Даме и господо, прелазак из година проведених у затвору са максималним обезбјеђењем до овог тренутка пред представницима 46 нација и 700 милиона људи представља дубоку и надреалну промјену. Искуство изолације у малој ћелији током толиких година тешко је пренијети. Она те лишава осјећаја себе, остављајући само сирову суштину постојања.
Још увијек нисам у потпуности спреман да говорим о ономе што сам поднио. О немилосрдној борби да се остане жив, и физички и ментално. Нити могу сада говорити о смртима вјешањем, убиствима и медицинском занемаривању мојих сапатника у затвору.
Унапријед се извињавам ако моје ријечи застану, или ако мој наступ нема глаткоћу коју бисте очекивали од овако угледног форума. Изолација је оставила посљедице које покушавам да размрсим. Изражавање у овом окружењу је изазов. Ипак, озбиљност овог догађаја и тежина питања која су пред нама приморавају ме да оставим своје резерве по страни и директно вам се обратим.
Прешао сам дуг пут, буквално и фигуративно, да бих данас био пред вама. Прије него што започнем нашу дискусију или одговорим на ваша питања, желим да захвалим ПССЕ на њиховој резолуцији из 2020. године, која је навела да је моје затварање поставило опасан преседан за новинаре. Примјетио сам да је специјални извјештач УН-а за тортуру позвао на моје ослобађање. Такође сам захвалан на саопштењу ПССЕ из 2021. године, које је изразило забринутост због вјеродостојних извјештаја да су амерички званичници поново разматрали моје убиство, и позвали су на моје хитно ослобађање. Похваљујем Комитет за правне послове и људска права на именовању реномираног извјестиоца.
Ускоро ћу почети истраживати околности које су довеле до мог притвора и осуђивања, као и посљедице по људска права. Међутим, као и код многих других напора који су уложени у мој случај, без обзира да ли су долазили од парламентараца, предсједника, премијера, папе, званичника и дипломата УН-а, синдиката, правних и медицинских стручњака, академика, активиста или грађана, ниједан од њих није требао бити потребан.
Ниједно од саопштења, резолуција, извјештаја, филмова, чланака, догађаја, прикупљања средстава, протеста и писама у посљедњих 14 година никада нису требали бити написани. Али сваки од њих је био неопходан, јер без њих никада не бих угледао свјетлост дана. Овај невиђени глобални напор био је потребан зато што су правне заштите које постоје биле углавном само на папиру, без икакве дјелотворности у разумном року.
О понуди споразума
На крају сам изабрао слободу умјесто оствариве правде. Након што сам годинама био затворен и суочен са казном од 175 година без икаквог ефикасног правног лијека. Правда за мене сада је искључена, јер је америчка влада инсистирала да у споразум о признању кривице укључи клаузулу да не могу поднијети тужбу Европском суду за људска права нити захтјев по Закону о слободи приступа информацијама за оно што ми је урадила због свог захтјева за изручење.
Желим бити потпуно јасан. Данас нисам слободан зато што је систем функционисао. Слободан сам данас, након година затварања, јер сам се изјаснио кривим за новинарство. Признао сам кривицу због тражења информација од извора. Признао сам кривицу због добијања информација од извора. И признао сам кривицу зато што сам јавности саопштио те информације. Нисам се изјаснио кривим ни за шта друго. Надам се да ће моје свједочење данас послужити као показатељ слабости постојећих заштитних мјера и помоћи онима чији су случајеви мање видљиви, али који су једнако рањиви. Док излазим из тамнице Белмарша, истина сада изгледа мање јасно, и жао ми је колико је простора изгубљено током тог периода. Колико је изражавање истине подривано, нападано, ослабљено и умањено.
Видим више некажњивости, више тајности, више освете због говорења истине и више самоцензуре. Тешко је не повући линију од прогона америчке владе против мене. Она је прешла Рубикон међународно криминализујући новинарство, што утиче на климу слободе изражавања која сада постоји.
