Piše: Dragan Bisenić
Ventil je zatvoren. Ukrajina je zaustavila tranzit ruskog gasa u Evropu. U noći 31. decembra na 1. januar istekao je petogodišnji ugovor na osnovu kojeg su obavljana snabdevanja gasovodima koji se nalaze na teritoriji Ukrajine. Završena je pedesetogodišnja istorija isporuka ruskog gasa Evropi. Isporuke su maksimalni iznos imale 1998. godine i bile su 141 milijardu kubnih metara, da bi prošle godine pale na 15 milijardi, sa izgledima da 2025. iznose najviše dve milijarde kubnih metara gasa.
Ovo nije prvi takav događaj u istoriji, ali se, za razliku od svih dosadašnjih slučajeva prekida isporuke, više ne očekuje nastavak upumpavanja gasa preko ukrajinskog gasovoda. Višedecenijski napor izbacivanja Rusije sa energetske mape Evrope, a time i kidanje svake strateške veze Evroazije sa Evropskom unijom – čini se da je okončan. S tim kidanjem, reklo bi se, nestaje sa geopolitičke table i koncept Evroazije koji bi se stvorio objedinjavanjem evropskog i ruskog kopna.
Ko će trpeti najviše
Prekid tranzita bio je očekivan i logičan u sledu događaja posle februara 2022. i početka rata u Ukrajini, i ni za jednu od strana ovaj događaj više nije od presudne važnosti. Samo nekoliko dana pošto je Ukrajina zavrnula ventile, SAD su proširile sankcije protiv ruskog naftnog i gasnog džina Gacproma i još desetine njegovih ćerki kompanija, među kojima je i srpski NIS–Gaspromnjeft.
Evropa je izgubila mogućnost da dobija i prošlogodišnjih 15 milijardi kubnih metara gasa. Pre svih, od ove rute snabdevanja su zavisile Slovačka, Austrija, Mađarska i Moldavija. Ove zemlje, ali i Italija i Češka, moraće sada da traže druge načine za dobijanje jeftinog plavog goriva iz Rusije, da pređu na skuplji gas iz drugih zemalja ili pak da se vrate masovnoj upotrebi uglja.
Ovakva odluka Kijeva delimično pogađa Mađarsku, pošto ona poslednjih godina ona dobija značajan deo ruskog gasa kroz Turski tok, koji je pušten u rad 2020. godine, pa za nju prekid tranzita kroz Ukrajinu neće imati isti značaj kao za pomenute države. Gas koji stiže iz Turskog toka, oko 14-15 milijardi kubnih metara godišnje, snabdeva Mađarsku, Grčku, Rumuniju, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju. Ostali će da kupuju gas od susednih zemalja koje imaju izlaz na more i terminale za prijem tečnog prirodnog gasa (LNG). Ovaj gas će biti mnogo skuplji od ruskog, ali to više nije najvažniji problem.
Rusija je izgubila evropsko tržište za prodaju gasa, ali Gasprom je upravo počeo da povećava njegovu proizvodnju. Od 2021. do 2023. izvoz ruskog gasa u EU smanjen je sa 150 na 30 milijardi kubnih metara, pa je shodno tome pala i proizvodnja gasa. Ali 2024. godine, usled povećanja snabdevanja Kine i blagog oporavka izvoza u Evropu, kao i povećanja domaće potrošnje, proizvodnja je ponovo počela da raste.
Sada može da se očekuje još jedan pad proizvodnje. Naime, Rusija je bez mogućnosti da značajno nadoknadi gubitak evropskog tržišta kineskim tržište, pošto je gasovod Snaga Sibira prošle godine dostigao svoj maksimalni kapacitet. Još jedan gasovod do Kine, tzv. Dalekoistočna ruta, počeće da radi tek 2027. godine. Moskva će gubitke, verovatno, donekle nadoknaditi snabdevanjem Centralne Azije, ali čak i u najoptimističnijem scenariju tu je reč o jednoj do dve milijarde kubnih metara godišnje, od izgubljenih 15 milijardi.
