Loši zajmovi režimskim prišipetljama skršili su Ajandeh banku, pogoršavajući dugotrajnu finansijsku krizu
Preveo: Miloš M. Milojević
Piše: Džered Malsin
Najočitiji nagoveštaj da će se stvari u Iranu sunovratiti nije došao od prigušenog gneva opozicije u zemlji ili osujećenih nada mladih ljudi željnih većih ličnih sloboda. Počelo je od kolapsa jedne banke.
Krajem prošle godine, banka Ajandeh, koju vode osobe blisko povezane sa režimom, opterećena sa pet milijardi loših zajmova, je propala. Vlada je ovaj kadaver prenela u državnu banku i naštampala je ogromnu količinu novca kako bi pokušala da papirom prikupi sve rasuto crveno mastilo u bilansu stanja. Oni su zakopali problem ali ga nisu rešili.
Umesto toga, propast je postala i simbol i katalizator ekonomskih nedaća koje su na kraju izazvale proteste koji sada predstavljaju najveću pretnju po režim još od osnivanja Islamske republike pre oko pola veka. Kolaps banke pokazao je da je iranski finansijski sistem, pod višegodišnjim pritiskom sankcija, loših zajmova i inflatorno naštampanog novca, postao sve više nesolventan i nelikvidan. Za još pet banaka se mislilo da su podjednako slabe.
Kriza je udarila u najgore moguće vreme. Poverenje u iransku vladu već je bilo poljuljano Dvanaestodnevnim ratom sa Izraelom i Sjedinjenim Državama u junu koji je pokazao da ona ne može da odbrani od napada sopstveno stanovništvo. Njeni predvodnici odbijali su da se uključe u pregovore o nacionalnom nuklearnom programu, čime je eventualno olakšanje sankcija postalo nedostižno. U novembru, Izrael i SAD su iznova zapretili da će napasti ukoliko Iran pokuša da obnovi svoj arsenal balističkih raketa ili nuklearna postrojenja.
Izmučena nacionalna valuta, rijal, iznova je upala u opadajuću spiralu. Zemlja je imala malo mogućnosti da ovo padanje zaustavi. Američko delovanje preseklo je glavni izvor snabdevanja Iranom dolarima iz Iraka, značajno umanjujući raaspolaganje čvrstom valutom koju pribavlja prodajom nafte dok su rezerve pohranjene u inostranstvu ostale nedostupne zbog sankcija.
Nakon više decenija pažljive gradnje zaobilaznica oko ograničavajućeg sankcionog režima i korišćenja sivih tokova kapitala kako bi se poljuljana nacionalna ekonomija održavla, Teheran je zapao u bezizlazni položaj, bez alata kojima bi mogao da se pozabavi sve dubljom ekonomskom krizom ili kojima bi mogao da zadovolji potrebe sve očajnijeg stanovništva. Stotine trgovaca, koji se uglavnom ne priključuju masovnim nacionalnim protestima, izašlo je na teheranske ulice zahtevajući olakšanje.
„Ovo je bila dobro povezana banka, korumpirana, što je ukupno potcrtalo kako je bankarski sistem kanal za bogaćenje dobro povezanih osoba“, kaže Adnan Mazarei, bivši zamenik Odseka za Bliski istok i Srednju Aziju Međunarodnog monetarnog fonda. Neuspeh banke pridodat je onom što je nazvao „kreščendom gubitka legitimnosti režima nakon izraelskog napada“.
Banku Ajandeh osnovao je 2013. godine Ali Ansari, iranski poslovni čovek koji je spojio dve banke u državnom vlasništvu sa još jednom koju je ranije osnovao kako bi stvorio novog zajmodavca. Potiče iz jedne od najbogatijih porodica u zemlji i poseduje više miliona dolara vrednu vilu na severu Londona.
Politički se smatra bliskim nekadašnjem konzervativnom predsedniku Mahmudu Ahmadinedžadu.
