Pišu: Vladan Krečković i Marko Stavelski
Putnik i Stela Maris poslednja su dva romana američkog pisca Kormaka Makartija, objavljena 2022. u razmaku od svega šest meseci. Iako formalno odvojeni, tematski su ispreplitani i zarad potpunog razumevanja neophodno ih je posmatrati kao celinu. Promišljanja i teze koje slede su prvenstveno u vezi sa događajima u Putniku, ali će nam za potrebe potpunog osvetljavanja problema biti potrebni i delovi Stele Maris.[1]
U fokusu romana Putnik je tragična sudbina Bobija i Alisije Vestern, čiji je otac bio nuklearni fizičar, član ekipe Projekta Menhetn. Bobi, nekadašnji fizičar u usponu i vozač Formule 2, sada radi kao spasilački ronilac. Poput Kventina Kompsona u Foknerovom romanu Buka i bes, opsednut je svojom sestrom, briljantnom matematičarkom Alisijom, o čijim unutrašnjim previranjima saznajemo iz poglavlja koja funkcionišu kao zasebne celine, smeštenih desetak godina ranije u odnosu na vremensku liniju koja prati Bobija.
Na početku romana Bobi istražuje slučaj avionske nesreće, leta čije je ostatke na dnu Meksičkog zaliva navodno primetio lokalni ribar. Pošto brenerom otvore vrata letelice i podrobnije ispitaju pilotsku kabinu i putnički prostor, Bobi i njegov kolega se vraćaju na čamac kako bi razmotrili stanje stvari. Ubrzo Bobija posećuju dvojica federalnih agenata, posle čega se pitanja u vezi sa avionskom nesrećom umnožavaju.
Zašto nema crne kutije? Zbog čega nedostaju delovi instrumentalne table? Gde je pilotska torba? Zašto su svi preminuli putnici na svom mestu? U odeljku za putnike je pronađeno sedam leševa, dok u manifestu piše da je na let navodno ukrcan putnik više. Kako je moguće da svi ovi elementi nedostaju, ako su Bobi i njegov kolega prvi koji su ušli u avion nakon njegovog pada? Zašto u vestima nema nijedne informacije o nesreći?
Na prvi pogled, celokupan zaplet u vezi sa palim avionom je tzv. mekgafin – objekat koji pokreće radnju, ali je sâm po sebi nevažan.[2] U romanu se pitanje nedostajućeg putnika prividno gubi u mnoštvu narativnih rukavaca. Ipak, postoje delovi teksta koji nam možda nude rešenje zagonetke. Kako bismo ih u potpunosti razumeli, neophodno je osvetliti prirodu jednog od sporednih likova romana.
Reč je o Malom, entitetu neobičnog oblika i karaktera. Mali se prvi put pojavljuje u poglavlju koje se bavi Alisijom, na samom početku romana, gde je ujedno prvi i poslednji put označen i kao Talidomidski Mali. Lek talidomid je sredinom XX veka bio naširoko korišćen sedativ za koji se ispostavilo da kod trudnica uzrokuje rađanje dece sa telesnim deformitetima, anomalijama koja formom u potpunosti odgovaraju fizičkom opisu Malog: Samo što naravno to nisu bile prave šake. Tek peraja. Otprilike kao kod foke.[3]
Upravo zbog ovakvog opisa tela, a posebno zbog prirode Malog, čitalac stiče utisak da je ovaj lik tek deo Alisijine shizofrene uobrazilje.
Međutim, stvar se drastično menja kada se pred kraj romana Bobiju ukaže Mali. Sâm susret, činjenica da Bobi vidi Malog, kao i sadržaj njihovog razgovora, otvara mogućnosti za sledeća tumačenja:
- Mali je realan entitet – Nije samo uobrazilja Alisijinog uma, jer ga u istom (čak i fizički istom) obliku vidi i Bobi: Izgledao je gotovo baš kao što ga je opisala. Ćelava glava izrovašena ožiljcima nastalim verovatno pri njegovom nezamislivom nastanku. Smešne cipele nalik na vesla. Peraja poput fokinih raširena na rukohvatima stolice.[4]
- Mali je posrednik – Iz njihovog razgovora takođe saznajemo da Mali posreduje između materijalne realnosti i Glavne baze, zone koja rukovodi ljudskim poslovima na sličan način na koji su stari Grci verovali da to radi panteon bogova sa Olimpa. U takvoj relaciji, Mali bi bio moderna verzija Hermesa. On je komično maničan i neurotičan, poput međugalaktičkog menadžera koji žonglira zadacima u multidimenzionalnom prostoru.
