Пише: Стојан Стаменић
Аутопортрет је Перо Почек угљем сликао кад је чуо да му је мајка умрла. Била је нека од ноћи 1918. године, и… „Није ми се сликало, али сам морао нешто да чиним… Да се разговорим“. Унуке наш језик није учио. Те године 1918. у Италији се – говорио је новинару, официру авијације из југословенског посланства у Риму Николи Лекићу – у невољи затекао. То, „у невољи“ – тако је описивао крај Црне Горе Петровића. „Све сам мислио да ћу се вратити… Али, ето, остадох.“ Заћутао је, па наставио: „Плакао сам, али тако је било… И остало. Жена ми је ође Италијанка, имам два сина и кћерку и они су овдашњи. Ође ћу и да умрем… И кости ће ми у туђини остати“. Црмничанин Лекић, у тим годинама када је интервјуисао највеће фаце свјетског филма и књижевности – дуго је Пера тражио. И нашао једну кућу од камена, скривену у шумарку од кестена. Та брда Албана, на неких 25 километара јужно од центра Рима? Градић Рока ди Папа убио би за кадар „Риплија“ или „Џејмса Бонда“. Практично и даље дио милионског града, али цјелина за себе. Осунчан планински видик ка Риму и још даље ка мору, вриједан господара. А Николи се ту, те ране јесени учинило – као да је то на само Цетиње стигао. „Јеси ли се то већ полацманио?“ – пита га старац тог октобра 1955, смије се и спрда што му се на италијанском обратио.
И цијели зид, ту унутра, за слику висине три, ширине пет метара. На њој мрачна гама црногорске уџерице, 11 људи око огњишта – и слијепи гуслар. „Давно, давно сам ти ово радио… На Цетињу, у Доњем Крају, биће 1907. или 1908…“ Никола је тог дана чуо и ону чувену причу да је Перо, као дјечак, угљем на зиду двора на Цетињу нешто исцртавао. Па се то допало принцези, будућој италијанској краљици Јелени. Када је већ био младић, спрам породичне немаштине се у амерички рудник намјеравао запутити… И Јелена је то чула, па је њеном и заслугом књаза Николе – послат на студије сликарства у Напуљ, па у Рим.
Тог дана слушао је и о Његошу, највише о „Горском вијенцу“ спрам чијих је мотива Перо 37 слика осликао. И одласку Петровића из Црне Горе, па о три слике које је, инспирисан посљедњим даном краља у домовини, Почек урадио. И о толико људи, пријатеља, ратника, умјетника, па би се свака од прича завршавала драмски: „И сви су помрли. Сам сам ја остао…“ А у ходнику – портрет писца. „Познајеш ли овога? Познајеш, Максим Горки је то. Сликао сам га на Каприју. Читао ми је ’Бановић Страхињу’ и још неке народне пјесме“… На питање о години рођења – Перо опет спреман за причу. „На Цетињу су тада хтјели попа да завладиче, па црквене књиге нијесу водили. Али видиш, поп није хтио да се завладичи. Милија му је била хајка него камилавка. Али мајка је зборила да сам рођен никшићке године. Тако рачунам 1878. и 20. март. Имам 77 година“. Показивао је Николи слике: „Ово је Улцињско поље. Сликао сам љета… Биће 1906. А ово је Бока, годину касније. Једва добих од Аустријанаца дозволу да сликам. Једном се попех изнад Рисна, па ме пандур пријави аустријском гувернеру и узеше ми дозволу. Ево ти Његошев гроб какав је он себи саградио, па га Аустријанци развалише. А ово, знаш ли ђе је? Ништа ти не знаш, то су ти млини у Понорима цетињским“…
Па капела у олуји, па јесен, па повлачење српске војске, па улцињске маслине, па портрети Црногораца, па… Николи је било тешко да старца запита о будућности. О судбини слика. Оних које ће, неких четврт вијека касније, стићи кући, у цетињски музеј.
„Све је ово наше. Наш дух, крај, наши људи на сликама. Па је мјесто и сликама у нашој земљи. Гријех би био да остану у туђини, ако ћу ја већ остати…“ И ту је већ Лекић уморног старца остављао. Међу тим каменим зидовима и међу Црногорцима, који су га са тих слика, у сјајним одијелима погледивали и нешто зборили. Па се то Николи на поласку и чинило: да је тек ту, у Италији и у Рока ди Папи, први пут у Црну Гору стигао.
Извор: Побједа