О раду Викиликса
Када сам основао Викиликс, водио ме једноставан сан – да едукујем људе о томе како свијет функционише, како бисмо кроз разумијевање могли донијети нешто боље. Имајући мапу која показује гдје се налазимо, можемо разумјети гдје бисмо могли и требали ићи. Знање нас оснажује да позовемо моћне на одговорност и да захтијевамо правду гдје је нема. Добијали смо и објављивали истину о десетинама хиљада скривених жртава рата и другим невидљивим ужасима, о програмима убистава, отмица, мучења и масовног надзора.
Открили смо не само гдје и када су се ове ствари десиле, већ често и политике, споразуме и структуре које су стајале иза њих. Када смо објавили „Колатерално убиство“, чувени снимак добијен камером са америчког хеликоптера Апач, који са жаром разноси ирачке новинаре и њихове спасиоце, визуелна стварност модерног ратовања шокирала је свијет. Такође смо искористили интересовање за овај видео како бисмо усмјерили људе на класификоване политике за коришћење смртоносне силе америчке војске у Ираку.
Колико цивила може бити убијено прије него што се добије више одобрење? У ствари, 40 година моје потенцијалне казне од 175 година било је због добијања и објављивања тих политика.
Политичка визија коју сам усвојио након што сам био уроњен у прљаве ратове и тајне операције свијета је једноставна. Престанимо се гушити, мучити и убијати међусобно. Ако ово средимо, имаћемо простор за рјешавање свих других политичких, економских и научних проблема.
Рад Викиликса био је дубоко укоријењен у принципима за које се залаже ова скупштина. Наша новинарска дјелатност уздигла је слободу информација и право јавности да зна. Наша оперативна база била је у Европи. Живио сам у Паризу и имали смо формалне корпоративне регистрације у Француској и Исланду. Наше новинарско и техничко особље било је распршено широм Европе. Објављивали смо свијету са сервера у Француској, Њемачкој и Норвешкој.
Прије 14 година, америчка војска ухапсила је једног од наших главних узбуњивача, редова Манинга, америчког обавјештајног аналитичара стационираног у Ираку. Истовремено, америчка влада покренула је истрагу против мене и мојих колега. Америчка влада је илегално слала авионе агената у Исланд, подмићивала доушнике да украду наше правне и новинарске радове и без икаквог формалног процеса вршила притисак на банке и финансијске службе да блокирају наше претплате и замрзну наше рачуне.
Влада Велике Британије учествовала је у неким од ових мјера одмазде. Признали су пред Европским судом за људска права да су незаконито шпијунирали моје британске адвокате у то вријеме. На крају, овај прогон је био правно неутемељен. Министарство правде предсједника Обаме одлучило је да ме не оптужи, схватајући да никакав злочин није почињен. Сједињене Државе никада прије нису процесуирале издавача због објављивања или добијања владиних информација. Да би то учинили, била би потребна радикална и злокобна реинтерпретација америчког Устава. У јануару 2017. године, Обама је такође ублажио казну Манингу, који је био осуђен као један од мојих извора.
Одмазда ЦИА
Међутим, у фебруару 2017. године, ситуација се драматично промијенила. Предсједник Трамп је изабран. Именовао је двојицу „вукова“ у МАГА капама — Мајка Помпеа, конгресмена из Канзаса и бившег извршног директора одбрамбене индустрије, за директора ЦИА, и Вилијама Бара, бившег официра ЦИА, за државног тужиоца САД-а.
До марта 2017. године, Викиликс је разоткрио инфилтрацију ЦИА у рубне политичке партије, њено шпијунирање француских и њемачких лидера, шпијунирање Европске централне банке, европских економских министарстава и њене наредбе за шпијунирање цијеле француске јавности. Открили смо огромну производњу малвера и вируса од стране ЦИА, њену саботажу ланаца снабдијевања, антивирусног софтвера, аутомобила, паметних телевизора и ајфона.
Директор ЦИА Помпео покренуо је кампању одмазде. Данас је јавно познато да је, по изричитој Помпеовој наредби, ЦИА израдила планове да ме киднапује и убије унутар амбасаде Еквадора у Лондону, те је овластила прогон мојих европских колега, подвргавајући нас крађама, хакерским нападима и подметању лажних информација. Мета су били и моја супруга и мој син.
