Пише: Војислав Дурмановић
Замислимо православну монахињу скроз лишену позе, иза кригле пива у радничкој кафани неког париског предграђа, док сировост живота, суза и псовке пулсира свуд унаоколо. Марија Скобцова живела је од уверења да је живот веродостојан једино по траговима који остају у животима ближњих и како само то што смо дали заиста имамо. Говорила је да мисли сувише лево за цркву, а одвећ црквено за левицу.
Тако су њене замисли о подруштвовљењу милосрђа у пракси најдиректније могуће оствариване кроз службу презренима и невољницима без институционалног посредовања: живела је раме уз раме са маргинализованима, невидљивима у граду светла, а свој калуђерски стан претворила у њихов заједнички дом. Рођена 1891. као племкиња у Риги, рано је проживела пламен петроградског радикалног подземља између преврата 1905. и 1917. године. Поетички је била сапутник Сребрног доба руског симболизма Александара Блока и Ане Ахматове. После бољшевичке револуције, згађена бескрупулозним макијавелизмом Троцког и третманом тобоже ислужених сабораца, саучествује у завери против њега.
Током грађанског рата, постала је прва жена градоначелница у совјетској Русији, у граду Анапи. По белогардејском заузимању Анапе, изведена је пред суд – међутим, главни судија био је њен бивши учитељ у кога се заљубила и ускоро се венчавају. Након емигрантске скитње по Европи (у Југославији рађа кћи Анастасију), 1923. скрасили су се у Паризу.
Анастасија 1926. умире од грипа и Марија се 1932. разочарана у брак предаје монаштву, али уз уверавања да се неће аскетски изместити из света – већ га оберучке приносити Христовој победоносној самилости. Када је са нацистичким терором за хришћане читаве Европе наступило доба исповедника, већ је била блиска Слободној Француској: руководила је издавањем лажних крштеница за хиљаде Јевреја скриваних у црквеним просторијама, поготово током злогласне рације на Велодрому у лето 1942. – све до провале Гестапоа у њену заједницу наредне године. Марија је погубљена заједно са сином Јуријем и осталима из париске братије у гасној комори месец дана пре ослобођења логора Равенсбрук. Прослављена је 2004. у источном православљу, а поштују је и англиканци, као Мати Марија Скобцова Париска:
(Тропар, глас 4.)
Јагње Твоје, Исусе, Марија, вапије великим гласом:
Љубим Те, Жениче мој, и ради Тебе страдања подносим;
крштењем се разапех, да бих у Теби царствовала, и умријех, да бих с Тобом живјела.
Прими ме као жртву чисту, јер из љубави себе принесох Теби.
Молитвама њезиним, Милостиви, спаси душе наше.
Са историјског мотришта помало иронично, али управо је владика Николај Велимировић убедљиво указао на надопуњавање црквеног и социјалистичког учења у образложењу одбијања Недићевог захтева да званично анатемише појаву марксистичке идеологије међу народом, рекавши да ,,ако сутра комунизам, као што има изгледа, призна веру и одрекне се безбоштва у своме партијском програму, ми немамо ништа против комунизма и његовога економског програма и уопште против његовога политичкога програма.” Говори ли се данас о верски освешћеном социјализму, прво на ум вероватно пада харизматска појава Хуга Чавеза. Средњовековље памти јеванђељски егалитаризам Томе Минцера и његову кавгу са немачким кнезовима, или шејха Бедредина, који је суфијско учење о тевхиду развио у побуну против хијерархије османлијског феудализма, што накнадно епски опевава Назим Хикмет.
Наш антинацистички и антиколонијални Народноослободилачки рат такође је пронео историјском позорницом и личности попут вође левих земљорадника Драгољуба Јовановића, који је најпре популарисао републиканску борбу шпанског сељаштва против клерофашистичких латифундиста, или унамуновског егзистенцијалисте и експресионистичког песника, првака Освободилне фронте Едварда Коцбека, скептичне према марксистичкој алгебри класне борбе, у име тога што су сматрали продуховљенијим смислом социјалне правде. Баштиник такве визије био је и најужи сарадник Скобцове, филозоф Сергеј Булгаков, чији је кредо био да је социјализам без Бога идолатрија човека, а хришћанска вера без социјалне правде побожњачка издаја Христа.
Он је одлучно одбацио такозвани социјални наук Римокатоличке цркве као оруђе клерикалне доминације Ватикана, уистину заговарајући духовну револуцију за обожење сваког појединца као пут ка економској, као претпоставци потпуне слободе личности од раља механизације и класног отуђења – оно што је мати Марија Скобцова како преданим радом, тако и самом жртвом за јеванђеоско царство емпатије, оно народно ,,увек и довека” посведочила.
