Piše: Donko Rakočević
Badnje veče u Cetinjskom manastiru 1986.
Bilo je još uvijek vrijeme komunizma, ja tek početnik u „Večernjim Novostima“, dobio sam zadatak da napravim reportažu sa Badnje večeri na Cetinju. Mislim da u tadašnjem Titogradu nije bilo okupljanja na Badnje veče. Većina Titograđana se pozdravljala sa „Srećno vam ovo po Novoj…“
Pozovem starijeg kolegu iz Pobjede, pjesnika Jovana Dujovića, jednog od rijetkih antikomunista u to vrijeme, da mi pravi društvo. I u sumrak se uputismo ka Cetinju. Na pola pola uletjesmo u sniježnu mećavu, u onim stranama iznad Dobrskog sela, automobili se zaglavili u snijegu, ali naša „peglica“ se probija kao borno vozilo.
Stigosmo nekako do Cetinjskog manastira. Tamo tek nekoliko desetina duša, uglavnom Martinovići iz Bajca koji donose badnjak, i nekoliko zabrađenih starijih Cetinjanki. Ali, atmosfera fantastična, kao iz bajke.
Mislim da sam te večeri prvi put u životu prisustvovao liturgiji i bio očaran, kao da sam se uz one guste snežne pahuljice popeo na nebesa.
Kada se liturgija završila, vikarni vladika Nikanor (vladika Danilo Dajković je tada bio bolestan i u dubokim godinama) nas je pozvao u svoj kabinet. Poslužili su nas vrhunskim crnim vinom iz Velike Hoče sa Kosova, a veliki ljubitelj vina, moj kolega Jovan Dujović, da li kurtoazno ili iskreno, reče da nije pio boljeg…
Pitam vladiku Nikanora zašto je došlo ovako malo ljudi u manastir na Badnje veče – da li zbog snijega?
-Ne, zbog komunizma! – reče tužno i svi zaćutasmo.
Neprijatnu tišinu prekide Jovan:
-Ajde, u zdravlje, daće Bog da se oslobodimo komunističke aveti i da ovdje dolaze hiljade ljudi na nalaganje badnjaka!
Približavala se ponoć, Jovanu je bilo teško da se odvoji od kosovskog vina, ali sam ga nekako nagovorio da krenemo…
Pogled sa vrata, na portu manastira i na snijegom zameteno Cetinje, vjerovatno je nešto najlepše što sam vidio u životu… I mir koji je vladao… Mir Božji…
Izvor: Donko Rakočević/Fejsbuk