Један агент ЦИА био је трајно задужен да прати моју супругу. Дате су инструкције да се прибави ДНК мог шестомјесечног сина из његове пелене. Ово је свједочење више од 30 садашњих и бивших америчких обавјештајних службеника који су говорили за америчке медије, а додатно је потврђено записима заплијењеним и тужбом против неких од агената ЦИА који су били укључени.
Прогон од стране ЦИА против мене, моје породице и мојих сарадника агресивним, ванправним и вантериторијалним средствима пружа риједак увид у то како моћне обавјештајне организације спроводе транснационалну репресију. Таква репресија није јединствена, али је јединствено то што о овој знамо толико, захваљујући бројним узбуњивачима и судским истрагама у Шпанији.
Ова скупштина није страна транснационалним злоупотребама од стране ЦИА. Преломни извјештај ПССЕ о тајним летовима ЦИА у Европи разоткрио је како је ЦИА руководила тајним центрима за притвор и спроводила незаконита изручења на европском тлу, кршећи људска права и међународно право. У фебруару ове године, наводни извор неких наших открића о ЦИА, бивши официр ЦИА-е Џошуа Шулте, осуђен је на 40 година затвора под условима екстремне изолације.
Његови прозори су замрачени, а бјелина звука свира 24 сата дневно преко његових врата како не би могао ни викати кроз њих. Ови услови су строжи него они који су присутни у Гвантанаму.
Транснационална репресија се такође спроводи злоупотребом правних процеса. Недостатак ефикасних заштитних мјера против ове појаве чини Европу рањивом да њени споразуми о правној помоћи и изручењу буду отети од стране страних сила како би се прогањали дисиденти у Европи. У својим мемоарима, које сам прочитао у затворској ћелији, бивши директор ЦИА Мајк Помпео хвали се како је вршио притисак на америчког државног тужиоца да покрене случај изручења против мене због наших публикација о ЦИА. Заиста, на захтјеве Помпеа, амерички државни тужилац је поново отворио истрагу против мене коју је Обама затворио, и поново ухапсио Манинга, овога пута као свједока, и држао га у затвору више од годину дана, новчано кажњавајући са 1000 долара дневно. Формално су покушали да га присиле да да тајно свједочење против мене, а он је на крају покушао да себи одузме живот.
Обично мислимо на покушаје да се новинари приморају да свједоче против својих извора. Али Манинг је сада био извор који је примораван да свједочи против новинара. До децембра 2017. године, директор ЦИА Помпео добио је шта је хтио, и америчка влада је издала налог за моје изручење Уједињеном Краљевству. Влада Велике Британије држала је налог у тајности још двије године, док су она, америчка влада и нови предсједник Еквадора радили на обликовању политичких, правних и дипломатских услова за моје хапшење.
Када моћне нације осјете да имају право да циљају појединце ван својих граница, ти појединци немају никакву шансу, осим ако не постоје јаке заштитне мјере и држава спремна да их спроводи. Без тога, ниједан појединац нема наду да се одбрани од огромних ресурса које држава агресор може распоредити.
Миодраг Лекић: Асанж је слободан
Као да ситуација није већ довољно лоша, у мом случају, америчка влада је заузела опасан нови глобални правни став. Само амерички држављани имају права на слободу говора. Европљани и остале националности немају права на слободу говора, али САД тврде да њихов Закон о шпијунажи и даље важи за њих, без обзира гдје се налазе. Тако Европљани у Европи морају поштовати амерички закон о тајности без икакве одбране.
Што се тиче америчке владе, Американац у Паризу може говорити о томе шта ради америчка влада.
Криминализација прикупљања вијести
Сада када је једна страна влада формално тврдила да Европљани немају права на слободу говора, постављен је опасан преседан. Друге моћне државе ће неизбјежно слиједити тај примјер. Рат у Украјини већ је довео до криминализације новинара у Русији. Али, на основу преседана постављеног у мом случају изручења, нема ничега што би спријечило Русију или било коју другу државу да циља европске новинаре, издаваче или чак кориснике друштвених медија, тврдећи да су прекршили њихове домаће законе о тајности. Права новинара и издавача унутар европског простора озбиљно су угрожена. Транснационална репресија не може постати норма. Као једна од двије велике свјетске институције које постављају норме, ПССЕ мора дјеловати. Криминализација активности прикупљања вијести је пријетња истраживачком новинарству свуда. Формално сам осуђен од стране стране силе зато што сам тражио, добијао и објављивао истините информације о тој сили.