Kako je primetio direktor ruskog Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost (NEF) Konstantin Simonov, Rusija može da pokuša da izvesnu količinu gasa preusmeri u Evropu preko Turske, ali cu i tu mogućnosti infrastrukture ograničene. Borba za evropsko tržište gasa nije završena, ali Gasprom za sada ne treba da računa na njega, smatra Simonov.
Da li siromašne zemlje treba da ostanu siromašne: Uticaj emisija štetnih gasova na bogatstvo država
Povratkom Donalda Trampa na mesto predsednika SAD, koji aktivno promoviše američki LNG, borba za evropsko tržište će dostići novi nivo. Ruski stručnjaci su stoga uvereni da bi prioritet Gasproma u trenutnoj situaciji trebalo da bude snabdevanje domaćeg tržišta.
Šta čeka Evropsku uniju
Prestanak ukrajinskog gasnog tranzita najbolniji će biti za evropske zemlje. Za Rusiju je to manji gubitak dela budžetskih prihoda od nafte i gasa i, što je najneprijatnije, još jedno smanjenje proizvodnje gasa, štp će se, međutim, postepeno nadoknađivati novim izvoznim pravcima i povećanjem domaće potrošnje, dok će Evropa biti prinuđena da plaća znatno više za gas iz drugih zemalja nego za ruski gas, a energetska nestabilnost na evropskom tržištu će se značajno povećati.
Međutim, zemlje EU mogu možda da pokrenu i pregovore o obnavljanju tranzita, ali malo je verovatno da će to biti urađeno sada, kada su evropska podzemna skladišta gasa popunjena 73 odsto, a dva meseca grejne sezone su već iza nas. Krajem proleća ili tokom leta evropske kompanije mogu da pokrenu temu obnavljanja kupovine ruskog gasa preko Ukrajine.
Evropska komisija je objavila spremnost EU da zaustavi tranzit gasa kroz Ukrajinu. Ana-Kaisa Itkonen, zvanična predstavnica Evropske komisije, izjavila je: „Prekid isporuka od 1. januara bio je očekivan, a Evropska unija je bila spremna za to.“ Ona je dodala i da je EU više od godinu dana radila na pripremi za takav scenario – pripremajući alternativne rute snabdevanja za zainteresovane zemlje.
Prema njenim rečima, evropska gasna infrastruktura je prilično fleksibilna, a pre dve godine je ojačana novim kapacitetima za uvoz tečnog prirodnog gasa. Predstavnica Evropske komisije je uverena da bi to trebalo da unapredi evropsku sigurnost snabdevanja energijom.
Kako je sve počelo
Istorija tranzita gasa iz Rusije u Evropu preko Ukrajine započeta je u doba Sovjetskog Saveza i usko je povezana sa razvojem energetske infrastrukture u istočnom delu Evrope. SSSR je počeo da isporučuje gas, u malim količinama, još 1940-ih godina, prvo u Poljsku, a zatim u druge zemlje socijalističkog lagera. Međutim, tek nakon otkrića Urengojskog gasnog polja u zapadnom Sibiru šezdesetih godina, uloga Sovjetskog Saveza kao gasne sile naglo je porasla.
Tada se započelo sa izgradnjom široke mreže cevovoda: gasovod „Bratstvo“ je pušten u rad 1967. godine i postao je prvi veliki gasovod koji je povezao SSSR i Evropu, da bi posle njega bio otvoren i gasovod „Družba“. Ovi gasovodi, postavljeni preko teritorije Ukrajine, vodili su do zemalja istočne Evrope, uključujući Mađarsku i Čehoslovačku, ali i Austriju.
Tokom 1970-ih i 1980-ih, SSSR je nastavio da širi svoju mrežu za transport gasa. Novim gasovodom „Sojuz“ (zvao se i „Orenburg – zapadna granica SSSR-a“), koji je počeo sa radom 1980. godine, gas je od Orenburškog gasnog polja preko Kazahstana i Ukrajine dopreman do Užgoroda u zapadnoj Ukrajini, na granici sa Slovačkom, a odatle dalje. Njegova ukupna dužina je 2.750 km.
