Пише: Никола Маловић
Једна од предности живота на Приморју јесте што се за мале паре стално може јести дивљач из мора. Они који до обале ходочасте само љети гријеше у претпоставци да је јадранска риба по дефиницији скупа. Јесте по ресторанима, чак и кад је гојена а не само ловљена, али је тзв. народна, плава риба остала и даље доступна свима. Кило преукусних (!) рибица сардуна, просјечно дугих 7-10 цм, кошта свега четири евра. Чисте се тако што им се кухињски ножић стави под шкрге; откинута глава повуче утробу, сардун се пропере, и тако пар стотина пута (!), у трајању 30-40 минута. Да иде брже, кило сардуна било би три пута скупље.
На питање која му је риба најмилија на тањиру, Горан, власник обалне рибарнице и човјек у прилици да једе таман најскупље специје – каже да су му без премца пржени мали барбуни илити триље.
Кило тих барбуна кошта свега четири евра. Слично је и са гавунима, сарделама, шкомбрима, пешиканима, па и циполима – јер се кило ове граделашке делиције може купити већ од седам-осам евра.
Кило свих поменутих риба, уз јефтину кромпир-салату, салату од жућенице, блитву или рижото с поврћем – може исхранити четворочлану породицу. Укусни залогаји меса, дакле, без икаквих антибиотика, Е-ознака и ма какве хемије, коштају фамилију неколико еврића дневно. Имам утисак да су ове рачунице свјесније жене средњих година од младих жена. Пешкарије – рибљи дјелови зелене пијаце, и рибарнице опстају, упркос чињеници да из неразумљвих разлога све више људи купује замрзнуту рибу из супермаркета. Објашниво је то: на пешкарију ваља поранити, а супермаркети су до јуче били отворени и на Божић и на Ускрс; дивљач из мора потребно је очистити, а супермаркети нуде замрзнуте филете који јесу али можда и нису риба. Јер, шта ли су саставом „панирани рибљи штапићи са укусом ракова“?!
Да није приче о јефтиним и укусним рибицама сардунима не бих се сјетио да је моју породицу у пролазу између двије херцегновске зграде, да ли у сриједу, да ли у петак, поздравио други један Горан, историчар умјетности. Имао је, у доба пред ручак, у шакама нешто неодољиво миомирисно, замотано у алуминијумску фолију. Таман кад сам хтио да се скужам, и кажем како смо почашћени тиме што смо понуђени, Горан је открио да фолија крије савршено пржене сардуне, па смо узели за реп, свако по рибицу. Чисто да пробамо. Ма су били преслани!, јебеммумиша, ти сардуни.
Рекао сам Горану, дипломатски, како ми се чини да су мало сланији него што би требало да буду… на што се он насмијао и казао гдје га и жена почесто псује кад пресоли јело. А то је све зато – казао је – што не осјећа слан укус! Ја и море могу да пијем – рекао је – кад рецимо пођем на рибање, или барком негдје љети, само што послије мора ожедним толико да могу да пијем још мора које ми не гаси жеђ!
Гле? Први пут чујем да неко не осјећа слан укус! Откако је прије двије деценије мој отац пријавио да не чује мирисе, сазнао сам да постоје и такви људи, по називу своје специфичности – безимени у многим језицима. Слијепи су посвуда они који не виде, глуви су посвуда они који не чују, али нема мени знаног језика који зна за оне који не осјећају мирис савршено пржених сардуна, или слани укус истих. Човјек који пије море, хоћу да повежем крај с почетком, зна за јадац, тј. да је дивљач из мора веома јефтина. Не бих искључио теорију да многе обитељи остају везане уз прескупу обалу управо због ниске цијене плаве рибе, због ниске цијене салате жућенице – најпознатије дивље јестиве медитеранске биљке, због ниске цијене кромпира, купуса, пиринча, пасуља и хлеба. Мој отац је већ у фази када са погледом на море тврди да човјеку и не треба ишта више да би суверен у својој глави – дебото опстао.
Извор: Печат