Основни проблем је једноставан — новинари не би требало да буду кривично гоњени због обављања свог посла. Новинарство није злочин. То је стуб слободног и информисаног друштва.
Господине предсједавајући, уважени делегати. Ако Европа треба да има будућност у којој слобода говора и слобода објављивања истине нису привилегије којима се користи неколицина, већ права загарантована свима, онда морамо дјеловати. Како се оно што се догодило у мом случају више никад не би поновило никоме другом. Желим изразити своју најдубљу захвалност овој скупштини, конзервативцима, социјалдемократама, либералима, љевичарима, зеленима и независнима који су ме подржали током ове голготе, као и безбројним појединцима који су неуморно заговарали моје ослобађање. Охрабрује ме то што, у свијету често подијељеном идеологијом и интересима, постоји заједничка посвећеност заштити основних људских слобода. Слобода изражавања и све што произилази из ње налази се на тамној раскрсници. Страхујем да, ако институције попут ПССЕ не освијесте озбиљност ситуације, биће прекасно. Посветимо се сви томе да осигурамо да свјетлост слободе никад не угасне, да потрага за истином опстане и да гласови многих не буду утихнути због интереса неколицини.
Одговори током сесије питања и одговора
Након 14 година затвора у Великој Британији, укључујући више од пет година у затвору са максималним обезбјеђењем и суочавања са казном од 175 година, уз могућност да још више година проведем у затвору прије него што бих могао поднијети тужбу Европском суду за људска права, прихватио сам понуду о признању кривице коју су ми дале Сједињене Државе, а која би ме одмах ослободила из затвора. САД су инсистирале на томе да ми не буде дозвољено да покренем случај у вези са оним што ми се догодило у вези са поступком изручења, нити да поднесем захтјев по Закону о слободи приступа информацијама да видим шта је учињено.
Никада неће бити саслушања о томе шта се догодило. Зато је толико важно да ПССЕ разјасни неодређеност у Европи у вези са одбраном коју новинари овдје могу користити да се заштите од транснационалне репресије и изручења. Ако се ситуација остави у тренутном стању, неизбјежно ће је злоупотребити друге државе.
Зашто сам овдје
Овдје сам зато што вјерујем да је ово неопходан први корак за ПССЕ да дјелује, да покрене ствари и ријеши проблеме транснационалне репресије и такође да појасни да је новинарство о националној безбједности могуће унутар европских граница. Што се тиче мог прилагођавања великом свијету ван опсаде амбасаде и затвора са максималним обезбјеђењем, свакако је потребна одређена прилагодба. Није само у питању језиви звук електричних аутомобила, већ и промјена у друштву. Некад смо објављивали важне видео снимке ратних злочина који су покретали јавне расправе. Сада, сваки дан видимо уживо преносе ужаса из ратова у Украјини и Гази. Стотине новинара су убијене у Гази и Украјини заједно. Некажњивост расте, и још увијек је неизвјесно шта можемо урадити поводом тога. Мој повратак у свијет, наравно, укључује и неке позитивне, али и сложене ствари. Поново сам постао отац дјеци која су одрасла без мене. Поново сам постао муж. Чак и рјешавање односа са пуницом. То су породичне ствари… Не, она је веома драга жена. Веома ми је драга.
О азилу
Политички азил је апсолутно кључни вентил за људска права унутар држава. Могућност да људи напусте државу која их прогони не само да спашава животе појединаца, већ пружа механизам гдје новинари могу наставити извјештавати о својим друштвима након што су прогоњени. На крају, пријетња да ће људи напустити државу јесте оно што у крајњој линији контролише ситуацију. Видјели смо примјере у историји држава које су отежавале или онемогућавале људима да напусте земљу, и можемо видјети како је ситуација за људе који тамо живе пропала. Мора постојати конкуренција између држава да буду добра мјеста за живот и рад. Напад на право на азил путем транснационалне репресије је другачија тема у мом случају. Било је тешко пронаћи државу која би ми пружила азил и којој сам могао приступити. Постоји велика празнина у систему азила за људе који не бјеже из своје државе, већ из савезничке државе те земље. Или из треће државе. То је био мој случај. Закон о азилу не покрива лако случајеве када, рецимо, Аустралијанац бјежи од прогона од стране Сједињених Држава.