Otprilike u isto vreme završena je i izgradnja gasovoda od Urengoja u zapadnom Sibiru do Užgoroda, u dužini od 4.451 km. Ovaj gasovod je trebalo da prenosi 28 milijardi kubnih metara gasa godišnje kroz cevi prečnika 1420 mm, što je u to vreme bilo izvan mogućnosti sovjetskih inženjera. To su iskoristile Sjedinjene Države aktivno zabranjujući prenos cevi i tehnologija za ovaj projekat. Međutim, to je samo podgrejalo napore sovjetskih inženjera, sankcije su propale, a gasovod je pušten u rad pre roka, 1983. godine. Do 1985. SSSR je nadmašio Sjedinjene Države u proizvodnji prirodnog gasa za jedan i po put.
Energetsko povezivanje Evrope i SSSR-a
Ovi projekti su postali deo strategije SSSR-a za jačanje ekonomskih veza sa Evropom i obezbeđivanje stabilnog izvoza energetskih resursa. Uprkos političkim razlikama, i zapadnoevropske zemlje su pokazale interesovanje za to. Probni balon je lansiran kada je SSSR potpisao sporazum o snabdevanju neutralne Austrije prirodnim gasom. Potom su sklopljeni i sporazumi sa Francuskom, Italijom i Nemačkom. Zapadna Nemačka je u zamenu za snabdevanje gasom poslala u SSSR visokokvalitetne čelične cevi velikog prečnika od kojih su, u stvari, i izgrađeni cevovodi.
Tako je do kraja 1970-ih jeftini sovjetski gas isporučivan u Austriju, Bugarsku, Mađarsku, DDR i Saveznu Republiku Nemačku, Italiju, Poljsku, Rumuniju, Finsku, Francusku, Čehoslovačku i Jugoslaviju. Godine 1980. ukupan obim izvoza gasa iz SSSR-a u Evropu iznosio je 54,8 milijardi kubnih metara.
Ovakvo stanje nije odgovaralo Sjedinjenim Državama. Vašington je još 1949. godine doneo Zakon o kontroli izvoza kojim su uvedena ograničenja na izvoz američkih energetskih tehnologija i opreme u zemlje Istočnog bloka, i uspostavljen je Koordinacioni komitet za multilateralnu kontrolu izvoza (KOKOM), koji je, pored zemalja NATO-a, uključivao Japan i Australiju.
Zabrana KOKOM-a odnosila se na proizvodnju, preradu i transport ugljovodonika, kao i na nuklearnu energiju. Međutim, 1958. godine evropske zemlje NATO-a postigle su ukidanje zabrane KOKOM-a na izvoz cevi velikog prečnika u SSSR za naftovod „Družba“, a ugovori za njihovu isporuku potpisani su sa čeličanima u Nemačkoj, Italiji, Velikoj Britaniji i Francuskoj.
Sjedinjene Države su na to odgovorile optužujući svoje evropske partnere da pomažu SSSR-u da stvori vojnu infrastrukturu Varšavskog pakta. U novembru 1962. godine, tokom Kubanske raketne krize, SAD su izdejstvovale uvođenje embarga NATO-a na isporuku cevi velikog prečnika.
U maju 1969, ministar spoljnih poslova SSSR-a Andrej Gromiko je predložio Zapadnoj Nemačkoj da organizuje isporuke sovjetskog gasa u zamenu za cevi i opremu za naftu i gas. Ova šema razmene nije formalno prekršila postojeće zabrane, tako da su sve zemlje u februaru 1970. potpisale ugovor koristeći formulu „gas-cev“, da bi ubrzo, pod istim uslovima, isposlovan sporazum sa britanskim, francuskim i italijanskim kompanijama. Zahvaljujući ovoj šemi, u periodu 1974-1979. izgrađen je magistralni gasovod „Sojuz“, da bi početkom 80-ih počela i izgradnja gasovoda Urengoj-Pomari-Užgorod.
Sjedinjene države su se 1981. godine usprotivile izgradnji ovog gasovoda i uvele embargo na snabdevanje SSSR-a naftnom i gasnom opremom, kao i nemačkom i japanskom opremom sa američkim komponentama, ali uprkos ovim preprekama, Sovjetski Savez je završio projekat, iako je izgradio samo jednu liniju gasovoda umesto planirane dve.
