Пише: Туфик Софтић
Док су први радили из ентузијазма и од опште користи за заједницу, државу и народ, савремени тајкуни са друге стране отимају од народа да би увећавали своје и онако проблематично стечено богатство.
Како данас у исту раван ставити инжењера из Берана Тома Димића, и Олега Обрадовића са његовом „Хидроенергијом Монтенегро“ у Беранама, или Игора Машовића са „Игмаенерџи“ у Андријевици?
Томо је био младић када је ангажован да послије Другог свјетског рата пројектује мале хидроелетране у Горњем Полимљу. Да изврши тај задатак за добробит народа, он је напустио студије електротехнике у Загребу, и вратио се у свој родни крај.
Његових руку дјело је, између осталих, била хидроцентрала среског одбора Иванграда, на манастирском врелу, са које су се струјом напајале зграде среског одбора, поште, милиције, апотеке и беранске болнице.
И у најмлађој црногорској општини Петњици, у непосредној близини тамошњег мотела, још времену одолијевају зидине и остаци старе хидроцентрале, направљене у вријеме електрификације послије Другог свјетског рата.
Ова хидроцентрала на ријеци Попчи пуштена је у погон 1955. године, али је радила свега пет година, до времена када је струја у бихорски крај доведена са новог далековода, из правца Берана, преко села Полица. Са ње су се у том кратком периоду електричном енергијом, ипак, напајале све зграде у друштвеној својини и двадесетак приватних кућа.
Као и Томова, и ова хидроцентрала била је само једна од великог броја које су постојале на подручју Горњег Полимља, односно општина Беране, Петњица, Плав и Андријевица, прије и непосредно након Другог свјетског рата.
Неки подаци говоре да је на овом простору до почетка педесетих година прошлог вијека и масовне електрификације, било чак 35 малих хидроелектрана, од којих данас ни једна није сачувана.
Истраживач у овој области Миодраг Барјактаровић објашњава да је за њима престала потреба изградњом хидроелектране на Мушовића ријеци код Колашина, када је електрична енергија у Горње Полимље доведена далекодовом са ове хидроцентрале.
„Требало их је сачувати као наук овим који данас граде овако наопако. Отимају људима потоке и ријеке, убацују воду у цијеви да би добили веће убрзање и уништавају природни склад и равнотежу“, каже Барјактаровић за Портал РТЦГ.
Барјактаровић разумије да су прве хидроелетране биле мале и примитивне, али истиче да су локалне заједнице од њих имале само користи, док од данашњих трпе штете.
„Јесу биле мале, али су неке од њих имале велики значај. То су биле централе снаге од једног до четрдесет киловат сати. Од укупно 35, шеснаест их је било које су снабдијевале струјом по једну кућу, пет које су снабдијевале по неколико кућа, и 14 са којих су се струјом напајала читава насеља“ свједочи Барјактаровић.
Он додаје да су мини елетране грађене обично на мјестима гдје су постојале воденице и да су прављене од динамомашина од камиона и примитивних дрвених турбина
Прва је, остало је записано, саграђена на Муринској ријеци 1926. године.
„Њену изградњу финансирао је тадашњи капиталиста Гаврило Ђорђијевић да би са ње струјом напајао свој хотел у Мурини, продавницу, пилану, млин и неколико кућа. Гаврило и његов отац радили су својевремено у Русији, вратили су се са новцем и уложили га овдје. Гаврилов син Драго је био сорбонски студент и наставио је породичну традицују изградње хидроцентрала“ објашњава Барјактаровић.
Муринску хидроцентралу за Ђорђијевиће је конструисао Словенац Михаило Кладник, чији потомци и данас живе у Плаву.
„Тај Словенац је 1938. године направио и плавску хидроелектрану снаге осам киловат сати, на Ђуричкој ријеци“ каже Барјактаровић.
Експанзија изградње малих проточних хидроелектрана у Горњем Полимљу почела је послије Другог свјетског рата.
„Већ крајем рата на манастирском врелу код Ђурђевих ступова у Беранама калуђер Милан Ђуровић је иницирао градњу хидроцентрале за потребе манастира, парохијске и још неколико кућа. У првим поратним годинама одмах до ње изграђена је и хидроцентрала коју је конструисао Томо Димић“, каже Барјактаровић.