Претпоследњи чин случаја Асанж: Лоше прикривена одмазда
Или можемо замислити Казахстанца који бјежи од прогона Русије или Кине. Нисам могао поднијети захтјев за азил унутар Уједињеног Краљевства. Наравно, Уједињено Краљевство има свој политички угао. Било би тешко увјерити судове да ми пруже азил у вези са Сједињеним Државама, али чак није ни постојала прилика за то јер грађани трећих држава, према Конвенцији из 1951. године, како је примјењена у већини европских држава.
О случају у Високом суду
У мом посљедњем случају пред Високим судом у Уједињеном Краљевству, који сам добио, а САД уложиле жалбу, добио сам случај на основу дискриминације по националној основи. То је у Закону о изручењу Уједињеног Краљевства. Није дозвољено дискриминисати на суђењу или током изрицања казне на основу нечије националности. Сједињене Државе су покушале разне трикове да заобиђу тај закон у систему Велике Британије, и било је неизвјесно да ли ћемо ја или Сједињене Државе на крају побиједити. Међутим, ништа у Европској повељи не спречава дискриминацију по националној основи у вези са изручењем. То је мала заштита која је тешко примјењива у Закону о изручењу Уједињеног Краљевства.
Али није јасно да она уопште постоји у већини европских држава.
Први дио вашег питања односио се на ЦИА, а други дио на то да ли себе сматрам политичким затвореником. Одговор на први дио је: да, био сам политички затвореник. Политички основ за одмазду коју је америчка влада спровела против мене била је у вези са објављивањем истине о томе шта је америчка влада урадила. У формалном правном смислу, када је САД покренуо своју правну одмазду, користили су Закон о шпијунажи, класичну политичку оптужницу. Што се тиче кампање ЦИА-е за транснационалну репресију против Викиликса, знали смо да се нешто догађа. Било је много малих знакова који су се слагали, али имати злокобан осјећај и неколико суптилних савјета од узбуњивача, који је био један од безбједносних извођача које је ЦИА ангажовала, није ми пружало комплетну и узнемирујућу слику која се касније појавила. Ово је занимљив примјер како је обавјештајна организација циљала истраживачку организацију као што је Викиликс. Као резултат наших истрага, покренут је кривични поступак у Шпанији, а нарочито посао који су обавили амерички новинари, што би сада, по преседану постављеном у мом случају, могло бити криминализовано.
Детаљи о акцијама ЦИА-е су изашли на видјело.
Ти детаљи укључују свједочење више од 30 садашњих или бивших званичника америчке обавјештајне службе. Постоје два резултирајућа процеса: кривични случај у Шпанији, са бројним жртвама, укључујући моју супругу, сина, људе који су ме посјећивали у амбасади, адвокате, новинаре и грађане. Други је грађанска тужба у Сједињеним Државама против ЦИА-е.
Као одговор на ту грађанску тужбу, ЦИА је формално изјавила, преко свог директора и државног тужиоца, да се позива на привилегију државних тајни како би поништила случај. Њихова тврдња је да ЦИА можда има одбрану, али та одбрана је класификована. И тако, грађански случај не може ићи даље. То значи потпуну некажњивост у оквиру америчког система.
О грешкама које су направљене
Питање: Господине Асанж, ако бисте могли да се вратите у прошлост, да ли бисте све урадили на исти начин? Ако не, шта бисте урадили другачије? Не питам само у смислу личне цијене коју сте платили, већ и у смислу ефикасности или утицаја онога што сте покушали да постигнете. Хвала.