SSSR se tako etablirao kao pouzdan dobavljač energentima, što su Evropljani otvoreno priznavali pre najnovije krize u odnosima Rusije i Zapada. Austrijska kompanija OMV AG je 2018. godine konstatovala da su „u proteklih 50 godina dobijali pouzdano snabdevanje iz Rusije i bili u mogućnosti da industrijske potrošače i domaćinstva nesmetano snabdevaju visokokvalitetnim prirodnim gasom“. Evropi je posebno bilo važno to što je imala pouzdanog dobavljača kako ne bi zavisila od kriza na Bliskom istoku.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991, Rusija je počela da igra svoju ulogu, a broj zemalja primalaca je samo rastao – 1990-ih su im se pridružile Grčka, Makedonija (danas Severna Makedonija), a 2000-ih Holandija i Danska. Praktično čitav brzi industrijski razvoj Evrope u ovim decenijama dogodio se zahvaljujući jeftinim sovjetskim sirovinama. Do početka 2022. godine, iz Rusije na zapad su išla 23 gasovoda, a do raspada SSSR-a 95 odsto gasovoda iz Rusije u Evropu prolazilo je kroz teritoriju Ukrajine.
Sjedinjene države su se 1981. godine usprotivile izgradnji ovog gasovoda i uvele embargo na snabdevanje SSSR-a naftnom i gasnom opremom, kao i nemačkom i japanskom opremom sa američkim komponentama, ali uprkos ovim preprekama, Sovjetski Savez je završio projekat, iako je izgradio samo jednu liniju gasovoda umesto planirane dve.
SSSR se tako etablirao kao pouzdan dobavljač energentima, što su Evropljani otvoreno priznavali pre najnovije krize u odnosima Rusije i Zapada. Austrijska kompanija OMV AG je 2018. godine konstatovala da su „u proteklih 50 godina dobijali pouzdano snabdevanje iz Rusije i bili u mogućnosti da industrijske potrošače i domaćinstva nesmetano snabdevaju visokokvalitetnim prirodnim gasom“. Evropi je posebno bilo važno to što je imala pouzdanog dobavljača kako ne bi zavisila od kriza na Bliskom istoku.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991, Rusija je počela da igra svoju ulogu, a broj zemalja primalaca je samo rastao – 1990-ih su im se pridružile Grčka, Makedonija (danas Severna Makedonija), a 2000-ih Holandija i Danska. Praktično čitav brzi industrijski razvoj Evrope u ovim decenijama dogodio se zahvaljujući jeftinim sovjetskim sirovinama. Do početka 2022. godine, iz Rusije na zapad su išla 23 gasovoda, a do raspada SSSR-a 95 odsto gasovoda iz Rusije u Evropu prolazilo je kroz teritoriju Ukrajine.
Rizici zaustavljanja tranzita gasa kroz Ukrajinu više puta su se pojavljivali u poslednjih 30 godina. Najozbiljnije „gasne krize“ su se desile 2006. i 2009. godine: prvo je Rusija, usred sporova oko cena i plaćanja tranzita, privremeno prekinula isporuku gasa Ukrajini, što je izazvalo smanjenje dotoka u Evropu, zatim je snabdevanje potpuno obustavljeno na dve nedelje.
Bilo je jasno da je Ukrajina zemlja koja kontroliše energetske veze Rusije i Evrope, te otuda počinje ogorčena borba spoljnih sila za uticaj i prevlast u ovoj državi, a Rusija je odlučila da razvije i alternativne rute koje bi zaobišle Ukrajinu: 2011. godine počeo je da radi Severni tok, koji je direktno povezao Rusiju sa Nemačkom, a od 2020. i Turski tok.
Sporazumi i sporovi Rusije i Ukrajine
I pored svih sporova oko dugova i kriza, ugovori o tranzitu su pregovarani svake godine do 2009, kada su, posle još jedne krize, vlasti Rusije i Ukrajine odlučile da zaključe posao odjednom na 10 godina, odnosno do kraja 2019.
