Пише: Дадо Ђурић
Епоха ствара умјетника. Сигурно. А укус епохе треба да развије умјетник. Он ствара тај дух, али деведесет девет посто он то ради несвјесно.
То је важан празник. Било је пријатно вријеме, свјеже, у Црној Гори. А у Паризу 15. августа ујутру ми је било прохладно. На небу је било бијелих облака, али и пуно плаветнила. Наравно, отишао сам у Лувр. Да, то је био мој први контакт с Француском.
Патња
Човјек мора да буде до грла у патњама да би могао поново да узлети. А чим се радујеш над сликом, знај да не ваља то што си направио.
Живот и умјетност
Да ли сликамо или пишемо да бисмо објаснили живот? Вјероватно у почетку. Али касније наш се живот потпуно измијеша са интимношћу сликања и писања да се не зна више што је живот ‒ писање или оно ван писања. Ако човјек постави себи питање колико ће да уложи муке и колико ће проблема да има и у животу и у стварању, он не би никад ни живио ни стварао. Кад би неко унапријед знао све што ће да му се догоди у животу, сва би дјеца починила самоубиство.
Уметност
Уметност ‒ то је нешто сасвим интимно. Када радим увјек ми се чини да то није довољно јако, довољно интимно, довољно искрено. А кад човек зна да треба да буде искрен ‒ то је грозно. Уметник је у врло тешкој ситуацији кад је свјестан да мора да буде искрен. Јер, искреност је једини начин да дође до оног другог, који слику гледа, да га такне, да он осети неку температуру. То је могуће само ако се у самој слици „инсталира” нека чисто физичка снага. Као, на пример, свјетлост. Тада је онај умни део сликарства потиснут и слика постане реалност, истинито парче живота. Ту не сме ништа да буде залепљено, да смета, све треба да дише! Слика треба да дише као неко мало псето које човек држи у наручју!
Да ли епоха ствара умјетника?
Епоха ствара умјетника. Сигурно. Она га ствара. А укус епохе треба да развије умјетник. Он ствара тај дух, али деведесет девет посто он то ради несвјесно. Открију се различити излази десно и лијево. То је међусобно везано.
Објашњавање умјетности
Да ли ми критичар помаже да схватим своју слику? Не. То би било прелијепо кад бих могао да одговорим позитивно. То би било неко рјешење сликарства. То би се могло схватити као напор који је дао неки плод. Човјек годинама ради на слици и сад кад би уз помоћ каквог критичара разумио шта ради – била би то катастрофа. Он не би могао даље да ради. То не смије да се зна. То мора да остане у дубокој интимности. Зато су одвратне и слике и књиге које нешто објашњавају. Слика не смије ништа да објашњава. Она треба да побуди а не да објасни. А та побуда је порука а не објашњење.
До сада невиђена ретроспектива Миодрага Ђурића, са више од 50 радова, у Галерији САНУ
Сликарство
Сликарство је бекство из живота, неуспело. И баш зато је интересантно што је неуспело.
Сликање
То је клање. И што сликар више наваљује да оде даље, радионица му се све више претвара у кланицу.
Сликање није бјежање од стварности. То је, напротив, врло згуснута стварност. Потребан материјал да би се направила Уметност.
Када сликам…
Ја не замишљам унапријед. Моја слика то је моја брадавица, израслина. Ја се препустим слици и она ме води. Кад ми се у једном датом тренутку слика учини жива, интересантна, ја сам задовољан један хиљадити дио секунде, али тренутак касније опет сам несрећан.
Сликати
У тешкоћи одгонетања дјела, у његовој снази (опет сам ухваћен у мрежу!) – хоћу да моје сликарство буде тешко, а не лако, да људи који га посматрају и покушавају да продру у њега буду у неприлици, да се заморе, задихају, као што сам се ја уморио слушајући јуче челисту на Баховом концерту. За мене је то умјетност. Значи, правити слику је тешко, али није теже од тешкоће коју осјећа лудак који покушава да се ослободи свог демона. Тешкоће нијесу привилегије једне особе, у овом случају моје.
Сликарство или живот
Ја никад нијесам задовољан. Да сам задовољан, ја бих се шетао по Паризу. Ја сам много ангажован у сликарству. Мени је то моје сликарство, да опростиш, важније од мог живота.