Ово је веома дубоко питање о слободној вољи. Зашто људи раде ствари када их раде? Гледајући уназад, често смо били ограничени нашим ресурсима, бројем запослених и тајношћу која је била неопходна за заштиту наших извора. Ако бих могао да се вратим и имам пуно додатних ресурса, наравно, могли смо још више максимизовати утицај открића која смо направили, и политички и медијски.
Међутим, претпостављам да ваше питање сугерише: да ли је постојао неки начин да се уради другачије? Наравно, хиљаде малих ствари могло је бити урађено другачије. Нисам био из Велике Британије. Имао сам доброг пријатеља у Великој Британији, Гавина Мекфејдена, америчког новинара, који је био врло добар човјек. Али, требало ми је времена да, када сам једном био заробљен у Великој Британији, схватим шта значи бити дио британског друштва, коме можеш вјеровати, а коме не. Постојали су различити медијски партнери које смо можда могли одабрати другачије.
Питање: Били сте предмет европског налога за хапшење који је издала Шведска. У којој мјери мислите да се европски налози за хапшење користе као алати репресије? И у којој мјери мислите да би правила могла бити промијењена како би се спријечила таква злоупотреба?
Систем европских налога за хапшење уведен је након 11. септембра, с политичким оправдањем да ће се користити за брзо премјештање муслиманских терориста између европских држава. Први европски налог за хапшење који је издат био је за пијаног возача у Шведској. Морамо разумјети да када изаберемо непопуларну групу, као што су тада били муслимани, и кажемо да ће репресивни закони важити само за њих, неизбјежно је да ће бирократи и безбједносне службе искористити те мјере и проширити их.
Неправда над једном особом ће се прије или касније проширити на већину људи.
Не знам тачне статистике о томе колико су налози за хапшење злоупотријебљени. У мом случају, постојао је покушај да ме изруче из Велике Британије без икакве оптужнице. Велика Британија је касније промијенила закон како би спријечила изручење без оптужнице. Али у амандману на постојеће законодавство, додали су клаузулу како би били сигурни да се то не односи на мене.
О Првом амандману и члану 10
Извршили смо правну анализу како бисмо разумјели које су могућности и ограничења унутар Европе за објављивање докумената из различитих земаља, укључујући Сједињене Државе.
Разумјели смо да би, теоретски, члан 10 Европске конвенције о људским правима требало да штити новинаре у Европи. Слично томе, разматрали смо Први амандман америчког Устава, према коме никада прије није био процесуиран издавач због објављивања повјерљивих информација, било унутар САД-а или на међународном нивоу.
Очекивао сам неку врсту узнемиравања, правног процеса. Био сам спреман да се борим за то, јер сам вјеровао да је вриједност тих публикација толико значајна да је та борба оправдана и да ћемо на крају побиједити, јер смо схватили шта је законски могуће. Моја наивност се састојала у томе што сам вјеровао у владавину права. Када је дошло до кризе, закони су само комади папира, који могу бити реинтерпретирани ради политичке погодности.
Закони су правила које доноси владајућа класа, а ако та правила не одговарају ономе што она жели да уради, реинтерпретираће их или, у најбољем случају, промијенити их, што је и јасније у случају Сједињених Држава. Налазили смо се у сукобу са једном од најмоћнијих компоненти америчке владе – са обавјештајним сектором, безбједносним и тајним државним апаратом.
Овај сектор је био довољно моћан да прогура реинтерпретацију закона. Први амандман америчког Устава изгледа прилично јасно. Врло је кратак: „Конгрес неће доносити закон којим се ограничава слобода говора или слобода штампе.“
Међутим, амерички Устав и преседани везани за њега били су реинтерпретирани на начин који је омогућио да ме процесуирају. Да сам успио доћи до Врховног суда Сједињених Држава, можда бих побиједио, зависно од састава тог суда у том тренутку. Али у међувремену, изгубио сам 14 година у кућном притвору, опсади амбасаде и затвору са максималним обезбјеђењем.
Ово је важна лекција – када нека главна власт жели да реинтерпретира закон, она може натјерати дио државног апарата, као што је Министарство правде САД-а, да то уради. И није им много стало до тога шта је легално. То је нешто што ће бити ријешено много касније. У међувремену, одвраћајући ефекат који траже и одмазда коју желе постићи већ су остварени.