Ujedinjeno Kraljevstvo je sankcionisalo Ansari prošle godine svega nekoliko dana posle kolapsa Ajandeha, označivši ga kao „korumpiranog iranskog bankara i poslovnog čoveka“ koji je pomogao da se finansira moćna iranska paravojna i poslovna organizacija, Islamska revolucionarna garda (Korpus zaštitnika Islamske revolucije).
U izjavi objavljenoj u oktobru, Ansari je krivicu za propast banke pripisao „odlukama i političkom delovanju koje je izvan bančine kontrole“.
Ajandeh nudi najviše kamate među iranskim bankama, što je privuklo milione deponenata. Masivno se zadužuje kod centralne banke, koja emitujući novac održava funkcionisanje ove ustanove, navode ekonomisti. Kao i druge problematične iranske banke, Ajandeh raspolaže velikom količinom nenaplativih dugova, što je jedan od mnogih razloga koji su je odveli u propast.
Njena najveća investicija bila je Iranski mol, otvoren 2018. godine. Razmetljiva raskoš projekta ima malo smisla kada se sagleda u kontekstu stagnacije ostatka iranske ekonomije. Dvostruko veći od Pentagona, tržni centar je grad za sebe sa sopstvenim Imaks bioskopom, bibliotekom, bazenima i sportskim kompleksima, baštama, izložbenim salonom automobila i halom ogledala izrađenom po uzoru na šesnaestovekovnu persijsku carsku palatu.
Ekonomisti i iranski zvaničnici navodili su da je projekat primer samopozajmljivanja, u kojem je Ansarijeva banka zapravo pozajmljivala novac sopstvenim kompanijama. Kada je propala, izveštaj poluzvanične novinske agencije Tasnim, naveo je reči visokog zvaničnika centralne banke prema kojem je devedeset odsto bančinih resursa bilo vezano za projekte kojima je sama upravljala.
Ajandeh je godinama bila meta kritika nekih konzervativnih i reformskih političara koji su insistirali na zatvaranju banke i ukazivali su će dalja podrška centralne banke ovoj ustanovi povisiti inflaciju zbog potrebe da se stalno emituje novac kako bi ona bila finansirana.
Ovi pozivi bili su osobito glasni krajem prošle godine. Glavni iranski sudija Golamhosejn Mohseni-Ejei u oktobru je pozvao centralnu banku da nešto preduzme, preteći na društvenim mrežama da će preduzeti pravne korake ukoliko rukovodstvo banke ne bude istupilo i počelo da deluje. Centralna banka je narednog dana objavila raspuštanje banke.
Vlada je preuzela sva bančina dugovanja i prinudila ju je da se pripoji najvećem državnom zajmodavcu, banci Meli. Barem još pet iranskih banaka sada je suočeno sa sličnim nepovoljnim izgledima, prema navodima ekonomista i prošlogodišnjim izjavama zvaničnika centralne banke. Među ovima je državna banka Sepah, jedna od najvećih u zemlji, koja je ranije apsorbovala druge propale banke.
Direktor za nadzor banaka Iranske centralne banke nazvao je prošle godine Ajandeh „Ponzijevom šemom“. Za mnoge Irance, ona je simbol sistema koji oskudne resurse koji mu stoje na raspolaganju preusmerava prema dobro povezanoj manjini dok oni grcaju.
„To je još jedan primer onih priča o korupciji i nepoštenom ponašanju koje na Irance ostavljaju utisak da je sistem udešen na njihovu štetu, ili da je barem usmeren na korist jedne malobrojne elite“, kaže Esfandijar Batmangelidž, izvršni direktor Fondacije Burs i Bazar, organizacije za ekonomsku analizu.
Ajandeh je bila u središtu onoga za šta ekonomisti kažu da je šira kriza finansijskog sistema koja se ubrzala nakon ponovnog uvođenja američkih sankcija 2018. godine.