Моје слике
Моје слике су моје само док их радим. Послије више нијесу моје, али док их радим радим их само за себе. Умјетник да би истрајао у томе што ради, не смије да буде потпуно свјестан, јер баш то несвјесно нам омогућава да опстанемо, да вјерујемо. Ни глумац ни сликар не треба да буду сувише интелигентни, ни сасвим луцидни.
Слика која ме је дубоко потресла
Била је то слика на зиду ‒ фреска у катедрали Дуомо д’Орвијето у Италији, сјеверно од Рима. То ме је узбудило као поезија. Ја не умем да причам о осјећањима, ја сликам осјећања.
Слика која ме је обиљежила
Била је то Бројгелова слика Сиромаси. Мала слика у Лувру.
Наслови слика
Сви моји наслови су изговор, јер треба дати име због практичне стране, због распознавања. Иначе, моје слике немају с тим директне везе. Ја се забављам измишљајући наслове. Узмем неки што ми је симпатичан, неки што је смијешан. Никад нијесам покушао да сликам нешто прецизно, све је у перманентном покрету и промјени. Ја сам воајер, али не гледалац.
Простор у слици
Како моје рођене слике немају неки прецизни сиже, немају неку тему, простор им удара печат, а то је најтеже. То је најважнији елемент, простор у слици. Он је скројен преко боја, форми и свјетлости. То је простор, а не нека перспектива која се позива на ренесансу. То је вјештачки начин да се перспектива сугерише. Простор треба да се осјећа као нека сензуална ствар, да се осјећа као нека топлота. То је простор, а не да поставиш нешто далеко, а нешто близу.
Слика се живи колико је жива… (о пожару и фотељама)
Те фотеље су изгорјеле. Код мене је то врло литерарно. Ја сам жртва онога што су писали разни писци које сам имао срећу да мало читам. Да бих објаснио ту причу о пожару, имам материјални доказ, физички.
Пожар је био најављен у књизи коју сам био читао претходне ноћи. Књига није баш неко ремек-дјело, то је писац који не звучи баш најбоље кад се преведе на француски. Причам о Пушкину. Пушкин је написао један мали роман за младе дјевојке који се зове Дубровски. То је прича о пожару на једном имању. Управо оно што се сјутрадан десило овдје, у мом атељеу. Опис тог пожара који је избио сјутрадан код мене био је савршен.
А сва та имена која сад овде видите све су то књиге које нисам посебно тражио по библиотекама и књижарама. Ево, ово су мемоари кардинала Реца. То је добро написано. Никада их нијесам до краја прочитао: то су заплети, интриге и слично… Али самим тим што је он ту (кардинал Рецо), он чини саставни дио мог дана и сјутрашњег такође, и то се тако даље развлачи и постаје омаж кардиналу Рецу.
Боје
Наравно, боје су симболи par excellence, али пошто ја не употребљавам пуно боја у сликама, нијесам позван да преведем њихове симболе. У мојим сликама има мало боја. Ја нијесам колориста. Те хладне, ледене боје што се често виђају на мојим сликама чине да слике нијесу тешке. Јер кад има много боја, слика отежа и као да хоће да падне. Слика треба да лебди, она треба да живи. Боје су и спас и пропас’. У томе је проблем. Мени је најбоље кад имам врло мало боја, да буде јасно. Не волим топле, вреле боје. Значи, и композиција боја, форма и простор, све то заједно чини слику.
Уметност и свијест
Еволуција настаје свакако несвјесно, па се то не види тога тренутка, као што ни дијете не види како расте. Кад би умјетник био свјестан, кад би командовао својим импулсима свако би био геније.
Свјетлост
Сад сликам свјетлост. Језива ствар. Она може да се спусти на слике као прашина. Она се појављује сама, не може сликар да је створи.
Кад свјетлост пада на слике…
Да, то је извор свјетлости. Та је свјелост пала на моје слике као прашина. Јер ја радим по цио дан на дневној свјетлости (не на електричној) и то је важан њихов елемент, као кад ваздух уђе у кућу чим се отворе прозори. Та свјетлост уђе. То није ништа ново. Импресионисти су крајем прошлог вијека сликали напољу и зато су њихове слике пуне свјетлости као крви. И онај Енглез који је давно правио слике, Тарнер, он је напољу сликао. Веома је важно да ли човјек слика напољу, у великој свјетлости или у мраку.
