Ко су добитници Нобелове награде за економију за 2025.
Пише: Борис Беговић
Одлуком да ли ће иновирати ил не, појединци доприносе или одмажу расту привреде, закључују Џоел Мокир, Филип Агион и Питер Хауит. И диктатори могу да нареде раст, чак и да лицитирају његову стопу, али га неће бити без улагања у истраживање и развој, јер иновације и технолошки напредак не падају с неба.
Овогодишњу Нобелову награду за економију, или прецизније, награду Шведске (централне) банке за економске науке у знак сећања на Алфреда Нобела, поделили су један економски историчар, Џоел Мокир и два теоретичара привредног раста, Филип Агион и Питер Хауит. Шта заједничко они имају? То што их је занимало фундаментално објашњење привредног раста. Закључили су, приступајући том феномену на различите начине, да се дугорочни, одрживи привредни раст заснива на иновацијама, пре свега на технолошком напретку у најширем смислу, као једином неисцрпном чиниоцу увећања укупне факторске продуктивности – извора не само привредног раста, схваћеног као увећање бруто домаћег производа, него и повећања животног стандарда.
Како се наводи у образложењу, Нобелову награду су поделили „за објашњење привредног раста заснованог на иновацијама“. Тиме су нобеловци то објашњење вратили тамо где му је место – на микрониво. На ниво појединаца који, самостално доносећи различите пословне одлуке, укључујући и оне да иновирају или не, доприносе или одмажу привредном расту. Диктатори, наравно, могу да нареде привредни раст, чак и да лицитирају његову стопу, да, попут оног совјетског, стрпају милионе људи у радне логоре, али све то нема никакве сврхе уколико не постоје подстицаји за иновације, а то неминовно значи и за улагање у истраживање и развој, будући да иновације и технолошки напредак не падају с неба.
Културни обрасци као основни предуслов одрживог раста
Будући да је половина награде додељена Мокиру „за идентификацију предуслова за одрживи раст заснован на технолошком напретку“, оправдано питање читаоца који није дубоко заинтересован за економску историју гласи: који су то предуслови? Мокиров одговор је једноставан – култура. Стога је и наслов његовог кључног дела Култура раста: порекло модерне привреде.
Мокир је показао да су за Индустријску револуцију од одлучујуће важности били културни обрасци сходно којима су мотиви стицања материјалног богатства били легитимни, и они који су омогућили и поспешили развој науке, путем слободне размене информација између учених људи
Не само да је Мокир, за разлику од многих који су олако употребљавали ту реч, веома прецизно дефинисао појам културе и све његове елементе (скуп уверења, вредносних судова и преференција), као и обрасце, оне који погодују привредном расту. Култура је, за Мокира, ствар свести појединца, ствар индивидуалног избора, преноси се социјално, појединци је деле, али не присилно. Држава, без обзира на то ко је на власти, мало шта ту може да учини – културни обрасци се мењају споро. Укратко, културна револуција је contradictio in adjecto.
Истражујући културне предуслове Индустријске револуције, пресудног догађаја у економској историји човечанства, Мокир је показао да су од одлучујуће важности били културни обрасци сходно којима су мотиви стицања материјалног богатства били легитимни, и они који су омогућили и поспешили развој науке, путем слободне размене информација између учених људи. Индустријској револуцији је претходила научна (у природним наукама) и слободан проток нових увида о свету који нас окружује. Тек када су друштвено већ потпуно прихваћени предузетници били опскрбљени научним сазнањима зашто и како нешто функционише, њихов неспутани предузетнички дух омогућио је дотад незамећене иновације и технолошки напредак, који је избавио човечанство од миленијумске стагнације.
За Агиона и Хауита кључни предуслов иновација и технолошког напретка су институције које штите интелектуалне својине. Уколико оне не постоје или ако нису делотворне, онда ни предузетници неће имати подстицаје да се упуштају у истраживање и развој, па неће бити ни иновација
Можда ће неки циник рећи да је оваквим избором Нобелово клатно отишло на супротну страну. После прошлогодишње Нобелове награде за економију коју су добили Дарон Асемоглу, Сајмон Џонсон и Џејмс Робинсон, који су у својим радовима инсистирали на економским институцијама, и то оним створеним унутар политичких, у политичком процесу, као одлучујућем чиниоцу привредног раста, ниподаштавајући културу и њен утицај, наводећи као доказ пример подељеног града Ногалеса, насељеног културно хомогеним Мексиканцима (сиромашна половина је у Мексику, богата у САД), дошло је време да се преиспита та институционална искључивост.