- Kao posrednik poseduje natprirodno znanje o sudbinama ljudi – Glavna baza mu dostavlja informacije o događajima koji su se odigrali ili tek treba da uslede.
Ovde možemo da povučemo paralelu sa Crnom i Belom kolibom (Black Lodge, White Lodge) u Linčovom svetu Tvin Piksa. U seriji postoji pregršt bizarnih likova čija je uloga slična onoj koju Mali ima u Putniku. Kao da su u pitanju vanvremenska bića koja imaju uvid u prošle i buduće događaje i shodno tom znanju u izvesnoj meri utiču na njihove ishode.
Pozivanje na univerzum Tvin Piksa posebno ima smisla kada uzmemo u obzir epizodu Gotta Light? (osmu epizodu treće sezone) u kojoj je nagovešteno da su vrata kroz koja su sva ta bića ušla u našu dimenziju otvorena prvim testom atomske bombe u okviru Projekta Menhetn.
Uzimajući u obzir prethodno navedene činjenice, u svetlu problema nedostajućeg putnika, posebnu pažnju bi trebalo posvetiti sledećim rečima koje Mali upućuje Bobiju tokom šetnje plažom:
Još jedan putnik. Gde će? Tebe lično su videli kako se ukrcavaš na poslednji let s platnenom torbom i sendvičem. Ili to tek sledi? Verovatno trčim pred rudu. A opet je čudno koliko malo koristi ljudi imaju kad saznaju šta ih čeka. Je l’ ne gledaju karte? Zanima me. One senke su zapravo obalske ptice koje idu niz obalu po ovom sranju od vremena. Gde koji kurac misle da idu?[5]
U četiri naglašene rečenice koje Mali izgovara, pronalazimo reč putnik, reč koja je ujedno i naslov romana, a odmah potom i nagoveštaj da je Bobi putnik koji se (negde) ukrcava u avion. Stoga izjava Malog otvara prostor za četiri interpretacije:
- Pod izrazom poslednji, Mali uopšte ne misli na nesreću iz uvodnih poglavlja, već je reč o poslednjem letu kojim Bobi odlazi u Španiju, na samom kraju romana. U ovom kontekstu, koristeći reč poslednji, Mali aludira jedino na to da je reč o letu u jednom smeru.
- Bobi je putnik koji nedostaje, ali u jednoj od grana multiverzuma. Uzimajući u obzir prirodu pitanja – Ili to tek sledi? – možemo posumnjati da je došlo do komunikacijskog šȗma na relaciji Glavna baza – Mali.
- Bobi je putnik koji nedostaje u univerzumu u kojem se priča odvija. U tom slučaju avionska nesreća bi tek trebalo da se dogodi, iako se već dogodila.
- Nesuglasica je jezičko-logička zamka, misaoni eksperiment kojim je otvoren prostor za interpretaciju u okviru koje je Bobi zapravo zarobljen u svojevrsnoj simulaciji, u graničnoj situaciji jednog sveta čija je doslednost narušena.
Stavke 2, 3. i 4. predstavljaju prirodno ishodište teksta, uzimajući u obzir činjenicu da je Bobijev i Alisijin otac bio nuklearni fizičar. Gedel, Maksvel, Bor, Grotendik, Fajnman, Ajnštajn… samo su neka od imena poznatih fizičara i matematičara koje ćemo pronaći u Putniku, a posebno u Steli Maris. Pokrivajući raznorodno polje tema iz oblasti kvantne fizike i matematike, ove discipline postaju značajno uporište podteksta romana.
Ovde valja skrenuti pažnju na imena protagonista – Alisija i Bobi neodoljivo podsećaju na Alisu i Boba, čuveni par generičkih učesnika, praktično arhetipova, u misaonim eksperimentima kvantne mehanike i kriptografije (kao i u još nekim granama nauke, npr. teoriji igara) umesto suvoparnih posmatrača A i posmatrača B. U raznim varijacijama, Alisa i Bob testiraju spletenost (eng. entanglement) čestica, ili su i sami spleteni kao deo eksperimenta. Oni pokušavaju da utvrde da li je moguće sablasno dejstvo na daljinu[6], ili su sudbine para čestica (samim tim i Alise i Boba) neraskidivo spletene. Drugim rečima, nešto što Alisa opazi ili doživi, ima istovremeno dejstvo na Boba, čak i ako se on nalazi u tački prostor-vremena suviše udaljenoj da bi bilo koja informacija od Alise mogla da dopre do njega brzinom svetlosti, najvećom mogućom brzinom u prirodi na osnovu teorije relativnosti.