Uprkos desetogodišnjem ugovoru, sporovi oko tranzita i naknada za gas nisu prestali. O pitanju nastavka tranzita po isteku ugovora razgovaralo se tokom cele 2019. godine, ali je do potpisivanja novog došlo tek 30. decembra – dan pre isteka starog. Iako je novi ugovor zaključen na 5 godina, dozvoljena je mogućnost njegovog produženja na još 10 godina.
Godine 2020. ugovorom se očekivalo da će tranzit kroz Ukrajinu iznositi 65 milijardi kubnih metara, a od 2021. do 2024. godine 40 milijardi kubnih metara godišnje. Dokument je takođe predviđao povlačenje svih međusobnih sudskih i arbitražnih zahteva Gasproma i Njeftogasa, o kojima nisu donete konačne odluke. Istovremeno, ukrajinske vlasti su očekivale da će od Moskve dobiti više od 7 milijardi dolara za tranzit.
U maju 2022. godine, dok je rat uveliko trajao, Ukrajina je odlučila da prekine tranzit ka Evropi preko stanice Sohranovka, a isporuke gasa su počele da se smanjuju. Istovremeno, Evropa je proglasila zabranu uvoza goriva iz Rusije i uvela sankcije, zbog čega je Moskva uzvratila obavezom da neprijateljske zemlje plaćanje ruskih energenta vrše u rubljama. Kao rezultat toga, jedan broj evropskih kompanija odbio je da se povinuje ovim zahtevima, nakon čega su im prekinute isporuke.
Pepe Eskobar: Sabotaža na gasovodima Sjevernog toka objava rata Njemačkoj i EU
Evropa je potom prestala da poštuje svoje ugovorne obaveze i u vezi sa održavanjem turbina za Severni tok, zbog čega je opala isporuka i kroz ovaj gasovod. A onda je, 26. septembra 2022, došlo do uništavanja tog gasovoda – preživeo je samo jedan vod Severnog toka 2. To je dovelo do naglog skoka cena gasa u Evropi, zatvaranja preduzeća u energetski intenzivnim industrijama i prenosa proizvodnih kapaciteta u susedne regione.
Poslednjih meseci vlasti u Kijevu više puta su izjavile da neće produžiti ugovor na kraju 2024. godine. (Zanimljivo je da su ukrajinske vlasti nakon početka ruske akcije u Ukrajini odbile da kupuju gas od Rusije, ali ne i da uzimaju novac za tranzit, a dobijale su gas takozvanim reversnim isporukama.)
Od 1. januara, da nema Turskog toka istorija isporuke ruskog gasa Evropljanima bila bi sasvim okončana .
Muke Slovačke i Moldavije
Ovaj korak Kijeva najviše pogađa Ukrajinu i evropske zemlje koje dobijaju ruski gas, dok je Ruska Federacija poslednjih godina ne samo naručila već i uspostavila isporuke plavog goriva u inostranstvo drugim gasovodima. „Severni tok“ više nije na ovoj listi, ali jecu „Turski tok“, „Snaga Sibira“, „Snaga Sibira 2“.
Najveću zabrinutost zbog obustave tranzita izrazio je premijer Slovačke Robert Fico. Prema njegovim rečima, ovaj korak preti velikim gubicima za Evropsku uniju. „Šteta pričinjena Ruskoj Federaciji iznosiće samo oko 2 milijarde evra, odnosno samo oko 3 odsto svih finansijskih gubitaka nanetih 27 država članica EU“, rekao je Fico.
A ovih 60-70 milijardi će pasti na leđa domaćinstava i raznih sektora privrede evropskih zemalja, što će dovesti do daljeg smanjenja konkurentnosti EU, smatra Fico. Istovremeno, slovački premijer je optužio Brisel za nerad. Premijer se obratio predsedavajućem Evropskog saveta, Antoniju Košti i predsednici Evropske komisije, Ursuli fon der Lajen, sa zahtevom da se hitno obrati pažnja na odluku Kijeva da zaustavi tranzit gasa u Evropu. U suprotnom, Evropa će se suočiti sa porastom cena gasa.