Теорија одрживог раста кроз креативну деструкцију
Другу половину награде заједнички су понели Агион и Хауит, како се наводи „за теорију одрживог раста кроз креативну деструкцију“. Економисти би то формулисали мало рогобатније: „за теоријски модел ендогеног раста заснованог на вертикалним иновацијама“. Ендогеног, због тога што за увећање производње, то јест за привредни раст, није потребан пораст ангажованих ресурса, и због тога што се ниво технолошког напретка, па тиме и увећане укупне факторске продуктивности, дефинише у самом моделу. Тај напредак зависи од инвестиција у истраживање и развој, којима се ствара нова технологија, и од ефикасности коришћења тих средстава. А и једно и друго зависи од делотворности заштите интелектуалне својине.
Полако се кристалише слика у којој су за дугорочан и одржив привредни раст потребне и одговарајуће институције и примерени културни обрасци. Уколико ни уз најделотворнију могућу заштиту интелектуалне својине не постоји развијена предузетничка култура, тешко да ће покуљати иновације и на њима заснован привредни раст
Иновације у овом моделу су вертикалне због тога што нови, супериорни производи из употребе уклањају оне старе, инфериорне. То је та „креативна деструкција“ која се помиње у образложењу. Није ово једини теоријски модел ендогеног раста. За претходни, којим се претпостављају хоризонталне иновације, при чему нови производ не истискује стари, него се само увећава диверсификација производа на тржишту, Дејвид Ромер је добио Нобелову награду 2018. Многи су тада сматрали да су Агион и Хауит неправедно запостављени, будући да је њихов теоријски модел барем равноправан, уколико не и супериоран у односу на Ромеров.
Но, кључна порука модела који су формулисали Агион и Хауит је да су предуслов иновација и технолошког напретка институције које омогућавају заштиту интелектуалне својине. Уколико те институције не постоје, односно уколико нису делотворне, онда ни предузетници неће имати подстицаје да се упуштају у истраживање и развој, па неће бити ни иновација. Према томе, сходно овом моделу, добре институције (у овом случају оне које штите интелектуалну својину) од пресудног су значаја за привредни раст. Да ли се, стога, оваквом доделом овогодишње Нобелове награде у једном њеном делу стало на страну културе као кључног чиниоца привредног раста, а у другом на страну институција?
Утисак аутора овог текста је да је успостављена равнотежа. Мокир нигде није негирао значај институција, чак се неки елементи културе, према његовој дефиницији, преклапају са институцијама. Нити су Агион и Хауит негирали значај културе. Уколико ни уз најделотворнију могућу заштиту интелектуалне својине не постоји развијена предузетничка култура, уколико недостаје силовит предузетнички порив, уколико изостаје снажно изражена култура сношења ризика, а иновације су неизбежно ризичне, тешко да ће покуљати иновације и на њима заснован привредни раст.
Ако се инсистира само на институцијама, не могу се објаснити различити исходи у погледу привредног раста на подручјима са истоветним институцијама, попут ЕУ или бивше СФРЈ. Као што ни у Чешкој, за привредни раст погодни културни обрасци, нису могли да учине ништа без одговарајућих институција, које у тој земљи нису постојале у време социјализма
Укратко, полако се кристалише слика у којој су за дугорочан и одржив привредни раст потребне и одговарајуће институције и примерени културни обрасци. И једно и друго су потребни услови. Уколико се инсистира само на институцијама, не могу се објаснити различити исходи у погледу привредног раста на подручјима са истоветним институцијама, попут Европске уније или, некада, социјалистичке Југославије. Такође, ни за привредни раст погодни културни обрасци, попут оних у Чешкој, не могу да учине ништа уколико не постоје одговарајуће институције, као што у тој земљи нису постојале у време социјализма.
Разматрањима економске науке су својствене две стране: понуда и тражња, приходи и расходи, штедња и инвестиције, потраживања и дуговања. Тим дуалитетима, чини се, треба придружити још један: институције и култура, као чиниоци, односно из другог угла посматрано, објашњења привредног раста. Не треба их раздвајати. Нису алтернативна, него комплементарна. Чини се да је то порука која је стигла из Стокхолма.
Извор: Радар
