Пишу: Владан Кречковић и Марко Ставелски
Путник и Стела Марис последња су два романа америчког писца Кормака Макартија, објављена 2022. у размаку од свега шест месеци. Иако формално одвојени, тематски су испреплитани и зарад потпуног разумевања неопходно их је посматрати као целину. Промишљања и тезе које следе су првенствено у вези са догађајима у Путнику, али ће нам за потребе потпуног осветљавања проблема бити потребни и делови Стеле Марис.[1]
У фокусу романа Путник је трагична судбина Бобија и Алисије Вестерн, чији је отац био нуклеарни физичар, члан екипе Пројекта Менхетн. Боби, некадашњи физичар у успону и возач Формуле 2, сада ради као спасилачки ронилац. Попут Квентина Компсона у Фокнеровом роману Бука и бес, опседнут је својом сестром, бриљантном математичарком Алисијом, о чијим унутрашњим превирањима сазнајемо из поглавља која функционишу као засебне целине, смештених десетак година раније у односу на временску линију која прати Бобија.
На почетку романа Боби истражује случај авионске несреће, лета чије је остатке на дну Мексичког залива наводно приметио локални рибар. Пошто бренером отворе врата летелице и подробније испитају пилотску кабину и путнички простор, Боби и његов колега се враћају на чамац како би размотрили стање ствари. Убрзо Бобија посећују двојица федералних агената, после чега се питања у вези са авионском несрећом умножавају.
Зашто нема црне кутије? Због чега недостају делови инструменталне табле? Где је пилотска торба? Зашто су сви преминули путници на свом месту? У одељку за путнике је пронађено седам лешева, док у манифесту пише да је на лет наводно укрцан путник више. Како је могуће да сви ови елементи недостају, ако су Боби и његов колега први који су ушли у авион након његовог пада? Зашто у вестима нема ниједне информације о несрећи?
На први поглед, целокупан заплет у вези са палим авионом је тзв. мекгафин – објекат који покреће радњу, али је сâм по себи неважан.[2] У роману се питање недостајућег путника привидно губи у мноштву наративних рукаваца. Ипак, постоје делови текста који нам можда нуде решење загонетке. Како бисмо их у потпуности разумели, неопходно је осветлити природу једног од споредних ликова романа.
Реч је о Малом, ентитету необичног облика и карактера. Мали се први пут појављује у поглављу које се бави Алисијом, на самом почетку романа, где је уједно први и последњи пут означен и као Талидомидски Мали. Лек талидомид је средином XX века био нашироко коришћен седатив за који се испоставило да код трудница узрокује рађање деце са телесним деформитетима, аномалијама која формом у потпуности одговарају физичком опису Малог: Само што наравно то нису биле праве шаке. Тек пераја. Отприлике као код фоке.[3]
Управо због оваквог описа тела, а посебно због природе Малог, читалац стиче утисак да је овај лик тек део Алисијине схизофрене уобразиље.
Међутим, ствар се драстично мења када се пред крај романа Бобију укаже Мали. Сâм сусрет, чињеница да Боби види Малог, као и садржај њиховог разговора, отвара могућности за следећа тумачења:
- Мали је реалан ентитет – Није само уобразиља Алисијиног ума, јер га у истом (чак и физички истом) облику види и Боби: Изгледао је готово баш као што га је описала. Ћелава глава изровашена ожиљцима насталим вероватно при његовом незамисливом настанку. Смешне ципеле налик на весла. Пераја попут фокиних раширена на рукохватима столице.[4]
- Мали је посредник – Из њиховог разговора такође сазнајемо да Мали посредује између материјалне реалности и Главне базе, зоне која руководи људским пословима на сличан начин на који су стари Грци веровали да то ради пантеон богова са Олимпа. У таквој релацији, Мали би био модерна верзија Хермеса. Он је комично маничан и неуротичан, попут међугалактичког менаџера који жонглира задацима у мултидимензионалном простору.
- Као посредник поседује натприродно знање о судбинама људи – Главна база му доставља информације о догађајима који су се одиграли или тек треба да уследе.
Овде можемо да повучемо паралелу са Црном и Белом колибом (Black Lodge, White Lodge) у Линчовом свету Твин Пикса. У серији постоји прегршт бизарних ликова чија је улога слична оној коју Мали има у Путнику. Као да су у питању ванвременска бића која имају увид у прошле и будуће догађаје и сходно том знању у извесној мери утичу на њихове исходе.
Позивање на универзум Твин Пикса посебно има смисла када узмемо у обзир епизоду Gotta Light? (осму епизоду треће сезоне) у којој је наговештено да су врата кроз која су сва та бића ушла у нашу димензију отворена првим тестом атомске бомбе у оквиру Пројекта Менхетн.
