Момо Капор је у једном свом роману рекао да би сваки човек требало да има два живота. Један да живи онако како већ и живи, а други да га проведе у Њујорку. Граду у који је свако стигао однекуд и где се и странац осећа као код куће, јер је, како Момо каже – зачуђујуће лако постати Њујорчанин. Посебан идентитет, који надилази националну и/или народну припадност. И што је најважније, егзистира паралелно са њима и никог не ограничава да поред Њујорчанина буде шта год пожели. А питање идентитета је увек било слојевито и комплексно. Додао бих и осетљиво.
На Правном факултету, на првог години, у оквиру Увода у право, учили смо о различитим поимањима појма нације, зависно од политичких, историјских, етничких и географских околности. Не сећам се добро те лекције, али остало ми је да, зависно од тога да ли нацију дефинишемо као државну или етничку, у неким културама и поднебљима доминира једно гледиште, у неким опет ово друго, где се нација често везује за народ, односно поистовећује са народом. Дакле, угрубо, тема је била зашто Србин лако може да буде и Американац, ал’ Американац тешко да може бити Србин. Формално да, али суштински не. У Америци је потпуно легитимно да вас питају за националност, јер мисле на држављанство. Док је код нас то питање углавном везано за национални идентитет.
Сматрам, дакле, да су „државне нације“ овог „другог нивоа“ заправо у великој предности у односу на етнички диктирану националност, која често ствара конфузију и не уме да одговори на комплексне „човек – нација“ релације. Па се често опет све своди на избор и сопствено изјашњавање о припадности. Нације, па ни народи нису настајали сами од себе, већ су подразумевали разне државно – политичке пројекте који су или пропадали или бивали успешни. Тако је стварање италијанске или немачке нације у деветнаестом веку до те мере успело, да се у њој стопио велики број различитих етничких скупина и бивших политичких целина, које су природно и културолошки биле предодређене да се уједине у једну велику држава – нацију и постану један народ. Што су у суштини можда и били, само их је требало ујединити.
Чак и стварање потпуно нових „наднација“, које су често прогутале припаднике различитих етничких скупина и свеле их на ниво памћења ограниченог на две, три генерације, успело је многим државама. А пример за то су баш горе поменуте Сједињене Америчке Државе. Земља где су сви Американци, а заправо су често и нешто друго. Ствар је избора сваког појединца хоће ли остати веран и етничкој припадности или постати једино – Американац.
Дакле, оно што Југославији није успело из одређених, испоставиће се, непремостивих разлика, остварено је у великом броју државних пројеката. Чак и оним које су морале да савладају веће језичке, културолошке и религијске баријере него поменута бивша држава. А судбину Југославије поделио је и амбициозно замишљени космополитизам Београда, који се заувек распршио деведесетих и питање је да ли ће се икад вратити као могућност.
Елем, да се вратим на Њујорк. Довољно је свега десетак дана боравка на Менхетну да се схвати зашто је Момо Капор био у праву и зашто је лако постати Њујорчанином. А мене је на ово размишљање, поред атмосфере града, навело и искуство разговора са људима који живе и раде у главном граду света. Поред националне припадности, и поред тога што су Американци и паралелно и нешто друго, становници Њујорка могу имати и трећи ниво идентитета – Њујорчани. Да, по националности се може бити и Србин (на пример) и Американац, али у исто време слободно можемо рећи и Њујорчанин. Грађанин главног града света. Па ако хоћете и формално – федералне државе Њујорк.
Тако сам пре неки дан свратио у нашу Цркву Светог Саве у 26-тој улици, на Менхетну, чисто да видим како тече обнова и да запалим свеће. Била је субота, задушнице и очекивао сам да ћу затећи неког, али број људи у цркви ме је пријатно изненадио. Поред верника који причају српски, унутра је био и велики број махом младих који међусобно говоре на енглеском, који су вероватно трећа генерација Срба у Њујорку, који су и Американци и Њујорчани. А опет им то не смета да буду и православни Срби. Јер једно друго не искључује.
Такође, мислим да сви наши Њујорчани негде дубоко у себи воле и Београд. А некадашња амбиција Београда да га пореде са Њујорком, из ове перспективе изгледа прилично утопистичка, да не кажем смешна. Не знам да ли је тако било и осамедесетих, кад је предметно поређење и било актуелизовано, али иако смо склони претеривању, верујем да је Београд имао, а и данас у траговима има доста од атмосфере метрополе. Углавном хаотичности која краси и Менхетн.
А оно што је сигурно заједничко Београду и Њујорку, јесте употреба сирена на улицама (које ни законска забрана у НYЦ није могла да спречи), колапс са првим капима кише и незаустављање пешака на своје црвено светло што додатно излуђује нервозне таксисте. Мало ли је…
Драган Милић, адвокат
Извор: Нова Економија