Pošto im nedostaju sredstva, iranske banke se oslanjaju na pozajmljivanje od centralne banke preko mehanizma za hitno obezbeđivanje likvidnosti, koji naplaćuje visoke kamate ali pozajmljuje novac ne zahtevajući obezbeđenje. Banke zatim nerazborito ulažu novac, često pozajmljujući povezanim elitama koje se bave spekulativnim poslovima i velikim građevinskim poduhvatima.
Centralna banka emituje novac kako bi finansirala ove zajmove, iako su zvaničnici banke i ekonomisti dugo upozoravali da to stvara inflatorni pritisak i slabi valutu.
Ishodište je krhki finansijski sistem koji zavisi od države baš u vreme kada je Iran pretrpeo niz sve snažnijih udaraca: talas sankcija, opadanje regionalnih saveznika poput Hezbolaha i Asadovog režima u Siriji, i direktno sukobljavanje sa Izraelom i SAD. Još 2019. godine vlada je efektivno kontrolisala oko sedamdeset odsto iranskog bankarskog sistema, prema navodima analize koju je izvršio Mazarei, nekadašnji zvaničnik Međunarodnog monetarnog fonda.
Zbog Ajandehove propasti oglasila su se zvona na uzbunu. „Ona je osnažila uverenje da je bankarski sistem veoma, veoma krhak i ranjiv“, kaže Mazarei. „Ako nešto pođe naopako to će opteretiti državnu kasu“.
Iranski ekonomski kolaps se više godinama se pripremao ali se munjevito odvio tokom nekoliko prethodnih meseci. Nacionalna valuta izgubila je 84 odsto svoje vrednosti spram američkog dolara tokom 2025. godine. Cene hrane skočile su po godišnjoj stopi od 72 odsto, gotovo dvostruko višoj od prosečne stope tokom nekoliko prethodnih godina. Zemlju takođe mori energetska kriza i kriza snabdevanja vodom toliko teška da je predsednik Masud Pezeškijan predložio izmeštanje prestonice iz Teherana negde bliže obali Indijskog okeana.
Plate nisu pratile ovu inflaciju što je obične Irance dovelo do sloma. Ljudi su govorili kako više ne mogu da priušte hranu. Uz vrednost rijala koja je padala iz sata iz sat, vlasnici prodavnica nisu mogli da izađu na kraj sa određivanjem cena. Uvoznici su gubili novac a da nisu stigli da izlože robu na prodaju.
„Iranska srednja klasa je uništena“, kaže četrdeset trogodišnja ženska umetnica i stanovnica Teherana. „Kada više ne možete ni da pokušate da pribavite hranu, nemate više šta da izgubite“.
Dok je vlada trošila novac da ublaži štetu likvidacije banke Ajandeh, umanjivala je javna davanja. Budžet koji je vlada predložila u decembru obuhvata mnoge mere štednje. On poziva na eliminisanje prefernecijalnog deviznog kursa za uvoznike, ukidanje nekih subvencija za kupovinu hleba i prodaju uvezenog goriva po tržišnim cenama.
Ukupno je predložio umanjenje izdataka za deset milijardi dolara za javne izdatke i podršku ključnim interesnim grupama kao što su uvoznici, prema analizi Bijana Hadžepura, rukovodioca konsultantske firke Jurejžan neksus partners (Eurasian Nexus Partners) sa sedištem u Beču.
Budžet je predstavljen parlamentu 23. decembra, ali glasine o predstojećem talasu mera štednje kružile su naokolo, pojačavajući zebnje o dodatnim ekonomskim nedaćama u vreme dok je rijal već opadao.
Ekonomisti kažu da je rastuća finansijska kriza pristigla u vreme kada su se međusobno ukrstili različiti pritisci – pojačane međunarodne sankcije, posledice prošlogodišnjeg rata sa Izraelom i godine slabog ekonomskog upravljanja – što je sapelo sposobnost vlade da se njome pozabavi.