Узимајући у обзир претходно наведене чињенице, у светлу проблема недостајућег путника, посебну пажњу би требало посветити следећим речима које Мали упућује Бобију током шетње плажом:
Још један путник. Где ће? Тебе лично су видели како се укрцаваш на последњи лет с платненом торбом и сендвичем. Или то тек следи? Вероватно трчим пред руду. А опет је чудно колико мало користи људи имају кад сазнају шта их чека. Је л’ не гледају карте? Занима ме. Оне сенке су заправо обалске птице које иду низ обалу по овом срању од времена. Где који курац мисле да иду?[5]
У четири наглашене реченице које Мали изговара, проналазимо реч путник, реч која је уједно и наслов романа, а одмах потом и наговештај да је Боби путник који се (негде) укрцава у авион. Стога изјава Малог отвара простор за четири интерпретације:
- Под изразом последњи, Мали уопште не мисли на несрећу из уводних поглавља, већ је реч о последњем лету којим Боби одлази у Шпанију, на самом крају романа. У овом контексту, користећи реч последњи, Мали алудира једино на то да је реч о лету у једном смеру.
- Боби је путник који недостаје, али у једној од грана мултиверзума. Узимајући у обзир природу питања – Или то тек следи? – можемо посумњати да је дошло до комуникацијског шу̑ма на релацији Главна база – Мали.
- Боби је путник који недостаје у универзуму у којем се прича одвија. У том случају авионска несрећа би тек требало да се догоди, иако се већ догодила.
- Несугласица је језичко-логичка замка, мисаони експеримент којим је отворен простор за интерпретацију у оквиру које је Боби заправо заробљен у својеврсној симулацији, у граничној ситуацији једног света чија је доследност нарушена.
Ставке 2, 3. и 4. представљају природно исходиште текста, узимајући у обзир чињеницу да је Бобијев и Алисијин отац био нуклеарни физичар. Гедел, Максвел, Бор, Гротендик, Фајнман, Ајнштајн… само су нека од имена познатих физичара и математичара које ћемо пронаћи у Путнику, а посебно у Стели Марис. Покривајући разнородно поље тема из области квантне физике и математике, ове дисциплине постају значајно упориште подтекста романа.
Овде ваља скренути пажњу на имена протагониста – Алисија и Боби неодољиво подсећају на Алису и Боба, чувени пар генеричких учесника, практично архетипова, у мисаоним експериментима квантне механике и криптографије (као и у још неким гранама науке, нпр. теорији игара) уместо сувопарних посматрача А и посматрача Б. У разним варијацијама, Алиса и Боб тестирају сплетеност (енг. entanglement) честица, или су и сами сплетени као део експеримента. Они покушавају да утврде да ли је могуће сабласно дејство на даљину[6], или су судбине пара честица (самим тим и Алисе и Боба) нераскидиво сплетене. Другим речима, нешто што Алиса опази или доживи, има истовремено дејство на Боба, чак и ако се он налази у тачки простор-времена сувише удаљеној да би било која информација од Алисе могла да допре до њега брзином светлости, највећом могућом брзином у природи на основу теорије релативности.
Иде Гас: Кормак Макарти (1933 – 2023): Врела мудрост и врело љепоте
У складу са тим, интерпретације 2, 3. и 4. је посебно потребно сагледати управо из визуре квантне физике и видети какве последице остављају на стилско-формалну структуру текста.
Интерпретација број 1 је саморазумљива и представља најједноставније решење које отвара простор да путник елегантно постане метафора за приповедача, а пут – чин приповедања. Ово додатно има смисла када узмемо у обзир неке од наслова претходних Макартијевих романа као што су Пут и Прелаз. У роману постоји велики број мотива које бисмо могли тумачити у овом кључу.
Такође, то што Боби види Малог баш као што га је Алисија описала, једнако је добар аргумент у прилог томе да је Мали такође само уобразиља Бобијевог ума, манифестација подсвесног и несвесног у психи човека који се у чежњи грчевито држи сестриних делузија. У том кључу, Боби није заиста видео Малог, већ води разговор са самим собом, пројектујући део своје личности на сестру, односно њену уобразиљу. У прилог овоме говори и то што Мали, иако тврди да је ту да Бобију пружи одговоре, на крају, заправо, не одговара ни на једно питање, или их одбацује као неважна, досадна, прозаична. Другим речима, Мали нема одговоре јер сâм Боби нема одговоре. На крају романа, када Боби предосети своју судбину, захвата га беспомоћност. Наслућује да ће завршити као недостајући путник: изгубити се, нестати, а они који га можда буду тражили, неће бити сигурни ни да је постојао.