Brisel za ovo ne brine, kako je rekla predstavnica Evropske komisije Ana-Kaisa Itkonen. EU je spremna da odbije ruski gas, a nikakva bojazan niza zemalja, uključujući Slovačku, neće promeniti ovo uverenje. Vredi napomenuti da problemi ne čekaju samo zemlje EU, cnabdevanje Moldavije energentima zavisi i od ruskog gasa.
Zahvaljujući tranzitu kroz Ukrajinu, ova zemlja dobija gas za snabdevanje državne okružne elektrane koja se nalazi u Pridnjestrovlju. Elektrana obezbeđuje do 80 odsto potreba za električnom energijom u zemlji. Ali bez gasa, ona je prinuđena da pređe na ugalj i u ovom slučaju može da snabdeva strujom samo levu obalu Dnjestra. Kako je izjavio savetnik direktora moldavskog državnog preduzeća Energokom Viktor Benzari, od 1. januara stanica će prestati da isporučuje struju na desnu obalu. Probleme, međutim, stvara i odbijanje moldavske strane da izmiri dug za prethodno završene isporuke gasa.
Dobitnici i gubitnici
Ko ima koristi od zaustavljanja tranzita gasa iz Rusije preko Ukrajine?
Evropa će biti prinuđena da plaća znatno više za gas iz drugih zemalja nego za ruski gas, a nestabilnost na evropskom tržištu gasa će se značajno povećati. I bez toga, EU sada svakog meseca žanje plodove prekida energetskih odnosa sa Rusijom u vidu zatvaranja preduzeća u hemijskoj, automobilskoj i metalurškoj industriji. Rezultat prekida biće loš i za prodavce, odnosno za Gasprom, koji će dodatno smanjiti svoje prisustvo na evropskom, najboljem tržištu za kompaniju, i za kupce, jer gube pouzdan izvor jeftinog gasa.
Postoji i jasan dobitnik – Sjedinjene Države, koje će povećati isporuku svog tečnog prirodnog gasa (LNG) Evropi. Zaustavljanje će biti od koristi i za Tursku, koja aktivno radi na stvaranju gasnog čvorišta na svojoj teritoriji – tačke virtuelne i fizičke trgovine plavim gorivom.
Što se tiče Ukrajine, zatvaranje tranzitnog gasovoda joj oduzima približno 800 miliona dolara prihoda godišnje. Ukrajina, međutim, ovim potezom ne misli da sebe ukloni sa energetske mape Evrope, već da se na njoj na drugačiji način učvrsti kao sila. Ukrajina može da ima koristi, ali ne sama, već zajedno sa Poljskom. Reč je o dugogodišnjem planu Poljske da stvori LNG skladište i održava distribuciju gasa, pre svega američkog, u istočnoj Evropi.
Poljska će tako postati primalac sirovina, a Ukrajina će ih akumulirati i slati kupcima, koristeći kapacitete svojih podzemnih skladišta gasa (UGS). Naravno, takve isporuke će za Evropu biti skuplje: prvo, proizvodnja LNG-a, isporuka morem u Poljsku, regasifikacija, pumpanje u ukrajinska podzemna skladišta gasa, skladištenje i opet pumpanje do krajnjeg kupca.
Od 2015. godine na baltičkoj obali Poljske, u Svinoujšću, radi LNG terminal kapaciteta 5 milijardi kubnih metara godišnje, a planirano je njegovo proširenje na 7,5 milijardi kubnih metara. Postoji tehnička mogućnost isporuke do dve milijarde kubnih metara gasa godišnje odatle u Ukrajinu, ali se kroz proširenje poljskog sistema za transport gasa (GTS) planira povećanje ove brojke na 6,6 milijardi kubnih metara godišnje.
Pored toga, postoje planovi organizovanja isporuke gasa Ukrajini sa LNG terminala u litvanskoj Klajpedi, ponovo u tranzitu kroz Poljsku. Kapacitet ovog terminala je 3,75 milijardi kubnih metara godišnje, a postoje izgledi za proširenje na najmanje 5 milijardi kubnih metara.