Уговор о изручењу између САД-а и Велике Британије је једностран. Девет пута више људи изручи се САД-у из Велике Британије него у обрнутом смјеру. Што се тиче заштите америчких држављана који су изручени Великој Британији, оне су јаче.
Нема потребе за показивањем прима фацијских доказа или разумне сумње, чак и када Сједињене Државе траже изручење из Велике Британије. То је систем у којем је довољно само поднијети тужбу. Нема могућности да се расправља о томе да ли је оптужба тачна. Сви аргументи се своде на то да ли је то права особа и да ли изручење крши људска права.
И то је све. Ипак, не мислим да су судије у Великој Британији на било који начин приморане да изруче већину људи, а посебно новинаре, Сједињеним Државама. Неке судије у Великој Британији су одлучиле у моју корист у различитим фазама тог процеса. Друге нису.
Међутим, све судије, без обзира на то да ли су донијеле одлуку у моју корист или не, показале су изванредну понизност према Сједињеним Државама. Учинковали су задивљујуће интелектуалне гимнастике како би омогућили Сједињеним Државама да остваре свој циљ у мом случају, али и шире у постављању преседана који ће утицати на друге.То је, по мом мишљењу, функција избора судија у Великој Британији, који углавном долазе из уског слоја британског друштва. Они су дубоко укључени у британски естаблишмент, а британски естаблишмент је дубоко укључен у однос са Сједињеним Државама, било у обавјештајном сектору, у сектору наоружања (који је сада највећи произвођач у Великој Британији), или у великим банкама попут BP или Shell.
Џо Лорија: Џулијан Асанж напокон слободан
Британски естаблишмент чине људи који су дуго времена имали користи од тог система. И готово све судије долазе из тог истог система. Не треба им директно рећи шта да раде. Они разумију шта је добро за ту групу, а оно што је добро за ту групу је одржавање добрих односа са америчком владом.
О законској борби
„Lawfare“ је употреба закона како би се постигли циљеви који би се иначе постизали у неком другом облику сукоба. Не говоримо о једноставном покретању тужби за заштиту својих права, већ о коришћењу закона као оруђа за „ухватити“ онога кога желите. То није тражење правде кроз правни систем.
Видјели смо много таквих случајева, а и сами смо их искусили у различитим областима.
Нисам сигуран шта тачно може бити урађено у вези с тим. Постоји покрет против SLAPP тужби у Европи, што је похвално. SLAPP су стратегијске тужбе против јавног учешћа. У Калифорнији постоји добро законодавство које се бави SLAPP тужбама и омогућава да се одговорност пребаци на рану фазу, чинећи злоупотребу закона скупљом.
Али мислим да треба да разумијемо ширу слику: кад год донесемо закон, стварамо алат који ће себични бирократи, компаније и најгори елементи безбједносне државе користити и проширивати како би остварили контролу над другима. Зато је потребна стална будност, али и велика пажња приликом доношења закона, јер ће они бити злоупотребљени и проширени.
О подршци коју сам добио
Што се тиче подршке других публикација, новинара, синдиката и организација за слободу изражавања, она је варирала у различитим фазама мог случаја. Они који су први схватили пријетњу за све остале били су правници у великим публикацијама, попут правних савјетника „Њујорк Тајмса“. Организације за слободу изражавања су биле сљедеће које су препознале ту пријетњу.
Од већих медијских организација, нажалост, многе од њих су пратиле своје политичке или геополитичке интересе. Било је лако добити подршку од медијских организација у неутралним државама, а наравно и у државама које су биле непријатељски настројене према Сједињеним Државама. Али медијске организације унутар САД-а, посебно новинари, а не правници, дуже су се одлучивали на подршку.
Ово је забрињавајуће. И видим сличан феномен који се данас понавља са новинарима који су убијени у Гази и Украјини. Политичка и геополитичка оријентација медијских организација често узрокује да не покривају те жртве, или покривају само одређене жртве. Ово представља кршење новинарске солидарности. Сви морамо држати заједнички фронт како бисмо заштитили истину и новинарство.