О краткотрајности свјетлости
Свјетлост је нешто што је краткотрајно, нестално, тренутно. Прошлог вијека измишљена је вјештачка свјетлост, што одговара, ако хоћеш, неплодној земљи. Нема у њој ни глиста, ни кртица, ни вегетације. Природна свјетлост је нешто што се стално мијења. Дневна свјетлост је перманентно позориште. Кретање нађе звијезде, даје нам тај поток свјетлости који је прекрасан. Кад људи дођу у мој атеље, кажу: „Какво прекрасно свјетло!” Међутим, на самој ивици Париза, кад идем код мог пријатеља Леруа, свјетлост је хиљаду пута љепша од моје. Другим ријечима, то је иста свјетлост. Па се питам да ли људи који се диве мојој свјетлости живе у подрумима.
Да ли је свјетло тешко ухватити?
То је најтежа ствар и не може да се уради ни на какав вјештачки начин. Мислим да је свјетло органско, то је као температура која се развила толико да је неопходна, на примјер, вегетацији да расте и да цвјета. Дневно свјетло је перманентно позориште: промјенљиво, краткотрајно, нестално, тренутно. Може се рећи да свјетлост цвјета и вене, и цвјета и вене, то је њен ритам. Свјетлост се упила у мене и излила се на слику. Ја сам једноставно сликар свјетлости. То је перманентна сарадња, саучесништво из давнина, живот, једном ријечју. Сликарство је у ствари прича о свјетлости. Свјетлост у сликарству је важна као ријеч у поезији.
Сликарство је прича о свјетлости
Сликарство је, у ствари, једна прича о свјетлости, коментар о свјетлости. Свјетлост у сликарству је исто важна као ријеч у поезији. А боја? Њу видимо због свјетлости. Свјетлост је увијек у боји. Ако нема свјетлости, нема ни боје. Исто као кад не би било живота, не би било ни смрти. У природи боја је много дискретнија. Људи су употријебили боју као што су употријебили камен за кућу, као израз, као један рјечник. Комплементарне боје, и уопште боје, постале су неки технички смисао, више него умјетнички.
О утицајима
Питају ме ко је утицао на мене и чуде се кад им поштено велим да није нико. Професори на талентоване ђаке утичу морално, а не ликовно. Као сви поштени и добри професори, они су нас терали да радимо, јер су знали да се најбоље учи радећи. Сликарство није социологија па да се бубају неки закони. Зато кад ме питају ко је на мене утицао, дође ми да повраћам.
Гогољ
Гогољ. Не да је утицао на мене, него сам му копиле. Ја сам копиле Гогољево. Ја пуно волим Гогоља. Пљушкин из Мртвих душа.
Набоков
Набоков је рекао да је књижевност умјетност метафоре. Он је мој прави професор. Ја обожавам Набокова и врло добро познајем његово дјело.
Хенри Милер
Е, кад поменусмо Милера, да кажем шта ми се необично десило: први дан кад сам стигао у Њујорк, и први лифт који сам узео – знаш на кога сам наишао? На Хенрија Милера. Замисли! Ја држим блок под руком улазим у лифт кад у лифту Хенри Милер, смјешка се, сигурно мисли залутао неки странац, умјетник, с блоком у руци, који је дошао да окуша срећу у Америци. Ја нијесам проговорио ни ријечи енглеског, али сам га препознао.
Љуба Поповић
Љуба увек савлада слику, а мене увек савладају слике.
О Виктору Браунеру
Он је геније. То је највећи сликар. То је први сликар 20. вијека.
Казимир Маљевич
„Изашао сам у бјелину, трагајте за мном, другови пилоти”, рекао је Маљевич.
*Одломак из књиге „Размишљања о…” сликара Дада Ђурића, коју су приредили Бранко Кукић и Соња Стојановић. Књигу ових дана објављује Градац (Чачак), Библиотека Алеф. Изложба слика Дада Ђурића отворена је у галерији САНУ.
Извор: Политика магазин