Ide Gas: Kormak Makarti (1933 – 2023): Vrela mudrost i vrelo ljepote
U skladu sa tim, interpretacije 2, 3. i 4. je posebno potrebno sagledati upravo iz vizure kvantne fizike i videti kakve posledice ostavljaju na stilsko-formalnu strukturu teksta.
Interpretacija broj 1 je samorazumljiva i predstavlja najjednostavnije rešenje koje otvara prostor da putnik elegantno postane metafora za pripovedača, a put – čin pripovedanja. Ovo dodatno ima smisla kada uzmemo u obzir neke od naslova prethodnih Makartijevih romana kao što su Put i Prelaz. U romanu postoji veliki broj motiva koje bismo mogli tumačiti u ovom ključu.
Takođe, to što Bobi vidi Malog baš kao što ga je Alisija opisala, jednako je dobar argument u prilog tome da je Mali takođe samo uobrazilja Bobijevog uma, manifestacija podsvesnog i nesvesnog u psihi čoveka koji se u čežnji grčevito drži sestrinih deluzija. U tom ključu, Bobi nije zaista video Malog, već vodi razgovor sa samim sobom, projektujući deo svoje ličnosti na sestru, odnosno njenu uobrazilju. U prilog ovome govori i to što Mali, iako tvrdi da je tu da Bobiju pruži odgovore, na kraju, zapravo, ne odgovara ni na jedno pitanje, ili ih odbacuje kao nevažna, dosadna, prozaična. Drugim rečima, Mali nema odgovore jer sâm Bobi nema odgovore. Na kraju romana, kada Bobi predoseti svoju sudbinu, zahvata ga bespomoćnost. Naslućuje da će završiti kao nedostajući putnik: izgubiti se, nestati, a oni koji ga možda budu tražili, neće biti sigurni ni da je postojao.
Potporu ovom gledištu nalazimo u Makartijevom eseju Kekuleov problem u kojem se bavi poreklom i ulogom jezika i nesvesnog.[7] Glavna teza koju Makarti izlaže jeste da je jezik evolutivno mlad, te da nesvesno (još) ne može da mu pristupi. Umesto jezika, nesvesno se služi slikama:
Jedna od najupadljivijih poznatih osobina nevesnog je njegova upornost. Svima su poznati snovi koji se ponavljaju. Ovde bismo mogli pomisliti da nesvesno nema samo jedan glas:
Ne kapira, a? Ne. Prilično je glup; šta ćeš da radiš? Ne znam. Kako bi bilo da upotrebiš njegovu majku? Majka mu je mrtva. Kakve to ima veze?[8]
Dovoljno je da reč majka zamenimo sa sestra i imamo preslikanu situaciju iz romana. Bobijevo nesvesno pokušava da prenese poruku u svest koristeći njegovu mrtvu sestru i njenu utvaru. Jezik i ton kojim se služi nesvesno u ovom citatu neodoljivo podsećaju na zajedljive opaske Malog, što nas vodi ka sledećem zaključku: kao što je Mali glasnik Bobijevog nesvesnog, tako je sâm autor glasnik kolektivno nesvesnog.[9]
Interpretacija broj 2 otvara prostor za pretpostavku u kojoj je Bobi nestali putnik, ali u nekom drugom prostor-vremenu. Na taj način je postignut dodatni nivo tumačenja teksta, jer je akter stavljen u kontekst mnogostrukih svetova – tzv. Everetove teorije kvantne mehanike u okviru koje svaki kvantni događaj sa više mogućih ishoda dovodi do grananja univerzuma u jednak broj paralelnih nezavisnih svetova. U proporciji sa svim mogućim ishodima svakog mogućeg događaja, nestali putnik postaje beznačajan, a zajedno sa njim i svako pripovedanje. A ipak je čudno koliko malo koristi ljudi ima kada saznaju šta ih čeka. Na taj način je sužena značenjska razlika između pojmova putnika i puta, pripovedača i priče, čime metafora dodatno dobija na snazi.
Interpretacija broj 3, sasvim kontraintuitivna, kaže da je Bobi nestali putnik, zaglavljen u superpoziciji između događaja koji se već desio (pad aviona) i događaja koji tek treba da usledi da bi se prethodni događaj odigrao (tek treba da se ukrca na let).
