Пише: Оливер Јанковић
Видјели смо најузбудљивији меч у досадашњем току турнира, и схватили колико је јака подмлађена екипа Турске, и како је потентан састав Србије, чак и онда када не може да рачуна на три играча која је повела на ово првенство. Ако томе додамо да су Турци имали нестваран шутерски дан, па да су опет, на крају, били бољи тек за два шута, онда можемо да кажемо да смо гледали још један епски турско-српски сукоб без јасне поражене стране. Турци су побједили и тако дограбили значајно прво мјесто у групи, али Србија нема баш за чим да жали, осим да брине над здравственим стањем Аврамовића и Вукчевића. А ако то буде како треба, потпуно је небитно ко нас чека послије Финске, односно са ким ћемо се борити за улазак у полуфинале. Јер свака утакмица међу најбољих 8 селекција јесте мало финале прије финала.
Испод наслага вечерашњег пораза евидентно је да Србија игра сасвим добро, са упорном и зналачком одбраном, са Гудурићем и два одлична Јовића, и наравно са нестварним Џокером (како Американци од милоште зову Јокића).
Све је дакле како треба. Перспектива злата и шампионске титуле се нимало не мијења. Њемци нас чекају у полуфиналу, и не знам који је озбиљни навијач мислио да се до злата може доћи мимо њих? Ако и има свакојаких спекулација, кадрови са паркета и сале за прес конференцију говоре да деда Светислав зна шта ради.