Ако се новинар цензурише било гдје, та цензура ће се брзо проширити и утицати на све нас. Слично томе, ако су новинари убијени или мета обавјештајних агенција, морамо чврсто стати уз њих. Без подршке, многи ће бити ућуткани. Понекад се води дебата о томе да ли је неко новинар или активиста. Разумијем ту расправу. У свом раду увијек сам се трудио да будем изузетно прецизан. Вјерујем да је тачност све. Примарни извори су све. Али постоји једна област у којој сам активиста, а сви новинари то морају бити.
Новинари морају бити активисти за истину.
Новинари морају бити активисти за способност преношења истине. То значи да морамо стајати једни уз друге и борити се без извињења за оно у шта вјерујемо.
Хвала вам.
Позивам било којег другог члана парламентарне скупштине, који није члан комитета, да се јави ако жели поставити питање. Видим двије подигнуте руке, па вас молим да се прво представите, а затим поставите своје питање господину Асанжу.
О технологији
Врло сам заинтересован за технологију. Од малих ногу сам био компјутерски научник, а касније сам студирао математику и физику, као и криптографију. Управо смо с том криптографијом поставили наш систем за заштиту извора и заштиту наше организације.
Узбуђен сам због неких развоја који се догађају у криптографији. Неке од тих иновација пружају алтернативе тренутној концентрацији медијске моћи у рукама неколицине милијардера. Иако су те технологије још увијек у ембрионалном стању, постоји огроман потенцијал.
Неке технологије су се појавиле као резултат кампање против масовног надзора. Прекретница је била Сноуденово откриће, које је радикализовало многе инжењере и програмере, широм свијета, који су себе видјели као агенте историје. То је укључивало стварање алгоритама за заштиту приватности људи, укључујући и комуникацију између новинара и њихових извора.
С друге стране, када сам изашао из затвора, видио сам да се вјештачка интелигенција сада користи за масовна убиства, гдје је раније постојала разлика између атентата и ратовања. Сада су те двије ствари спојене. Можда је већина мета у Гази гађана управо захваљујући алгоритмима вјештачке интелигенције.
Повезаност вјештачке интелигенције и надзора је од кључне важности. Вјештачка интелигенција треба податке како би пронашла мете, идеје или створила пропаганду.
Када говоримо о употреби вјештачке интелигенције за спровођење масовних атентата, подаци из телефона и интернета су кључни за тренирање тих алгоритама.
Дакле, много тога се промијенило. Неке ствари су остале исте. Постоји много могућности, али и много ризика. Још увијек покушавам да схватим гдје се налазимо, али надам се да ћу у догледно вријеме имати нешто корисније да кажем.
Извињавам се, мало сам уморан. Можда би Кристен хтјела да настави.
Кристен Храфнсон: Када говоримо о новинарима и о томе шта се може урадити у вези са ужасним причама о циљаним убиствима, сада имамо доказе о томе, и то је, наравно, све озбиљније него икад раније.
Ситуација је била лоша у Ираку, али сада је још гора. Ради се о истинским ужасима. Тешко је дати савјете тим новинарима како да се носе с том ситуацијом. Једино што можемо тражити је јавна осуда и протест против тога што се дешава, јер нам требају те информације, потребна нам је истина. Нема алата који би могли заштитити појединце у Гази који су праћени дроновима и који су циљани у масовним бомбардовањима. Мало је одбране од тога, али мора постојати гласан протест и осуда. Не смијемо остати тихи када се ово дешава.
Хвала вам.
Завршне ријечи Асанжа
Године 2010. живио сам у Паризу, а затим сам отишао у Уједињено Краљевство и никад се нисам вратио. До сада. Добро је бити поново овдје. И добро је бити међу људима који, како кажемо у Аустралији, „дају проклетство.“ Добро је бити међу пријатељима. И само бих желио захвалити свим људима који су се борили за моје ослобођење. И који су схватили да је моје ослобођење било повезано са њиховим властитим ослобођењем.
Основне слободе које нас све подржавају морају се бранити.
Када један од нас падне кроз пукотине система, ускоро ће се те пукотине проширити и повући све нас за собом. Зато вам хвала на вашој храбрости у овом и другим контекстима, и наставите борбу.
Извор: consortiumnews.com
