Piše: Boris Delić
Vlast u Srbiji svela je politiku na egzistencijalnu borbu za što dugotrajnije vladanje i zadržavanje moći, bez ikakvog drugog političkog cilja ili svrhe. Glavno sredstvo za postizanje tog cilja je spinovanje. Shvativši da je kod politički nezrelog djela društva spinovanje olako prihvaćeno degradirali su politički dijalog na nivo seoskih dosjetki. Koje se lako pamte I reprodukuju u kafanama ili na pijaci. Spinovanje služi i onima unutar sistema, potkupljenim ili ucjenjenim državnim službenicima, podanicima i krimogenim biznismenima da se mogu lakše pogledati u ogledalo.
Posebno perfidan je spin o „oborenoj revoluciji“: termin koji služi da se protest prikaže kao strani projekat, opravdavajući represivnu reakciju državnog aparata — policije, ministarstava, UDBE — uz opravdanje da se upotrebom sile brani država, pa je u tom slučaju pendrek po glavi studenta prihvatljiva pa i blaga mjera. A šta je to “obojena revolucija” pokušaćemo saznati uz pomoć dijaloga sa AI (skraćeno Dži).
Bo – Ukratko, šta za široku publiku znači pojam „obojena revolucija“?
Dži – Uvreženo je mišljenje da je to projekat stranih sponzora za promjenu režima, organizovan i finansiran spolja, prikazan kao spontani protest.
Bo – Šta vlast pokušava nametnuti spinom o „obojenoj revoluciji“ ?
Dži – Spinovanje o obojenoj revoluciji predstavlja perfidan medijski obrt kada vlada ili državne službe kažu da je svaki protest projekat stranih službi pa protest lišavaju legitimnost u ime narodne volje.
Bo – Može se dugo raspravljati o karakteru I demokratskom učinku obojenih revolucija. Za našu priču je relevantna činjenica, da su obojene revolucije u svijetu podržavale a ponekad inicirale vlade zapadnih zemalja.
Dži – Da, ta tvrdnja ima snažne osnove. Analize pokazuju da je podrška dolazila kroz formalne kanale (NED, USAID, Freedom House, NDI, IRI, Open Society Foundation) sve uz znatan uticaj na strategiju organizacije protesta i civilnog otpora .Od Gruzije, Ukrajine do Afrike Senegal, Kenija (2007) ili Azije : Bangladeš (još od 1983. Mjanmar / Burma – „Šafron revolucija“ (2007): Prevrat u Libanu I Siriji imaju snažnu unutrašnju dimenziju ali prisustvo spoljnog uticaja i narativa može ih svrstati u širi okvir „obojenih revolucija“.
Bo – Da li ima zvaničnih potvrda ili neformalnih nagovještaja da zapadne zemlje na neki način (direktna financijska pomoć, pomoć kroz NVO, obuka, medijska podrška, internacionalizacija protesta…) pomažu studentske proteste u Srbiji,
Dži – Tvrdnje o direktnoj finansijskoj pomoći studentskim protestima u Srbiji nisu potvrđene u dostupnim izvorima. Zapadne zemlje, uključujući SAD, pružaju značajnu finansijsku podršku civilnom društvu u Srbiji ali dostupni izvori ne potvrđuju da su direktno finansirali proteste u Srbiji. U vrijeme protesta ni pomoć NVO nije značajno povećana. Čak šta više srpske vlasti su sprovele racije u kancelarijama nekoliko nevladinih organizacija, uključujući „Civic Initiatives“ i „CRTA“, u okviru istrage o navodnoj zloupotrebi sredstava dobijenih od USAID-a I nisu ništa otkrile.
Bo – Koliko vidimo nije stigla ni očekivana podrška zemalja Zapada koja se dotiče univerzalnih vrijednosti demokratije i ljudskih prava. U zapadnim medijima, parlamentima zapadnih zemalja i EU nije iskazana iskrena podrška protestima u Srbiji.. Vijesti su skrajnute na sporedne stranice a izjave u parlamentima su vaspitne I blage. Kao da se interesi ne poklapaju.
Dži – Izjave zvaničnika EU su retke i blage, poruke opreza, zabrinutosti, bez čvrste podrške. Ne postoji jasna, čvrsta podrška protestima. Tonovi su smireni a komentari rijetki. Poneko objavi detalje o brutalnosti policije i faktografski izvještaj o protestima I represiji ali bez snažnog editorijalnog stava.
Bo – Njemački mediji su na studentskim mitinzima pronašli nekoliko nacionalista a promaklo im je stotine hiljade fašista na koncertu Tompsona. Postoji nesklad između proklamovanih evropskih vrijednosti i realne politike EU na Balkanu. Zato I nema snažne, glasne podrške ni medija ni zapadnoevropskih vlasti studentima što očito pokazuje svu besmislenost priče o “obojenoj revoluciji” kao projektu zapadnih sila.