Pojačavanje američkih i evropskih sankcija prinudilo je iransku naftnu industriju da se osloni na međunarodnu flotu tankera u senci kako bi izvozila svoje proizvode, što znači da veći deo prihoda od nafte odlazi u ruke posrednika a manje u državnu riznicu i širu iransku ekonomiju.
Američka akcija protiv pranja novca iračkih banaka uskratila je Iranu jedan od najvažnijih izvorišta dolara. Iračke banke bile su poznate kao „pluća“ iranskog finansijskog sistema, pošto su obezbeđivale likvidnost inače izolovanim iranskim bankama.
Junski rat sa Izraelom takođe je zadao snažan udarac nakon čega je vlada morala da poveća vojne izdatke kako bi obnovila svoje sopstvene vojne kapacitete i ojača saveznike poput Hezbolaha.
Vojni pritisak iznova je počeo da jača krajem godine nakon šestomesečnog predaha. SAD i Izrael upozorili su da će izvesti nove napade protiv iranskog raketnog programa. Uverljivost pretnje je osnažio američki upad u Karakas u kojem je početkom januara zarobljen venecuelanski predsednik.
Nervoza zbog mogućeg novog napada ubrzala je odlivanje kapitala iz Irana koje je počelo lanjskog dvenaestodnevnog rata sa Izraelom. Iranci su gledali da se reše rijala i pretvore svoj novac u stranu valutu, zlato ili imovinu kao što su kriptovalute.
Džavad Salehi-Isfahani, ekonomista sa univerziteta Virdžinija Tek, procenjuje da se iz Irana prošle godine izlilo između deset i dvadeset milijardi dolara, što je stvorilo ono što označava kao „lošu situaciju koja deluje neodrživom“.
Energetska kriza proistekla je iz nestašica prirodnog gasa koje su počele 2024. godine. Ona je vodila velikim prekidima u snabdevanju električnom energijom. Restrikcije su nastale uprkos ogromnom nacionalnom naftnom i gasnom bogatstvu i dovele su u pitanje vladino rizično, višedecenijsko nastojanje da obogati uranijum za ono što tvrdi da je miroljubivi nuklearni program.
Sve češći prekidi u snabdevanju električnom energijom, sve gore nestašice vode i sve bezvrednija valuta pospešivale su uverenje među mnogim Irancima da je država počela da propada.
Vlada je pokušala da umiri demonstrante uvođenjem mesečne gotovinske subvencije od deset miliona rijala po osobi – što je oko sedam dolara, iako je u međuvremenu i ta vrednost postala manja – i obećanjem da će suzbiti crnoberzijance. Guverner Iranske centralne banke dao je ostavku krajem decembra. Zamenio ga je Abdolnaser Hemati, nekadašnji ministar ekonomije. Njega je parlament smenio prošle godine kada je zemlja zapala u valutnu krizu.
To nije dalo rezultate. Protesti su izbili krajem godine i raširili su se tokom dve nedelje na više desetina gradova širom zemlje. Hiljade su demonstrirale prethodnih dana uprkos ukidanju pristupa Internetu i sve snažnijem nasilnom potiskivanju protesta u kojem je ubijeno više stotina ljudi, prema navodima agencija koje se bave zaštitom ljudskih prava.
Šta god da se desi sa protestima, pritisak na režim zbog dubokih unutrašnjih finansijskih problema zajedno sa snažnim spoljašnjim pritiskom neće iščeznuti.
„Da su mogli da novčanim davanjima iznađu put iz ove krize oni bi to već ranije učinili, i ne bi morali da pribegnu ovakvom nasilju“, kaže Erik Mejerson, glavni strateg za tržišta u razvoju u šverdskoj banci SEB. „To je samo pogoršalo stvari po režim“.
Izvor: Volstrit Džurnal