Projekat i ovog čvorišta pretpostavlja da će regasifikovani LNG biti pumpan kroz cevi do podzemnih skladišta gasa u Ukrajini, a odatle gas može da protiče kroz infrastrukturu koja se danas koristi za pumpanje ruskog gasa u austrijski Baumgarten. Ova skladišta bi mogla da se koriste kao rezervna i iz njih bi se mogao da se uzima gas u slučaju povećanja cena „plavog goriva“ u Evropi, odnosno po najpovoljnijim cenama.
Najveće podzemno skladište gasa u Evropi nalazi se u zapadnoj Ukrajini. NJegov kapacitet prevazilazi sve mogućnosti skladištenjaa gasa u Nemačkoj. Imajući u vidu da su troškovi skladištenja u ukrajinskim podzemnim skladištima gasa minimalni, nekoliko puta manji nego u EU, ovo jeste isplativo, ali je i rizično. Poljaci žele da preuzmu kontrolu nad njima. Oni tamo skladište LNG sa terminala u izgradnji u Gdanjsku (6,1 milijardu kubnih metara gasa godišnje), a zimi ga preprodaju Slovacima i Austrijancima koji su ostali bez tranzita. Obim, naravno, nije uporediv čak ni sa sadašnjim obimom tranzita, ali za one koji su uključeni ovo može biti pristojan posao, da ne govorimo o političkom uticaju na susede.
Prekid tranzita kroz Ukrajinu može uticati i na rusko unutrašnje tržište. Prvo, nestaje kanal prodaje 15 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Drugo, evropsko tržište je za Gasprom najpovoljnije, tamo se gas prodaje po cenama višim nego u zemljama ZND ili Kini (ranije se često govorilo da visoki prihodi od izvoza u Evropu drže niske cene gasa u Rusiji). Sada će se obim ovog prihoda ponovo smanjiti. Cene gasa u Rusiji su u 2024. godini porasle za 11,2 odsto za sve kategorije potrošača, dok je u 2025. godini planirano povećanje od 11,3 odsto.
Indeksacija domaćih cena gasa nikada nije direktno zavisila od njegovog izvoza, ali bi rast domaćih cena u bliskoj budućnosti mogao da nadmaši zvaničnu inflaciju. Gasprom će nastaviti da zahteva da cene budu postavljene na nivou koji obezbeđuje jednaku profitabilnost izvoza i snabdevanja domaćeg tržišta. Ali ovo će dodatno ubrzati inflaciju u celom lancu potrošnje, plus će zadati ozbiljan udarac gasnoj industriji.
Tarife na gas na ruskom domaćem tržištu reguliše država i one su tradicionalno niže od cena na glavnim inostranim tržištima. Gaspromov gubitak dela profita nije faktor koji utiče na tarife. Osim toga, Gaspromov izvoz u Evropu je već naglo opao u proteklih nekoliko godina, što nije dovelo do naglog povećanja tarifa. Prekid ukrajinskog tranzita u tom smislu predtavlja relativno mali gubitak.
Ekonomija EU na udaru
Uprkos optimističnim prognozama Evropske komisije (EK) o prevazilaženju energetske krize i zameni ruskih energenata, tržište EU se suočava sa nedostatkom sirovina. Ovo je, u kombinaciji sa odbijanjem energenata iz Rusije, visokom konkurencijom sa Kinom i smanjenjem interesovanja Sjedinjenih Država, dovelo do gubitka ekonomskih prednosti Evropske unije. To se navodi u izveštaju o konkurentnosti EU, koji je za EK pripremio sredinom 2024. bivši šef Evropske centralne banke i bivši premijer Italije Mario Dragi.
Dragi napominje da su cene gasa u EU u proseku četiri do pet puta više nego u SAD, a da je godišnja potrošnja EU na uvoz fosilnih goriva porasla sa 341 milijarde evra u 2019. na 416 milijardi evra u 2023. godini, što je približno 2,7 odsto BDP-a. To se desilo zbog smanjenja uvoza cevovodnog gasa iz Rusije (sa 40 odsto u 2021. na 8 odsto u 2023.) i povećanja uvoza tečnog gasa, koji se u proseku prodaje 50 odsto skuplje od gasa iz cevovoda.