Потпору овом гледишту налазимо у Макартијевом есеју Кекулеов проблем у којем се бави пореклом и улогом језика и несвесног.[7] Главна теза коју Макарти излаже јесте да је језик еволутивно млад, те да несвесно (још) не може да му приступи. Уместо језика, несвесно се служи сликама:
Једна од најупадљивијих познатих особина невесног је његова упорност. Свима су познати снови који се понављају. Овде бисмо могли помислити да несвесно нема само један глас:
Не капира, а? Не. Прилично је глуп; шта ћеш да радиш? Не знам. Како би било да употребиш његову мајку? Мајка му је мртва. Какве то има везе?[8]
Довољно је да реч мајка заменимо са сестра и имамо пресликану ситуацију из романа. Бобијево несвесно покушава да пренесе поруку у свест користећи његову мртву сестру и њену утвару. Језик и тон којим се служи несвесно у овом цитату неодољиво подсећају на заједљиве опаске Малог, што нас води ка следећем закључку: као што је Мали гласник Бобијевог несвесног, тако је сâм аутор гласник колективно несвесног.[9]
Интерпретација број 2 отвара простор за претпоставку у којој је Боби нестали путник, али у неком другом простор-времену. На тај начин је постигнут додатни ниво тумачења текста, јер је актер стављен у контекст многоструких светова – тзв. Еверетове теорије квантне механике у оквиру које сваки квантни догађај са више могућих исхода доводи до гранања универзума у једнак број паралелних независних светова. У пропорцији са свим могућим исходима сваког могућег догађаја, нестали путник постаје безначајан, а заједно са њим и свако приповедање. А ипак је чудно колико мало користи људи има када сазнају шта их чека. На тај начин је сужена значењска разлика између појмова путника и пута, приповедача и приче, чиме метафора додатно добија на снази.
Интерпретација број 3, сасвим контраинтуитивна, каже да је Боби нестали путник, заглављен у суперпозицији између догађаја који се већ десио (пад авиона) и догађаја који тек треба да уследи да би се претходни догађај одиграо (тек треба да се укрца на лет).
Ако би Боби заиста био недостајући путник из авиона са почетка романа, тиме би принцип каузалности био нарушен, а самим тим и разлика између приповедача и приповедања (барем у контексту класичне формалне логике). Овде залазимо у језички ћорсокак. Ситуација постаје додатно безнадежна када узмемо у обзир вантекстуалне околности, односно да је у пољу квантне физике ретрокаузалност[10] контроверзна тема.
Путник очигледно не спада у жанр научне фантастике, те је сасвим извесно да Макарти није желео да се поиграва са ретрокаузалношћу, али имајући у виду референце на квантну механику, мултиверзуме и Алису и Боба, није наодмет подсетити се Де Брољ-Бомове интерпретације квантне механике која постулира постојање и честице и таласа који је носи. У овој теорији, сама честица се не креће, већ талас на коме она сурфује. У једној подваријанти, подређујући се начелу квантне неодређености, сâм талас је размазан, како у простору, тако и у времену. У овом формализму, Алиса и Боб могу да изврше варијанту чувеног експеримента у којем кроз апаратуру интерферометра пропуштају фотон, честицу светлости. Под одређеним условима, Алиси и Бобу би могло да се учини као да се фотон појавио на екрану пре него што је емитован. Један од начина да се протумачи овакав исход јесте ретрокаузалност, тј. да је фотон сâм себи узрок. Овде треба истаћи да се ради о експериментима са појединачним фотонима. Тешко је замисливо да би се постигли слични ефекти са људима (или било којим макроскопским предметима), мада, такво нешто би свакако било у домашају демијурга, каквим се чине Мали и његова менажерија.
Коју год интерпретацију да одаберемо, Мали постаје отелотворење квантног преплитања, силе која спаја два бића без обзира на просторну и временску удаљеност, без обзира на то што Алисије у Бобијевом животу нема више од деценије: Шеташ се по плажи са бићем за које мислиш да је неки део духа твоје покојне сестре и хоћеш да ћаскаш о томе какво је јебено време.[11]
У роману Стела Марис сазнајемо да је Алисија извршила самоубиство док је Боби био у коми – у стању које, бар лаички, подсећа на чувену Шредингерову мачку, која се налази у кутији, у суперпозицији два стања, жива и мртва. Како је нераскидиво сплетена са Бобијем, Алисија то не може да поднесе и одузима себи живот. Тај чин одговара отварању кутије, тј. урушавању таласне функције у Шредингеровом мисаоном експерименту којом догађај добија дефинитиван исход. У реалности романа, Боби се буди из коме. С друге стране, као што ћемо видети испод, отворен је простор и за тумачење да је Боби и даље заробљен у својеврсној суперпозицији путника који се укрцао на кобни лет и нестао без трага, и рониоца који тај исти авион истражује.
Интерпретација број 4 – под претпоставком да је Боби путник који недостаје, отвара се поље интерпретације у оквиру којег би се овакве несугласице могле протумачити као грешке у симулацији унутар реалности обухваћене текстом.