Ako bi Bobi zaista bio nedostajući putnik iz aviona sa početka romana, time bi princip kauzalnosti bio narušen, a samim tim i razlika između pripovedača i pripovedanja (barem u kontekstu klasične formalne logike). Ovde zalazimo u jezički ćorsokak. Situacija postaje dodatno beznadežna kada uzmemo u obzir vantekstualne okolnosti, odnosno da je u polju kvantne fizike retrokauzalnost[10] kontroverzna tema.
Putnik očigledno ne spada u žanr naučne fantastike, te je sasvim izvesno da Makarti nije želeo da se poigrava sa retrokauzalnošću, ali imajući u vidu reference na kvantnu mehaniku, multiverzume i Alisu i Boba, nije naodmet podsetiti se De Brolj-Bomove interpretacije kvantne mehanike koja postulira postojanje i čestice i talasa koji je nosi. U ovoj teoriji, sama čestica se ne kreće, već talas na kome ona surfuje. U jednoj podvarijanti, podređujući se načelu kvantne neodređenosti, sâm talas je razmazan, kako u prostoru, tako i u vremenu. U ovom formalizmu, Alisa i Bob mogu da izvrše varijantu čuvenog eksperimenta u kojem kroz aparaturu interferometra propuštaju foton, česticu svetlosti. Pod određenim uslovima, Alisi i Bobu bi moglo da se učini kao da se foton pojavio na ekranu pre nego što je emitovan. Jedan od načina da se protumači ovakav ishod jeste retrokauzalnost, tj. da je foton sâm sebi uzrok. Ovde treba istaći da se radi o eksperimentima sa pojedinačnim fotonima. Teško je zamislivo da bi se postigli slični efekti sa ljudima (ili bilo kojim makroskopskim predmetima), mada, takvo nešto bi svakako bilo u domašaju demijurga, kakvim se čine Mali i njegova menažerija.
Koju god interpretaciju da odaberemo, Mali postaje otelotvorenje kvantnog preplitanja, sile koja spaja dva bića bez obzira na prostornu i vremensku udaljenost, bez obzira na to što Alisije u Bobijevom životu nema više od decenije: Šetaš se po plaži sa bićem za koje misliš da je neki deo duha tvoje pokojne sestre i hoćeš da ćaskaš o tome kakvo je jebeno vreme.[11]
U romanu Stela Maris saznajemo da je Alisija izvršila samoubistvo dok je Bobi bio u komi – u stanju koje, bar laički, podseća na čuvenu Šredingerovu mačku, koja se nalazi u kutiji, u superpoziciji dva stanja, živa i mrtva. Kako je neraskidivo spletena sa Bobijem, Alisija to ne može da podnese i oduzima sebi život. Taj čin odgovara otvaranju kutije, tj. urušavanju talasne funkcije u Šredingerovom misaonom eksperimentu kojom događaj dobija definitivan ishod. U realnosti romana, Bobi se budi iz kome. S druge strane, kao što ćemo videti ispod, otvoren je prostor i za tumačenje da je Bobi i dalje zarobljen u svojevrsnoj superpoziciji putnika koji se ukrcao na kobni let i nestao bez traga, i ronioca koji taj isti avion istražuje.
Interpretacija broj 4 – pod pretpostavkom da je Bobi putnik koji nedostaje, otvara se polje interpretacije u okviru kojeg bi se ovakve nesuglasice mogle protumačiti kao greške u simulaciji unutar realnosti obuhvaćene tekstom.
Branislav Predojević: “Lutalice iz Sjene” (024): Zovite me Nomi
Narušavanjem principa kauzalnosti, Makarti nagoveštava dolazak jednog novog vremena u kojem će intenzivan razvoj tehnologije omogućiti sve kompleksnije oblike simulacije. S jedne strane biće moguće ponovno stvaranje već okončanih ishoda, ali i sve teže prepoznavanje uzroka i posledice.
Kako u književnosti i na filmu, tako i u filozofiji nauke, već decenijama se u raznim inkarnacijama pojavljuje hipoteza po kojoj mi već živimo unutar simulacije. U najkraćim crtama, ova pretpostavka kaže da, ukoliko ljudska civilizacija opstane i proširi se po drugim zvezdanim sistemima, postaće joj dostupni nesagledivi kapaciteti za izvršavanje proračuna. Takva civilizacija biće u stanju da simulira stvarnost do najsitnijih detalja. Statistički gledano, u tom scenariju, prosečan posmatrač trebalo bi da zaključi da se verovatno on sâm nalazi unutar jedne takve simulacije. Trebalo bi podvući da ovakva teza podrazumeva vrlo problematičnu pretpostavku da se mentalni fenomeni, uključujući subjektivno iskustvo kao takvo, mogu svesti na konačni niz izračunljivih veza uzroka i posledica. Ako je takvo nešto ipak moguće, sve simulirane stvarnosti nisu ništa manje stvarne od one primarne.