Dži – Da, postoji jasno uočljiv nesklad između proklamovanih načela EU i njene realne politike, naročito kada je riječ o podršci građanskim inicijativama i studentskim protestima u zemljama kandidatkinjama poput Srbije. Opravdanje je da EU često stavlja stabilnost iznad demokratije i da podrška se češće daje vladama koje garantuju „mir i kontinuitet“, čak i kada te vlasti urušavaju demokratske institucije.
Bo – Vratimo se istoriji “obojenih revolucija” i analizirajmo podršku zapadnih zemalja državama u kojima takav prevrat i dogodilo. Nećemo se baviti teorijama zavjera I tajnim društvima ali je vidljivo i čest je obrazac da se obojene revolucije povezuju sa otvaranjem prostora za multinacionalne kompanije i strane investicije. U mnogim slučajevima, protesti su funkcionisali kao katalizator promjena koje, indirektno, služe ekonomskim interesima stranog kapitala. Činjenica je da nakon obojenih revolucija u te zemlje dolazi do zakupa zemljišta, otvaranja rudnika, liberalizacije bankarstva, što često rezultira da lokalne ekonomije postanu rezervati sirovina za zapadne kartele.
Dži – Obojene revolucije su često katalizator ekonomskih promjena u tim zemljama. Multinacionalne korporacije koriste direktne strane investicije (FDI) kao mehanizam za kontrolu nad prirodnim resursima, radnom snagom i lokalnim tržištima. Korporacije utiču na donošenje politika kroz lobizam, revolving door praksu (rotacija državnih i privatnih funkcija) i regulatornu zarobljenost, što im daje moć da oblikuju pravila igre .Kroz finansiranje istraživanja, ekspertiza i PR kampanje, korporacije definišu šta je “normalno” ekonomski, tehnološki i društveno – utičući na javnu i političku agendu .Ovo često rezultira potiskivanjem alternativnih, lokalnih i ekološki održivih modela razvoja, dok se nove elite “kompradora” povezuju s međunarodnim kapitalom .Korporativna moć u međunarodnim odnosima postaje oblik ekonomske dominacije – kroz investicioni neokolonijalizam, regulatornu zarobljenost, epistemsku kontrolu i intelektualnu i finansijsku rentu. Sve to kreira situaciju u kojoj formalni suverenitet države postoji, ali je suštinski oslabljen u korist globalnih interesnih centara
Bo – Da pojednostavimo, zauzimanje prirodnih resursa neke zemlje je imanentno politici multinacionalnih kartela. Vlade tih zemalja su često servisi tih kompanija. Ništa novo niti skandalozno. Prepreka su im one vlasti koji te resurse hoće da zadrže za svoje građane. Zato su nekad poželjne “obojene revolucije” koje će olakšati prodaju resursa zemlje. Koliko vidimo multinacionalne korporacije i zapadne vlasti u Srbiji nemaju potrebe za podršku “obojene revolucije” niti za negativan stav prema ovim vlastima. Oni kucaju na otvorena vrta. Sve ovo omogućava im ova vlast.
Dži – U Srbiji velike korporacije i vlasti zapadnih zemalja ne moraju čekati na privilegije koje im donosi obojena revolucija i neka nova vlast da bi ostvarile svoje interese. Aktuelna vlast im omogućava direktan pristup resursima kroz zakone, subvencije ili direktnu prodaju.
Bo – Vlastima ne pravi problem niko izvana, posebno ne vlasti zapadnih zemalja, vlastima je problem vlastiti narod, posebno intelektualna i demokratska javnost. Njima trebaju poslušni rudari.
Dži – Pa dobro, izgleda da su se vlasti spremile i projekt “obojenih rudarskih kapa”! Uvedu 100 000 radnika iz Gane i strane investicije će imati dodatni motiv da uđu u Srbiju.
Bo – Kad govorimo o kartelima oni će sigurno imati korist od jeftine radne snage iz Afrike, imaće i ova vlast kroz koruptivne poslove a kakvu će korist imati narod Srbije. Ukratko..
Dži – Konkretno, narod Srbije – nikakvu.
Bo – Dakle, ovaj spin o “obojenoj revoluciji” je jedna obična prizemna igra riječi u smislu “držte lopova” dok se prodaju državni resursi čak po cijenu zdravlja građana Srbije. Brižno je smišljena da bi se mogle nekažnjeno razbijati glave i lomiti vilice studenata. Na sceni je demokratska kamuflaža I manipulacija spinovanjem. Imamo vlast koja se kamuflira u boje demokratskih institucija. Imamo vlast jednog čovjeka ali ne I Ustav. Imamo izbore, ali ne i izbor. Imamo parlament, ali ne i raspravu. Imamo sudove, ali ne i presude nad moćnima. U toj šarenoj laži svaka pobuna biva proglašena za zavjeru, svaki zahtev za odgovornošću biva oslikan spoljnim uplivom, a svaki protest — makar ga predvodili studenti bez političkog zaleđa — automatski biva označen kao neprijateljski „projekt“. Vlast koja se boji studenata više nego stranih centara moći verovatno zna nešto što ne želi da kaže. Činjenica je da kod nas nema nikakve “obojene revolucije” već je na djelu “obojena diktatura”.
