Пише: Небојша Поповић
Један од најпроминентнијих европских писаца, Мишел Уелбек, пророковао је крајем 2025. године да Европу у будућности чека судбина ирелевантне глобалне периферије, лишене знања, те технолошке и друге конкурентности.
„Економски раст широм континента, дуго анемичан, сведен је на нулу. Чак је и њемачки индустријски гигант пропао. Динамизам је нестао, замијењен болним зависностима: европска технологија долази из Америке, њени кључни минерали уз Кине. Трансформација континента у оскудно игралиште за туристе, са економијама усмјереним ка услуживању посјетилаца, више није ствар диспептичних спекулација“, казао је Уелбек за „Њујорк Тајмс“.
Поента је да, један од највећи европских писаца и интелектуалаца данашњице, у својој анализи Европу већ сада види као небитну. Малтене дестинацију у коју ће се долазити само ради минуле славе, музеја и замкова, ресторана, те хотела и провода.
Неки циник би можда рекао да – Уелбек Европску унију види управо попут Црне Горе – попут услужне дестинације у коју се путује искључиво ради чари природе и туризма, и чији становници не требало да се залећу и да пуцају на више од тога. Елем, изгледа да ће судбину коју је Брисел врло перфидно био намијенио земљама европске периферије сада и сам дочекати.
Како је Европа постала ирелевантна
А како је Европа запала у такву позицију није претешко одгонетнути.
Њемачка која је главни економски мотор ЕУ, већ шесту годину за редом или је у рецесији или има раст једва изнад нуле. Оно због чега је та земља дословно покренула два крвава свјетска рата – а то су јефтини енергенти и ресурси Истока – Њемачка је током Хладног рата добила практично на тацни, у миру, у другој половини 20. вијека гасоводима и нафтоводима из Русије.
Небојша Поповић: Јубилеј 250 година Декларације о независности (1776 -2026), куда иде Америка?
Међутим, то као да није било довољно. Све поменуте везе су брутално покидане. Можда звучи грубо, али бриселске елите као да су и дан данас необавијештене да је ЕУ у енергетском смислу дословно биједник… Да европски континент нема кључне природне ресурсе – ни гас, ни нафту, нити ријетке метале и минерале… И да замјерати се са Кином, Русијом и Глобалним Југом зарад вазалства према Америци није баш аргумент мудрости.
Гренланд, Косово и Трамп
Ових дана у жижи јавности је питање Гренланда, али право питање је шта је ЕУ побогу могла да очекује након онако млаке и полтронске реакције на отмицу шефа венецуеланске државе Мадура, коју је само пар дана прије тога лицемјерно аминовала. Или да се вратимо у коријен проблема – чему је ЕУ имала да се нада након отимања Косова од Србије. Зар је неко мислио да такав преседан који се 1999. догодио на европском тлу неће на концу имати своје тешке бумеранге по саму Европу. Зар Данци нису знали да су подршком да се Косово отцијепи од Србије изгубили и свој Гренланд. Зар је неолиберални свијет препун цинизма и хипокризије сматрао да та ароганција никада неће доћи на наплату.
Како год да се крене – Ова драма је почела на Косову, како би рекао Андрић.
Све што је након тога услиједило, а број земаља и народа које су у међувремену страдале уз асистенцију истих тих Европљана није занемарљив, па се и појава Трампа утолико мора посматрати као логичан исход, практично закономјерност. Јер међународно право је заиста имало када да се брани, па се намеће питање – господо Европљани, да није мало сада касно за одбрану Гренланда?
Елем, како год било, нарочито је цинична околност да у тренутку када се Црна Гора славодобитно спрема да постане чланица ЕУ, та иста ЕУ се све више претвара у Црну Гору. Заиста Богом дану, егзотичну дестинацију, али која је закаснила да ухвати корак са конкурентима и водећим свјетским токовима. А уз то је и изнутра располућена.