Krvavi meridijan, jedno od svojih najznačajnijih dela, Makarti završava scenom u kojem ljudi duž pustare podižu telefonske stubove. Nakon velikog pokolja, dolazi doba intenzivnog tehničkog napretka. Već danas ogromne količine podataka (Big Data) i modeli obrade i generisanja informacija pomoću veštačke inteligencije drastično utiču na način na koji doživljavamo stvarnost. Kada na internetu zateknemo ponudu proizvoda na koje smo upravo pomislili, čini nam se da je neko retrokauzalno već znao šta želimo. Video-snimci veštačke inteligencije će nas pokazivati u situacijama u kojima nikada nismo bili. U dobu simulacije, u potpunoj zbrci između znaka i označenog, biće moguće biti i ne-biti i opet biti i opet ne-biti, čak i prividno istovremeno.
Nije ovde reč samo o kršenju ustaljenih zakona fizike unutar teksta, koliko o idejno i stilski vešto sprovedenom manevru zbog kojeg sâm tekst dočarava osećaj boravka u simulaciji. Neko nedostaje, a sve u vezi sa njegovim nestankom je neobjašnjivo. Ovde bi dodatno trebalo skrenuti pažnju na to da su Putnik i Stela Maris objavljeni u trenutku kada je Makarti imao osamdeset i devet godina, oko sedam meseci pre njegove smrti. U takvim okolnostima kao da su u autorovoj svesti stvoreni uslovi za pristup metafizičkom iskustvu, dozvoljavajući nam da zajedno sa njim zavirimo u onostrano.
Alisija u Steli Maris svom psihijatru prepričava viziju koju je doživela kada je imala dvanaest godina: Gledala sam kao kroz nekakvu špijunku svet gde su čuvari stajali na kapiji i znala sam da je iza te kapije nešto užasno i da sam u njegovoj moći.[12] Taj entitet je nazvala Arhatron. Postoje sile koje rukovode svetom. Čak i bez analitičkog seciranja, svi ovi elementi narativa stvaraju osećaj solipsističke jeze.
Da li je ovakva interpretacija o nedostajućem putniku proizvoljna? Da li je tekst zaista zapeo u superpoziciji jezičke simulacije? Završni dokaz u odbranu ove teze pronalazimo na samom kraju romana, kada Bobi u Alisijinom dnevniku pročita sledeće redove:
Na kraju, beše rekla, neće biti ničega što se ne može simulirati. I to će biti konačno ograničavanje privilegije. Taj će svet doći. Ne neki drugi.[13]
U takvom svetu, kocke bi još jednom bile posložene na odgovarajući način i put bi ponovo bio prohodan. U takvom svetu, Bobi bi ponovo bio sa svojom sestrom.
* * *
Ostaje da se zapitamo da li i kojoj od ponuđenih interpretacija treba dati veću težinu ili ih je nekako moguće objediniti? Ako je autor glasnik kolektivno nesvesnog, a tekst romana jezička simulacija stvarnosti, kao koju vrstu greške treba tumačiti problem nedostajućeg putnika?
Jedan od glavnih mehanizama evolucije jeste greška pri kopiranju genetskog materijala. Velika većina grešaka su beskorisne i sasvim bezazlene: takvi delovi genetskog kôda postaju neaktivni. Greške koje proizvode osobine koje vode brzim i tragičnim ishodima, samim tim bivaju izbrisane iz genetskog nasleđa. Međutim, sasvim mali broj grešaka, čiji ishodi povećavaju verovatnoću preživljavanja opstaje i postaje odlika organizama koji se razvijaju po tom receptu. Da li sugestiju da je Bobi nestali putnik možemo svrstati pod ovakvu vrstu greške u prepisivanju kolektivnog nesvesnog? Greške koja je neizbežni deo procesa nalaženja novih rešenja za izazove koje donosi epoha pred nama. Govoreći o nesvesnom i snovima u Kekuleovom problemu, Makarti ističe:
Nesvesno prosto nije naviklo da daje verbalna objašnjenja i ne voli to da radi. Teško je iskoreniti navike stare dva miliona godina. […] Nesvesno se trudi da snovi budu teško odgonetljivi zato što želi da o njima mislimo[14].
Izvor: Glif
