Пише: Оливер Јанковић
Значи, да човјек не повјерује! У току два дана жене бацачице копља су наступале на Свјетском првенству у атлетици. Један дан у квалификацијама, други дан у финалу. Од свих такмичарки, најдужи хитац је имала репрезентативка Србије Адријана Вилагош – 66 метара и који ценат више. Али то је бацила у квалификацијама. Два дана потом, у финалу је титулу шампионке свијета узела дјевојка са копљем на 65 метара! Адријана је у том истом финалу остала на осмом мјесту, са нешто преко 61 метар. Апсолутно исто се десило Ивани Шпановић на ОИ у Токију 2021. Тада је српска скакачица у даљ у квалификацијама скочила 7 метара. Да је то поновила два дана послије у финалу имала би олимпијско злато, али није могла (што због преступа, што због…. нико не зна зашто?) да понови тај скок. Златну медаљу однијела је дјевојка са прескочених 7 метара!?
Нећемо се овдје бавити атлетским техникама ни тактикама. Жеља ми је да се осврнем на наш српски навијачки менталитет. Кажу да превише очекујемо, да се много „ложимо“, да је све то нереално…. а ја питам: како да се не ложимо, и зашто да не очекујемо чуда, када поред толико освојених свјетских титула, медаља (Од око 90 земаља свијета које су уопште освојиле медаље на посљедњим Олимпијским играма Србија је на 28. мјесту са 3 злата и по једним сребром и бронзом) имамо прегршт ових и оваквих ситуација у којима је пето, шесто, осмо мјесто на свијету – чисти неуспјех или прави пех? С обзиром на економске и политичке потенцијале Србије, и с обзиром на ментално-духовну баријеру звану „стани мало“, „има бољих и већих од нас“, свако ово осмо мјесто, сваки улазак у свјетско и олимпијско финале, требало би да буде врхунац и максимум неких реалних очекивања. Али како да то буде када знаш да си бољи од свих других. Као што је то данас знала Адријана, или као што је то онда знала Ивана? А ако не бољи, онда не, ништа слабији од њих. А додајмо томе, ове јесени, Ђоковића који се поиграва са Зверевим, Деминором и Фрицом. Или Јокића чију улогу и играчку тежину на паркету међу кошевима, знају подједнако и противници и домаћи…
Ми смо нација, која поред гомиле невоља и пехова, поред салда безброј недобачених хитаца и неколико спортских дисциплина овога љета, и данас, опет, поред свега, чека свјетске медаље од Ангелине Топић и мушке одбојкашке репрезентације. Јесмо мали, ал’ смо велики!
