Пише: Хавијер Блас
Превод за Журнал: М. М. Милојевић
Сви ови петродолари убрзаће обнову штете настале израелским и америчким бомбардовањем
Док се и даље нашироко расправља о штети која је нанета иранском нуклеарном програму у америчким и израелским нападима, једна друга ствар је далеко јаснија: ирански бујајући енергетски сектор, режимски рог изобиља, изашао је из сукоба неоштећен.
Бројеви не лажу. Иранска производња нафте досегла је четрдесет шестогодишњи рекорд 2024. године, према недавно објављеним подацима. Ако нам нешто говоре, сви доступни подаци за првих шест месеци 2025. упућују да ће се ове године забележити још један раст производње.
Сваког пута када чујем да амерички званичници говоре о америчком нафтним санкцијама против Ирана, не могу да се уздржим а да се не запитам: ‚Којим санкцијама?‘ Све више оне постоје само на папиру, док Бела кућа нашироко разглашава непостојећу политику ‚максималног притиска‘ на ирански нафтни сектор. Једино што видим јесте максимална производња нафте.
‘И даље спроводимо санкције‘, рекао је Доналд Трамп за Фокс њуз у једном недељном укључењу, као да ова политика даје резултате. ‚Уколико могу да буду мирољубиви, и уколико могу да покажу да неће наносити више штете, укинућу санкције‘. Свакако, Исламска република жели да све санкције – а ен само оне које се односе на енергетски сектор – буду уклоњене, али када је посреди нафта, Трамп има мање утицаја него што се може наслутити из његових изјава. И Техеран то зна.
Приповест како је Иран успео да потуче режим америчких санкција протеже се уназад неколико деценија – и у њој се сједињују у различитој мери америчка реалполитика са иранским предузетништвом и новом кинеском геополитичком снагом. Повремено, одражава вашингтонско претварање да не види очигледно кршење санкција, те склоност да се уместо стриктног спровођења санкција одржава ниска цена нафте и инфлација под контролом. У другим временима, одражава снажење софистицираности и одлучности Техерана и Пекинга да заобиђу санкције.
Без обзира који су разлози исходи су исти. Исламска република зарађује више петродолара него што су многи мислили да је могуће. Прошле године, приход иранског енергетског сектора досегао је дванаестогодишњи врхунац од седамдесет осам милијарди долара, што је раст са осамнаест милијарди долара 2020. године – која је обележена пандемијом Ковида – према подацима консултантске куће Еф-џи-и Енерџи.
Нафтна индустрија ове државе била је мета местимичних америчких санкција још од новембра 1979. гдоине када је Џими Картер увео прве санкције као одговор на талачку кризу дугу четиристо четрдесет четири дана. Оне су олакшане 1981. након Алжирских споразума који су водили ослобађању талаца али их је изнова увео Роналд Реган 1987. године. Појачане су 1996. када је Бил Клинтон потписао Иранско-либијски санкциони акт (Iran-Libya Sanctions Act) а потом од 2010. па на даље серијом нових мера увођених током председничких мандата Барака Обаме.
Али често је током овог периода Вашингтон показивао да му је превасходно стало до одржавања ниских цена нафте. На пример, америчко Министарство финансија допустило је истакнутом трговцу нафтом Оскару Вајату да купује иранску нафту 1991. године након што је Ирак напао Кувајт. (У то време Садам Хусеин је сматран за већу опасност од ајатолаха Али Хамнеја).
У међувремену је дошло до преображаја и саме иранске нафтне индустрије. Иако сирова нафта привлачи готово целокупну пажњу извештача, током последњих десет година Техеран је поспешио развој оних сегмената нафтне индустрије на које је Вашингтон у прошлости обраћао мало или нимало пажње: кондензате и природни гас преведен у течни облик као што су етан, бутан и пропан.
Хавијер Блас: За нафту, ово није понављање 1973. године – али опет би могло бити незгодно
Ови сегменти енергетске индустрије можда не привлаче пажњу, али они улазе у укупну иранску производњу угљоводоника – и такође прибављају прилично велику количину петродолара. Прошле године, Иран је производио око 4,3 милиона барела сирове нафте дневно плус још 725.000 барела других горива у течном облику, што је укупно било скоро 5,1 милион барела. Процена коју је прошлог месеца објавио Британски енергетски институт (UK Energy Institute) као део Светског енергетског статистичког прегледа (Statistical Review of World Energy), годишњака који се сматра референтним извором података у овој индустрији. Техеран није црпео више од 5 милиона барела дневно још од 1978. године, годину дана пре него што је Исламска револуција окончала владавину шаха Мохамеда Резе Пахлавија.
Развијање експлоатације замашног богатства кондензата и природног гаса без стране помоћи није било лако. Али када су санкције онемогућиле рад европских и азијских компанија, Корпус заштитника Исламске револуције, моћна војна организација која управља великим бројем локалних компанија је ступила на сцену. Током претходне деценије, Катал-ал Анбија, градитељски конгломерат којем управља Револуционарна гарда, изградио је кључне инссталације потребне за прераду кондензата и течног природног гаса у стабилне производе.
Ова опклада се исплатила. Данас је ‚природни гас у течном облику најисплативији извозни производ после сирове нафте и природног гаса‘, изјавио је у априлу ирански министар за нафту. Само је пропан прошле године донео 3,6 милијарди долара уз додатне 2,2 милијарде од бутана. ‚Улагање у производњу природног гаса у течном облику није само економска прилика већ и стратешна нужност да се повећа прилив стране валуте‘, додао је.
Осигуравши нови и растући нафтни сектор испред самог вашингтонског носа, Техеран је усмерио своју пажњу ка осигурању извоза сирове нафте. Пекинг је оформио ланац снабдевања који је углавном потпуно отпоран на санкције и у који су укључени нафтни танкери, трансфери са брода на брод те пословни ентитети који делују изван америчког доларског система.
Помогло је што је Бајденова администрација затворила једно око на оно што су чинили Техеран и Пекинг. Бела кућа, забринута за одржање ниских цена нафте пошто су Русију погодиле енергетске санкције закључила је да је за наношење штете Москви због инвазије на Украјину 2022. године нужан крајње либералан приступ сино-иранској трговини нафтом. Данас, Кина купује 90 одсто иранског извоза нафте.
Дванаестодневни рат између Израела и Ирана – у који су се на крају укључиле и Сједињене Америчке Државе – није променио ситуацију на терену за нафтну индустрију Исламске републике. У ограниченим ваздухопловним нападима Израел је оштетио само неколико иранских нафтних постројења која су брзо поправљена. Бела кућа је тихо интервенисала како би спречила да се рат прелије на енергетски сектор. Он ће добро доћи Техерану за предстојећу обнову.
Извор: Bloomberg