„Evropa ne može biti konkurentna kada plaća četiri puta više za energiju od svojih konkurenata“, konstatovao je Mario Dragi. Uz to, on smatra da dekarbonizacija Evropske unije, što je kao cilj najavila šefica EK Ursula fon der Lajen, može dodatno da uspori ekonomski razvoj Evrope.
Koliko gasa je iscurilo iz Severnog toka i koje su posledice incidenta
Generalno, ipak je malo verovatno da će prekid snabdevanja preko Ukrajine dovesti do značajnije nestašice gasa u Evropi, ovaj događaj je već uračunat u cene gasa, tako da on neće biti novost za tržište. Međutim, prekid isporuke će povećati nestabilnost evropskog tržišta, čineći ga još više zavisnim od mnogih spoljnih i praktično nekontrolisanih faktora – bilo da se radi o cenama gasa u Aziji, smeru američkih snabdevanja LNG-om, ili dinamici proizvodnje na norveškoj obali.
Svaka od strana je mogla da se nada da će ona druga biti toliko zainteresovana za očuvanje tranzita da bi pristala na ustupke. Ali ispostavilo se da su ovi proračuni bili pogrešni. Svi su pokazali da su spremni da izgube, ali da ne daju neprijatelju da dobije. Svi su se dugo pripremali za zaustavljanje tranzita i u svoje strategije uračunavali odgovarajuće gubitke. Tako je gasna saradnja postala kao naselje Voronja iz Zlatnog teleta Iljfa i Petrova, koje nije moglo da ne izgori.
Ni „Bratstva“ ni „Progresa“
Teoretski, tranzit gasa bi mogao da se obnovi, ali to nije za sada realno, možda i zato što Kijev nastavak tranzita smatra svojom važnom pregovaračkom monetom za buduće pregovore sa Moskvom. Ali vrednost evropskog tržišta gasa za Rusiju se smanjuje – plan Evropske unije Re Power EU podrazumeva potpuno napuštanje svih vrsta ruskih goriva do 2027. Čak i ako rok za njegovu implementaciju bude produžen, evropska tražnja je i dalje osuđena na pad zbog već napravljenih investicija u niskougljeničnu energiju i zatvaranja i premeštanja energetski intenzivne proizvodnje kao posledice energetske krize 2021-2023, kao i izgradnje novih LNG terminala.
Nazivi cevovoda kroz Ukrajinu izgrađenih u sovjetsko doba – „Sojuz“, „Progres“, „Bratstvo“ – danas zvuče kao eho davno prošle epohe sa njenom verom u svetlu budućnost. Bili su simbol dostignuća nacionalne ekonomije SSSR-a i njihova istorija odražavala je posleratnu istoriju ove države.
Gas je pre pola veka počeo da iz sovjetske Centralne Azije i Sibira teče u Evropu, niti cevovoda povezivali su SSSR i socijalistički lager, zatim su služile kao simbol detanta, mirne koegzistencije socijalističkih i kapitalističkih zemalja, SSSR-a i Zapadne Evrope i nemačke Ostpolitike sa svojim nadama za Wandel durch Handel – promene kroz trgovinu.
Početkom devedesetih godina prošlog veka, trend se preokrenuo i ovi gasovodi su počeli da se pretvaraju u instrumente pritiska država jedne na druge, predmet gasnih ratova i objekte „međuzavisnosti pretvorene u oružje“ (weaponized interdependency), sve dok nisu postali još jedna žrtva pravog rata, a ne trgovinskog, rata koji bi bio nezamisliv pre samo nekoliko godina.
Nažalost, u današnjem svetu reč „napredak“ zvuči kao sarkazam, a reči „bratstvo“ i „cavez“ deluju deplasirano kada se opisuju rusko-ukrajinski odnosi, čak i oni prošli. U kineskoj hronologiji, 60 godina je pun ciklus kalendara. Sada počinje novi kalendarski ciklus u gasnim analima Rusije, Ukrajine i Evrope.
Izvor: RTS OKO
