Evropski najbolji prijatelji su ujedno i njeni najgori neprijatelji – visoke cene zaista su rešenje za porast cena, ali po koju cenu?
Evropsko tržište prirodnim gasom trglo se iz avgustovskog dremeža. Rizik štrajka u Australiji, najvećeg svetskog proizvođača tečnog prirodnog gasa (LNG-a) bio je dovoljan da u jednom trenutku podigne cene više od pedeset odsto. Nedeljama pre početka oktobra kada počinje grejna sezona, rast cena je svakako zabrinjavajuć. Međutim, nemojte još da paničite.
Prvo, rizik je još uvek samo – rizik. Pregovori o platama napreduju, i poremećaj snabdevanja verovatno će biti izbegnut. Kako opasnost bude minula, tako će i cene da padaju. Ali, još važnije, Evropa ima još snažnijeg saveznika u borbi da se cene gasa održe pod kontrolom u narednim, hladnijim mesecima: izuzetno nisku tražnju.
Proizvođačka kriza koja je zapljusnula kontinent – industrijska aktivnost u Nemačkoj doživljava kontrakciju već četrnaesti uzastopni mesec – je najbolji lek protiv oskudnog snabdevanja. Sa takvim prijateljima, kome su potrebni neprijatelji?
Evropa pobeđuje svoju energetsku krizu zahvaljujući uticaju koji spomenuta kriza ima na industrijsko jezgro. Širom kontinenta, mnoge energetski intenzivne kompanije nisu bile kadre da se nose sa povećanim cenama energije. Veštačka đubriva, hemijska industrija i metalurgija, industrija stakla, papira i keramike su posebno teško pogođene. Svim tim, sada zatvorenim fabrikama više nisu potrebni ni gas ni struja.
U Nemačkoj, aktivnost među energetski intenzivnim kompanijama opala je u junu skoro 18 odsto u odnosu na kraj 2020. godine, prema zvaničnim podacima. Tokom istog meseca, potražnja za industrijskim gasom je takođe opala 18 odsto u odnosu sa prethodnu godinu. U julu, potražnja za gasom je doživela još dublji pad, od 22,9 odsto u odnosu na prethodnu godinu, što je za sada najveći pad tokom 2023. godine. Kada se objave zvanični podaci o industrijskoj proizvodnji za jul za nekoliko nedelja, pad u potrošnji energije trebalo bi da ukaže na dalje opadanje industrijske aktivnosti.
Stanje je slično širom kontinenta. Istina, jedan deo pada u korišćenju industrijskog gasa odnosi se na mere koje povećavaju energetsku efikasnosti pre nego na uništenje tražnje. Ali jedan deo opadanja se može pripisati prelasku na goriva koja više zagađuju, kao što su nafta i ugalj. Tražnja gasa za proizvodnju električne energije takođe je bila slaba ovog leta, pošto je hladno, sveže vreme u većem delu Severozapadne Evrope umanjilo potrebu za korišćenjem rashladnih uređaja, dok je proizvodnja električne energije vetrenjačama istovremeno bila dosta snažna.
Zbog slabe proizvođačke aktivnosti i manje potrošnje gasa za proizvodnju električne energije nego što je očekivano, Morgan Stenli smatra da je ukupna potražnja za gasom u Evropi bila oko 15 odsto ispod petogodišnjeg proseka, čak i kada se koriguje u odnosu na uticaj vremenskih prilika. Uz malu potrošnju i obilno snabdevanje tečnim prirodnim gasom, Evropa je bila u prilici da ubrizga rekordne količine gasa u podzemna skladišta tokom proleća i leta – uprkos tome što većina zemalja u regionu više nema pristup snabdevanju preko ruskih gasovoda.
Evropske rezerve gasa su napunjene do 92 odsto – što je rekordno visoka količina za ovo doba godine. Ukoliko se nastavi sadašnji tempo skladištenja, rezervoari bi mogli da dosegnu sto odsto popunjenosti do polovine septembra. Stoga, čak i ukoliko se produži štrajk australijskih radnika Evropa će po svoj prilici stići do vrha rezervoara krajem oktobra ili početkom novembra, u poređenju sa prosekom od 91 odsto za period između 2010. i 2019. za to doba godine. Dodatni amortizer trebalo bi da umiri tržište.
No, uprkos tome, to donosi malo utehe kontinentalnim industrijalcima. Sada, evropske cene gasa kreću se oko 35 evra (38 dolara) po megavat času, u poređenju sa prosekom od svega nešto preko 20 evra u periodu 2010-2019. godina. Veleprodajne cene električne energije kreću se preko 140 evra po megavat času, što je više nego trostruko u odnosu na prosek za period 2010-2020. koji iznosi 38,5 evra.
Problem za industriju nije samo što su sadašnje cene daleko više nego pre no što je Rusija napala Ukrajinu. Pravi problem jeste da kompanije znaju da će bilo kakav problem u snabdevanju, stvarni ili njegova puka percepcija, izazvati nagli skok cena, zato što je čak i sa skoro punim rezervama, Evropi potreban sav gas kog može da se domogne kako bi pregurala zimu. Proizvodni sektor ostaje onaj deo potrošnje gde se izvodi uništenje tražnje kada je to neophodno. Stoga, to je razlog zbog čega mnogo rukovodilaca preza od obnavljanja proizvodnih kapaciteta, plašeći se da reaktiviraju fabriku samo da bi ona ubrzo bila ponovo pogođena višim cenama.
Ravnoteža ponude i potražnje gasa u Evropi i dalje je nesigurna. Samo izuzetno slaba potražnja u industriji uravnotežuje sistem. Obilne rezerve pomažu, ali čak i sa njima, Evropa ne bi pregurala zimu ukoliko bi se sva potražnja za industrijskim gasom vratila na predkrizni nivo. Stoga, cena izbegavanja energetske krize je duboka recesija proizvodnog sektora, i dugoročni gubitak ekonomskog rasta. Analiza koju je objavio Međunarodni monetarni fond prošlog meseca navodi da će Nemačka po svoj prilici izgubiti nešto preko jedan odsto potencijalne proizvodnje.
Visoke cene zaista su rešenje za porast cena. Ali uvek po izvesnu cenu.
Prevod: M. Milojević
