Postoji i jedno važno pitanje, sporno, neraščišćeno, podložno raspravi i stoga otvoreno. To je pitanje Meštrovića kao umetnika. Hotimično ili nehotimično, pre odluke cetinjskih gradskih otaca, ovo pitanje nije bilo izneto pred sud javnosti, tako da je ova odluka bila neka vrsta svršenog čina. Treba napomenuti da u svim zemljama sveta tako značajne odluke pripadaju ne samo jednoj opštini, nego celoj naciji. Sem naravno, ako se nije došlo dotle da se i Njegoš smatra kao Opštinski čovek.
Svakome je već odavno jasna najosnovnija istina da pesniku i ne treba drugi spomenik do onaj nerukotvorni, kako veli Puškin, što ga je Njegoš, kao i svi veliki stvaraoci, sam sebi podigao, to jest zahvalnost, ljubav i divljenje u duši pokolenja. Osim toga ne može se teže onekoga ogrešiti, bilo da se radi o velikanu ili običnom čoveku, nego kršeći njegovu poslednju volju, prepravljajući mu grobnicu koju je sam sebi odredio i za života sagradio. U ljudskom moralu taj način se zove profanisanje.
Kud će skromniji i neugledniji spomenik nego humka u Jasnoj Poljani? Ali nikome živome, pa čak ni Staljinu, nije palo na pamet da uznemirava zemne ostatke Lava Nikolajeviča Tolstoja. Šta bi rekao Vladika da za trenutak, koliko je potrebno duhu, ostavi predvorja Danteovog pakla, gde ga u skupini mudraca najradije zamišljam pored Lukrecija i Paskala, pa da dođe među svoje pleme i vidi šta se čini od njegovog zemnog praha i kako se poštuje njegovo poslednje zaveštanje?
Zamislimo da se jednog prolećnog jutra vine u lovćenske strane i nađe na vrhu svoje drage planine nekakvo čudovište od cementa, kamena i tuča, umesto male crkvice koju je sebi sagradio još dok je bio od ovog sveta. Ne znam kako bi moglo da se odgovori na Vladičinu tugu, ako ne ovim stihovima Vaska Pope, iz jedne pesme ispevane u slavu Lovćenskog samotnika:
Greju li te Gospodaru gromovi
Služe li te visine device i oblaci krilaši,
Vernije nego mi pusti i grešni sa svoga neznanja
Ne samo kapela koja kruniše Lovćen, nego cela planina je sama po sebi spomenik, u onom smislu u kome su spomenici Sinaj i Golgota. A podizati neki drugi spomenik Mojsiju na Sinaju ili Hristu na Golgoti. bilo bi obično bezumlje, kao što je bezumlje podizati spomenik Njegošu na Lovćenu. To bi značilo razarati znamen koji Oličavaju ta sveta i velika mesta.. Jer ako je Sinaj znamen prvog susreta božanstva i čoveka, ako je Golgota znamen stradanja i mučeništa. Lovćen je, bar za nas, a donekle i za ceo slovenski svet, znamen pesništva i slobode. A što se tiče kapele koja već postoji, ona samo naglašava, podvlači to znamenje ali jedva primetno. skladno i nenametljivo, poput helenskih hramova. Njena je veličina upravo u njenoj malenkosti, skromnosti i jednostavnosti. Baš onakva kakva je, kapela na Lovćenu deluje veličanstvenije nego bilo kakav mauzolej, piramida ili katedrala. Ona je hram poezije, obitavalište genija. Svetilnište menjati, prepravljati, tobože ukrašavati i uveličavati ono što su tako divno stvorile, uskladile, ukrasile i uveličale priroda i istorija, i to postavljanjem nekakvih asirsko-egipatskih grdosija. znači žigosati tradiciju, kalemiti joj nešto što joj ne odgovara, što joj je spoljno, strano i tuđe. Uostalom, zar se rušenjem kapele i lovćenskog vrha ne razara i uniktano nacionalno obeležje, crnogorski grb?
Van ovoga što smo kazali, postoji i jedno važno pitanje, sporno, neraščišćeno, podložno raspravi i stoga otvoreno. To je pitanje Meštrovića kao umetnika. Hotimično ili nehotimično, pre odluke cetinjskih gradskih otaca, ovo pitanje nije bilo izneto pred sud javnosti, tako da je ova odluka bila neka vrsta svršenog čina. Treba napomenuti da u svim zemljama sveta tako značajne odluke pripadaju ne samo jednoj opštini, nego celoj naciji. Sem naravno, ako se nije došlo dotle da se i Njegoš smatra kao Opštinski čovek.
Na upućenijima od nas je da kažu svoju reč o Meštroviću umetniku, kao što je to na primer nedavno briljantno učinio Lazar Trifunović u „Ninu“, ali je sigurno da je Meštrovićeva umetnost potpuno strana veku Šagala, Henri Mura i Bakometija. A sve i da nije tako, ne zaboravimo da je svet prepun dela meštrovićevskog duha, i to originala iz prve ruke, a da ne postoje sem jedan jedini Lovćen i lovćenska kapela.
Komnen Bećirović
Izvor: Književne novine
