Piše: Jasmina Dimitrijević
Marijana Enrikes je autorka teskobne proze u kojoj o društvenoj nejednakosti, političkoj opresiji, siromaštvu, kolonijalnoj prošlosti i nasilju širokog spektra piše služeći se alatima klasičnog horora i folklorne mistike, ali i savremene groteske kakvu nalazimo i u pričama Samante Šveblin. Enrikes piše u preciznom kontekstu, pa se njene priče mogu doživeti kao fikcionalni izveštaji o svakodnevici u srcu latinoameričke tame. Smeštene u zapuštene aristokratske vile iz XIX veka i provincijske motele koji su za vreme diktature bili policijske škole i mesta torture, priče iz ove zbirke tematizuju unutrašnje ljudske nemire u definisanom istorijskom ambijentu.
U ovoj prozi turisti obilaze grad u vođenim turama po lokacijama bizarnih zločina, beskućnici i transvestiti mole se lokalnim svecima, ljudima koji su za života bili marginalci poput njih samih, a oni pogođeni egzistencijalnim zamorom povlače se iz sveta poput hikikomora, „Japanaca koji se zaključavaju u svoje sobe jer im je nepodnošljiv pritisak [… ] obaveza da imaju društveni život.“ Marijana Enrikes isprobava razna sredstva da predstavi jezu u mozgu, bilo da je nju uzrokovala represija, ontološki strah ili transgeneracijska trauma.
Flaneri O’Konor u eseju Writing Short Stories piše da, parafraziraću, ukoliko nedvosmisleno možemo odrediti temu kratke priče, možemo biti sigurni da ta priča nije baš dobra. Adelina kuća je tekst čije se značenje ne može prepričati, on se mora pročitati, jer smisao kratke priče nije neka apstraktna kategorija, već iskustveno značenje koje se jedino procesom čitanja može primiti. Siže – troje dece ulazi poslednjeg dana leta u napuštenu kuću u komšiluku, a samo dvoje izlazi iz nje – ne samo da nam govori malo, već i to što kaže nije baš istina. Većina priča iz ove zbirke ima ovaj kvalitet, ali Adelinu kuću želim da istaknem jer se u njoj susreću tri možda najvažnija motiva Marijane Enrikes: arhitektura kao dokument vremena, tela koja odstupaju od normatizovanih i deca.
Časlav Koprivica: Ustupak Zapada Vučiću za obmanu srpske javnosti
Motiv uklete kuće je u narativu strave uvek i prostor političke i/ili porodične prošlosti koja leži u temeljima propasti, pa je tako u stvarnosti teksta to mesto lokalitet straha, ali i potrage za istinom i razumevanjem onoga što istorija, trauma ili prosto ljudsko neosvešćeno zlo hoće da sakriju od nas. To su kuće koje pričaju priče onima koji su spremni da čuju. Telesno oštećenje devojčice Adele materijalizacija je – što je slučaj i u pričama Kraj škole, Sama kost i koža, Klin se klinom izbija: sećanje na ušatog kepeca – strašnog iskustva. Ali ono je uvek i iskustvo nekog višeg znanja, uvida u život na granici svetova, bilo da se radi o privilegovanom i marginalizovanom, sputanom i slobodnom, preplašenom i radoznalom.
Marijana Enrikes isprobava razna sredstva da predstavi jezu u mozgu, bilo da su nju uzrokovali represija, ontološki strah ili transgeneracijska trauma
A deca su, kao rezoneri i kao posmatrani likovi koji delaju, možda najautentičniji stanovnici tog liminalnog pojasa u kom se nešto može učiniti; razumeti prošlost, intervenisati u sadašnjosti, postaviti pitanje za budućnost. Bilo da su pasivne figure, uočene perifernim vidom protagonista (kao dečak u lancima u priči Komšijsko dvorište) ili likovi koji govore u svoje ime i zahtevaju da budu viđeni (kao u priči Prljavi dečak), oni su nosioci baklje koja junakinje i junake Marijane Enrikes uznemiruje na način koji im pomera granice sveta, svidelo se to njima ili ne. Junakinje i junaci Marijane Enrikes podsećaju na decu iz romana Blistava republika Andresa Barbe (Dereta, 2020) koja se niotkuda pojavljuju u mirnom gradiću i pokreću lanac društvenih i moralnih dilema. Ove priče nas često ostavljaju s osećajem neizvesnosti i nakon čitanja, zauvek zakočene u pretkatarzičnom stanju koje ne daje zadovoljenje poetske pravde, već nas vraća u svet zbunjene i nezadovoljne da nastavimo da rešavamo tenzije. Ali u toj jezi, s ove i s one strane teksta, nalazi se i snaga na koju se oslanja čovek koji je odustao od straha, kao i svest o tome da je potraga za istinom prva borba u koju mora da uđe da bi se tog straha oslobodio.
Između karanfila i kriminala: Aktualnost Šijanovog „Davitelja“
Knjigu zatvara priča po kojoj je i zbirka dobila ime, s malom, ali simptomatičnom izmenom. Glagoli u španskom jeziku ne poznaju rod i sad možemo samo da nagađamo zašto je doneta odluka da se u naslovu zbirke upotrebi muški rod, dok je u naslovu priče zadržan ženski; ovim rešenjem se, verovatno, podrazumeva da muški rod predstavlja univerzalno ljudsko iskustvo. Priča Sve što smo izgubile u vatri prati fenomen samospaljivanja žena kao čin otpora i izbavljenja od muškog nasilja. Biti odbojna, biti oštećena, biti beskorisna za opresora, pa i zastrašujuća – to znači biti bezbedna od seksualne eksploatacije i neinspirativna meta za dalje iživljavanje, ali pre svega odlučivati sama o svom životu i preneti zamrznutom svetu poruku: da, ovo se dešava; i da, mora da prestane.
Ideju o lomačama inicirao je stvaran događaj: ubistvo koje je počinio poznati fudbaler tako što je svoju devojku polio alkoholom, a potom zapalio šibicu i bacio je na njeno nago telo. „Oduvek su nas spaljivali, ali sada to radimo same“, reći će jedna od organizatorki lomača. „Međutim, nećemo umreti: pokazaćemo im naše ožiljke.“ Hodati gradom sa svešću da sada teško da će iko moći da skrene pogled, pokazati telo koje je preživelo na jedini način koji mu je u datim okolnostima bio dostupan, uvažiti konkretno žensko iskustvo kao univerzalno ljudsko, jer govori nam o svetu u kom zajedno živimo i odnosima koje ostvarujemo – to je intervencija kakva ne može da ostane nevidljiva. Kod Marijane Enrikes se mnogo toga gubi u vatri, ali su njene junakinje jedine izgubile i deo straha.
Izvor: Radar
