Piše: Žarko Marković
Posljednji visoki predstavnik sa kojim je autor ovih redova radio intervju bio je Miroslav Lajčak. Bilo je to krajem septembra 2007. godine u vremenu teških pregovora o reformi policije, kada je baš slovački diplomata domaćim političkim snagama dao svoj prijedlog za rješenje tog pitanja. Sporazumijevanje sa Lajčakom koji odlično govori sve naše jezike bilo je izuzetno lako, ali razgovor nije bio ni lak ni prijatan.
Prijetio je tadašnji šef OHR-a da će, ako dogovor ne bude postignut u roku koji je zadao, koristiti bonska ovlašćenja, kritikovao ovdašnje političare, navodio da će BiH krenuti putem izolacije umjesto evropskim stazama, pravdao se zašto je donio odluku o oduzimanju ličnih dokumenata pojedincima iz Srpske koji su dovedeni u vezu sa ratnim zločinima, među kojima je bio i sadašnji premijer Višković… Imalo se, dakle, šta pričati sa visokim predstavnikom. Lajčak, istina, nije bio ni blizu tako prefrigan i bezobrazan kao Pedi Ešdaun, ali ni uspavan kao njegov prethodnik Kristijan Švarc-Šiling. Godinu i po dana nakon tog razgovora Lajčak je otišao, a na njegovo mjesto došao je Valentin Incko, koji se u Sarajevu zadržao cijelih 12 godina. Dolaskom Austrijanca OHR postepeno počinje da gubi značaj i gotovo bi ga potpuno izgubio da se Incko nije „ritnuo“ u posljednjim danima mandata namećući izmjene Krivičnog zakona BiH. Educational opportunities
Nagazna mina za Crnu Goru – Rezolucija o genocidu u Srebrenici
U tom periodu se politička klima u BiH mijenjala na način da je Republiku Srpsku sve manje zanimalo šta misle stranci, a naročito OHR. Sarajevski političari svoj odnos prema šefu jedinog evropskog protektorata nisu mijenjali pa im je i danas izuzetno stalo do toga šta misli osoba čije su kancelarije i dalje na adresi Emerika Bluma 1. Incko je, ispostaviće se, proveo ovdje 12 godina uglavnom ne radeći ništa i primajući, kažu da je pozamašna, platu za isti taj nerad.
Odlaskom Lajčaka prestala je potreba da bilo ko u ovoj zemlji, uključujući i novinare, bilo šta pita osobu koja je na čelu OHR-a. Besmisleno je bilo pitati Incka, osim možda da li je „dobar s glavom“, onog dana kad je mijenjao Krivični zakon, a naročito je besmisleno u goste po televizijama zvati Kristijana Šmita. No, u Sarajevu, kako je već rečeno, i dalje sa strahopoštovanjem tretiraju ono što misli i radi Nijemac pa ga prije neku veče kolege sa Nove TV pozvaše da kaže „svoje stavove o aktuelnim političkim temama“. Na pitanje o proslavi Dana Republike u Srpskoj Šmit se prvo izjasnio da ljudi imaju pravo da se okupljaju i slave, ali da sve proslave treba da budu u skladu sa zakonom. A onda se nadovezao:
„Ja sam ponovio da svi oni koji rade za državu i drže neku javnu funkciju treba da poštuju zakone i pridržavaju se. Evo primjera, 5. maj je Dan Evrope i građani slave taj dan i u Banjaluci i Sarajevu i bilo gdje drugdje“.
Više puta ponovljeno preslušavanje snimka otkriva da je Šmit zaista rekao da je Dan Evrope „5. maja“. Upotrijebio je englesku riječ „the fifth“, dakle „peti“, iako je Dan Evrope 9. maja. Taj datum obilježava se primarno kao Dan pobjede nad fašizmom, ali ga je evropska birokratija, valjda želeći time da skrajne istorijske zasluge Rusa za pobjedu nad najvećim zlom modernog svijeta, odlučila da imenuje danom kontinenta. Okej, nije sporno, a i Rusi su na tu vrstu budalaština odavno prestali da reaguju.
Sporno je, međutim, što Šmit tvrdi da taj 5. maj koji je u stvari devetog slave i u Banjaluci i u Sarajevu. E, pa ne slave. U Sarajevu nije praznik ni petog, a ni devetog maja, za razliku od Banjaluke, gdje se slavi devetog. Šmit očigledno blage veze nema ni koji je datum danas, ni kad je Dan Evrope, a sve sluti da ne zna ni gdje se kada nalazi. I za čije babe zdravlje je, onda, on pozvan da odgovara na bilo koje pitanje?
Izvor: Glas Srpske