Он подсјећа и на многе друге конструкторе и мале хидроелектране о којима се данас ништа не зна, у селима Лужац, Буче, Забрђе, Шекулар, Калудра, Праћевац, Доње Заостро, Виницка, Кути, Грачаница, Цецуни.
„Неке су биле веома мале и домаћини су их градили за своје потребе. Највећа у то вријеме, једина која је производила индустријску струју, саграђена је 1946. године на ријеци Злоречици код Андријевице. Имала је снагу 40 киловат сати и струјом је снабдијевала машине за један столарски погон. Конструисали су је Њемац Јозеф Хоцнект и Драго Ђорђијевић. Ђорђијевић је конструисао и централу за среску фарму у Андријевици на планини Зелетин. Централу на ријеци Дољи, у плавској општини, направили су 1943. године Ника и Ђељош Никач, на самој граници са Албанијом“ прича Барјактаровић.
Од оне у мјесту Мушовића Ријека, за то вријеме врло велике хидроцентрале, која је угасила све мале електране у Горњем Полимљу, наредних шест-седам деценија настао је потпуни вакум.
Док у западноевропским земљама континуитет малих електрана није прекидан, код нас од тада, па све до практично 2010. године није изграђена ни једна.
Није да није било интересовања. Напротив. Многе иницијативе за градњу малих електрана пропале су због велике бирократске процедуре у погледу добијања концесија и дозвола. Све до тренутка док се нијесу појавили тајкуни и када је постало јасно да је тај посао за њих чуван.
Одједном су, практично преко ноћи, формиране разне хидроенергије, игмаенергије, бемакси и сличне компаније које су почеле да поробљавају водотоке на сјеверу. На водотоцима у Беранама и у Андријевици до промјене власти 2020. године, када је градња МХЕ стопирана, и у изграђено је по десет малих хидролектрана.
Портал РТЦГ је писао о томе да су у овом дијелу Црне Горе, двије мале хидроелктране изграђене у Плаву, односно у срцу Националног парка Проклетије, што свучи просто нејвјероватно, а због тога нико никада није одговарао.
„Проблем је начин на који се сада то ради. Никада се није дешавало да нестане ријека, као што је нестала у Шекулару у дужини од шест километара. Или на неким другим мјестима. Узимају изворишта и цијевима воду довлаче километрима ниже до турбина да би добили на јачини и снази. Не поштује се билошки минимум“ каже Барјектаровић.
Тајкуни не само да не доносе корист за локално становништво, већ девастирају околину. Уништавају путеве. Остављају без воде такозване јазове који су одвајкада кориштени за наводњавање пољопривредних површина.
И због тога су се дешавале праве побуне мјештана и формиран покрет »Не дамо ријеке« у Плаву, и другим мјестима сјеверера гдје су прије Другог свјетског рата постојале мале електране.
Нијесу погођени само становници сјевера. Атак је на сваког власника електричног бројила. На сваком мјесечном рачуну за струју налази се ставка „накнада за подстицање ОИЕ 1 и ОИЕ 2“ (обновљивих извора енергије), која из непознатих разлога није укинута ни након промјена на државном нивоу 2020. године, а коју грађани Црне Горе уредно плаћају и ћуте.
Сада се у неким општинама, као у Андријевици, изражавају сумње да су изградњу малих електрана пратиле и преваре, када је тамошњи ресорни општински секретаријат ових дана позвао Специјално државно тужилаштво да реагује због тога што су, како тврде, неки власници малих хидроелектарана фалсификовали основни плански документ, Просторно урбанистички план (ПУП), да би изградили мале електране на ријекама које са Комова припадају сливу ријеке Лим.
Или у Беранама гдје се и даље не зна на који начин су нестале акције које су требало да припадну Општини. Општина Беране, у чијем парламенту је 2007. године донешена одлука да се формира предузеће „Хидроенергија Монтенегро“, наиме, према прегледу у Централном регистру привредних субјеката, никада није уписана као сувласник овог предузећа, које на њеној територији у овом тренутку има чак десет малих хидроелектрана.
Извор: РТЦГ