Бранислав Предојевић: “Луталице из Сјене” (024): Зовите ме Номи
Нарушавањем принципа каузалности, Макарти наговештава долазак једног новог времена у којем ће интензиван развој технологије омогућити све комплексније облике симулације. С једне стране биће могуће поновно стварање већ окончаних исхода, али и све теже препознавање узрока и последице.
Како у књижевности и на филму, тако и у филозофији науке, већ деценијама се у разним инкарнацијама појављује хипотеза по којој ми већ живимо унутар симулације. У најкраћим цртама, ова претпоставка каже да, уколико људска цивилизација опстане и прошири се по другим звезданим системима, постаће јој доступни несагледиви капацитети за извршавање прорачуна. Таква цивилизација биће у стању да симулира стварност до најситнијих детаља. Статистички гледано, у том сценарију, просечан посматрач требало би да закључи да се вероватно он сâм налази унутар једне такве симулације. Требало би подвући да оваква теза подразумева врло проблематичну претпоставку да се ментални феномени, укључујући субјективно искуство као такво, могу свести на коначни низ израчунљивих веза узрока и последица. Ако је такво нешто ипак могуће, све симулиране стварности нису ништа мање стварне од оне примарне.
Крвави меридијан, једно од својих најзначајнијих дела, Макарти завршава сценом у којем људи дуж пустаре подижу телефонске стубове. Након великог покоља, долази доба интензивног техничког напретка. Већ данас огромне количине података (Big Data) и модели обраде и генерисања информација помоћу вештачке интелигенције драстично утичу на начин на који доживљавамо стварност. Када на интернету затекнемо понуду производа на које смо управо помислили, чини нам се да је неко ретрокаузално већ знао шта желимо. Видео-снимци вештачке интелигенције ће нас показивати у ситуацијама у којима никада нисмо били. У добу симулације, у потпуној збрци између знака и означеног, биће могуће бити и не-бити и опет бити и опет не-бити, чак и привидно истовремено.
Није овде реч само о кршењу устаљених закона физике унутар текста, колико о идејно и стилски вешто спроведеном маневру због којег сâм текст дочарава осећај боравка у симулацији. Неко недостаје, а све у вези са његовим нестанком је необјашњиво. Овде би додатно требало скренути пажњу на то да су Путник и Стела Марис објављени у тренутку када је Макарти имао осамдесет и девет година, око седам месеци пре његове смрти. У таквим околностима као да су у ауторовој свести створени услови за приступ метафизичком искуству, дозвољавајући нам да заједно са њим завиримо у онострано.
Алисија у Стели Марис свом психијатру препричава визију коју је доживела када је имала дванаест година: Гледала сам као кроз некакву шпијунку свет где су чувари стајали на капији и знала сам да је иза те капије нешто ужасно и да сам у његовој моћи.[12] Тај ентитет је назвала Архатрон. Постоје силе које руководе светом. Чак и без аналитичког сецирања, сви ови елементи наратива стварају осећај солипсистичке језе.
Да ли је оваква интерпретација о недостајућем путнику произвољна? Да ли је текст заиста запео у суперпозицији језичке симулације? Завршни доказ у одбрану ове тезе проналазимо на самом крају романа, када Боби у Алисијином дневнику прочита следеће редове:
На крају, беше рекла, неће бити ничега што се не може симулирати. И то ће бити коначно ограничавање привилегије. Тај ће свет доћи. Не неки други.[13]
У таквом свету, коцке би још једном биле посложене на одговарајући начин и пут би поново био проходан. У таквом свету, Боби би поново био са својом сестром.
* * *
Остаје да се запитамо да ли и којој од понуђених интерпретација треба дати већу тежину или их је некако могуће објединити? Ако је аутор гласник колективно несвесног, а текст романа језичка симулација стварности, као коју врсту грешке треба тумачити проблем недостајућег путника?
Један од главних механизама еволуције јесте грешка при копирању генетског материјала. Велика већина грешака су бескорисне и сасвим безазлене: такви делови генетског кôда постају неактивни. Грешке које производе особине које воде брзим и трагичним исходима, самим тим бивају избрисане из генетског наслеђа. Међутим, сасвим мали број грешака, чији исходи повећавају вероватноћу преживљавања опстаје и постаје одлика организама који се развијају по том рецепту. Да ли сугестију да је Боби нестали путник можемо сврстати под овакву врсту грешке у преписивању колективног несвесног? Грешке која је неизбежни део процеса налажења нових решења за изазове које доноси епоха пред нама. Говорећи о несвесном и сновима у Кекулеовом проблему, Макарти истиче:
Несвесно просто није навикло да даје вербална објашњења и не воли то да ради. Тешко је искоренити навике старе два милиона година. […] Несвесно се труди да снови буду тешко одгонетљиви зато што жели да о њима мислимо[14].
Извор: Глиф
