из Пакистана и Катара.
Толико о Американцима и Иранцима. Шта је са трећим директним протагонистом рата – Израелом?
Израел има своје страхове. Сматра да се Трамп фокусирао на слободу пловидбе Ормузом и да не показује довољно одлучности да спречи обнову иранских нуклеарних постројења, за коју тврди да је у току. “Нико не прича о нуклеарном питању. Замислите Северну Кореју на Ормузу. То је за нас најгори могући сценарио”, сматра неименовани израелски обавештајац, кога цитира “Ал-Монитор”.
Премијер Бењамин Нетањаху покушава да увери Трампа да Техеран периодичним обнављањем непријатељстава купује време. Био је успешан када је Американца увукао у рат 28. фебруара, али је питање да ли то може још једном. Трамп је изгубио стрпљење и хоће крај рата. Иранци имају времена. Израелци би најрадије још једном ударили, али шеф Беле куће им је јасно, командним тоном, поручио да то не чине.
ДИПЛОМАТИЈА НЕ ОДРЕЂУЈЕ РАЗВОЈ ДОГАЂАЈА
Посредници су сада усредсређени на проналажење привременог аранжмана за пловидбу Ормузом који би важио четири до шест недеља, док се не пронађе трајно решење прихватљиво не само САД и Ирану већ и земљама Залива. Да ли ће то бити повратак на шеме пловидбе које је 1968. прописала Међународна поморска организација, агенција УН, или неки нови аранжман? Извесно је само да Техеран одбацује мисију Европљана и армија НАТО. Дотле, треба уклонити поморске мине којима је засут Персијски залив. Тај посао није ни започет.
Мир је неизвестан. Дипломатија није заустављена, али више није она која одређује правце догађаја. Док се не дође до неког компромиса, ова фаза заливског рата поново прети региону, свету, али и Америци. Трампу, који је током кампање говорио против интервенција и “вечних ратова”, прети опасност да упадне у исту замку као и његови претходници, од Вијетнама преко Авганистана до Ирака. Преценио је војну моћ па је после 47 година непријатељства са Ираном сада на пола пута: између преговора и војних операција које би могле да потрају.
Извор: Време
